BOL I NE VOLIM OVE ŠTO VIČU  | Mirjana Marković | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
BOL
Posmatrala je ruke mlade žene koje je pokušavala da sakrije u dronjave rukave od stare izbledele crne haljine, kao da se stidi bede koja ju je snašla i videla je sebe. Na tren je oživelo sećanje na dom, oca sa zakrvavljenim očima kako majku bije i beg kroz žitna polja u ovaj manastir u kojem je sad. Bio joj je znan osećaj mlade žene koja je pred njom stajala, i nije morala ništa da govori, mati Marija je sve znala. Pitala se zar bol i tuga mora iznova da se rađa. Mislila je da je odavno zacelila rana, a sad je znala da nije, jer ponekad ni vreme ne učini ništa da bol nestane. Učini ti se da je uminuo, a onda u iznenadnom trenu te ščepa i ne pušta. Možda sve i jeste bol kojem pokušavamo celog života da se otrgnemo.
Ne volim ove što viču …
Što ne volim ove što viču. Uf, kako im samo ne dosadi ta larma. Nekako mi ih dođe žao, ma nije njima jadničcima lako. Pitam se, a što im to dođe pa ne umeju lepo, mirnim tonom da kažu ono što nam žele reći. Možda oni hoće da nas malčice poplaše tom svojom galamom. Doduše i uspevaju neke. One što im se baš takvima dive.
Ne znaju oni da se tišinom najmudrije zbori
