Посматрала је руке младе жене које је покушавала да сакрије у дроњаве рукаве од старе избледеле црне хаљине, као да се стиди беде која ју је снашла и видела је себе. На трен је оживело сећање на дом, оца са закрвављеним очима како мајку бије и бег кроз житна поља у овај манастир у којем је сад.Био јој је знан осећај младе жене која је пред њом стајала, и није морала ништа да говори, мати Марија је све знала. Питала се зар бол и туга мора изнова да се рађа. Мислила је да је одавно зацелила рана, а сад је знала да није, јер понекад ни време не учини ништа да бол нестане. Учини ти се да је уминуо, а онда у изненадном трену те шчепа и не пушта. Можда све и јесте бол којем покушавамо целог живота да се отргнемо.
Не волим ове што вичу …
Што не волим ове што вичу. Уф, како им само не досади та ларма. Некако ми их дође жао, ма није њима јадничцима лако. Питам се, а што им то дође па не умеју лепо, мирним тоном да кажу оно штонам желе рећи. Можда они хоће да нас малчице поплаше том својом галамом. Додуше и успевају неке. Оне што им се баш таквима диве.
