detalj slike: KRK Art dizajn

BOG SUDI SVIMA NAMA

Nejla je bila dete za primer. Otac je posebno bio ponosan na svoju miljenicu. Bio je strog i pravičan, čovek od reči i ugleda. Želeo je da svi u porodici to uvek imaju na uma. Poznavao je svoju decu i bdio nad njima, nad njom posebno, imali su neku duboku vezu i dobro su se slagali i bez mnogo reči. Osećao je sve što joj se dešava. I brinuo kao i svi roditelji, možda i malo više jer je unapred strepeo od svih mogućih zamki koje stoje pred mladim bićem. Naročito ako je tako lepo, krotko, dobrodušno, kao što je ona bila.

Izrasla je u prelepu jednostavnu devojku koja zna šta hoće.

Izabrala je psihologiju i moraće da ode u drugi grad na studije. Raskinula je vezu sa mladićem koji je bio tako pažljiv i nežan prema njoj. Otac je brinuo o tome šta je čeka u novoj sredini.

Pozvao je da porazgovaraju uoči polaska i da je ohrabri i upozori na  moguće opasnosti.

Ona je skuvala kafu po njegovom ukusu i servirala mu u velikoj šolji koju je posebno voleo.

-Babo, ko će sad tebi da kuva kafu kad kažeš da najviše voliš kad ti je  ja spremim.

-Pa, faliće mi. Kao i te tvoje krupne oči koje mi svakog jutra unesu radost u srce pa posle mogu celog dana veselo da radim.

- Neće mi biti lako tamo bez vas, reče ona setno.

- Eh, mladost, nećeš se ti tamo sećati nas, uhvatiće te društvo, obaveze, nećeš stići da misliš na sve ovo ovde. I bolje je tako. Život je bujica i treba poloviti bez osvrtanja. Stupaš na novi put, novu i važnu fazu života. Uči, grabi, postani svoj čovek i posle ćeš sve  moći, vredna si, pametna.

Telefon je zazvonio i ona je otrčala da se javi.

On u šali povika za njom:

-Nemoj ti tamo da mi se udaš, većina devojaka ode na studije da bi se udala, tu odmah u startu u novom gradu nađu mladoženje.

Nejla je razgovarala telefonom a očeve reči su joj nekako čudno odzvanjale u svesti.

Kad je ponovo ušla u sobu kod njega, ozbiljno reče :

-Bože, babo, šta ti pade napamet, kakva udaja, zbog toga sam raskinula sa dečkom. Tamo nikog ne znam  niti me to sad zanima. Želim da se posvetim nauci.

                                                                          *****

Nejla je sutradan stigla u novi grad. Bila je srećna što će studirati ono što voli, što će imati vremena da upozna novu sredinu, nove ljude.

Stanovala je u studentskom domu  i srela je mnogo zanimljivih mladih ljudi željnih znanja.

Nakon nedelju dana izašli su u grad. Korzo je bio prepun mladog sveta.

Šetala je sa drugaricama i razgledala nova lica. Odjednom je osetila neku čudnu vrelinu, uzbuđenje i drhtanje celog tela.

Pravo prema njoj išao je mladić i njoj se učini kao da iz njega izbija neka čudna snaga koja joj oduze svu njenu energiju i ona oseti slabost.

- Ja sam Mirko, a ti ćeš biti moja žena. Reče on pružajući ruku.

Ona se pridrža za njegovu primljenu ruku i kao poslušna pudlica klonu

u njegovo naručje.

Trebalo joj je vreme da se osvesti, da se trgne, da se zapita, zašto je tako reagovala.

On je samo gledao u nju ozaren,  euforičan, omađijan.

-Ti si čudo, priviđenje, ti si zvezda koju sam budan sanjao, ti si ovaploćenje svih mojih najsmelijih vizija. Moja žena! Znao sam da postojiš i čekao sam čas za susret!

Nejlu su od tih reči probadale strele, čas je gubila dah, čas se i ona  euforično smejala, govoreći da većeg šaljivdžiju nije srela, ali nešto u njoj se već bilo pokorilo toj energiji koja ju je prožela do najdubljih čestica celog bića. Sve što je prethodno proživela bilo je poništeno. Postajala je buktinja.

Htela je taj plamen, htela je tu silinu ne misleći da može biti opasna. Da je može spržitu, uništiti.

Tek nedelju dana kasnije ona je zaista postala njegova žena i nikad joj nije bilo dosta ljubavi i strasti koja ih je tako naprečac zgrabila.

Međutim, trebalo je javiti roditeljima. Kao munja  ošinuše je u svesti očeve  reči: «Nemoj ti tamo da se udaš». Kako će reagovati i kako će primiti vest da se zaista  udala, i to za Srbina. Njemu takva ludost sigurno nikad ne bi pala na pamet. On je uvek govorio: »Svaka ptica svome jatu», iako nije ništa imao protiv drugih nacija i vera.

Mirko je predlagao da odmah odu zajedno i da sve skupa lakše prebrode. No, ona nije imala smelosti. Poznavala ga je. Opasno je bilo iskušavati očevu volju.

Odlučila je da se  prvo javi majci i da vidi kakva je reakcija. Sutradan je pozvala majku, a ona je neprestano plakala.

-Nejla, dušo, nisi to smela da uradiš nikako, da ga tako izneveriš. On misli da si to planirala, da si zato i raskinula prethodnu vezu.

Nejla se zaklinjala da ne zna šta joj se desilo, ali da drukčije ne može. Da će nastaviti studije.

Posle nekoliko dana provedenih u nepojmljivoj sreći zbog braka  i dubokoj tuzi zbog očeve ljutnje, pokušala je ponovo. Majka je još neutešnije plakala.

-Moram ti reći da te se otac odrekao, zabranio je i meni da razgovaram s tobom. Ne javljaj se više. Bog nek te čuva!

Nejla je bila skrhana. Pokušala je da razume oca. Ali, on je bio iskusniji od nje i morao je znati da postoje sudbinski događaji koje ne možemo izbeći. Tim pre što ju je dobro poznavao. Pitala se, kako ne može razumeti da je to njen život,  njena odluka, makar bila i pogrešna i da to nema nikakve veze sa  roditeljima. Ako je ona srećna, zar ne bi trebalo i oni da se raduju.

Morala je tu tugu potisnuti duboko u sebi i nastaviti život, a on  je išao dalje sa mnogim izazovima koji su tražli snagu koja nije bila nepotrošiva.

Blistala je, prolepšala se , bila je vrlo elegantna a on joj je ugađao. Svi su je zapažali po lepoti, dostojanstvu, miru i srdačnosti. Dobila je dvoje dece, završila studije, zaposlila se, bila vrlo ugledna i proživela mnogo radosti i ushićenja.

No, njen lako zaljubljivi suprug se sve češće okretao za novim očaravajućim licima, ulazio u nove veze a njoj je sve više falila roditeljska blizina. Nekako je uz sestrinu pomoć uspela da se viđa sa majkom i da se raspituje za oca. Nije popuštao. Prošle su decenije patnje i kajanja što ga nije poslušala. Bivala je sve usamljenija, sve zamišljenija.

Već i sama u godinama lakše ga  je razumela, strepeći  od izbora svoje dece.

Jednog jutra se probudila sa čudnim osećajem da je srela oca i da su se pomirili.

U njoj je dugo sazrela odluka da im nenajavljena ode u posetu, pa nek bude šta bude!

On je već bio star i pomisao na njegovu smrt ju je plašila. Bojala se da ne ode s tom ljutnjom a da joj ne da oproštaj. Putovala je nekoliko sati sve vreme plačući.

Stigla je pred rodnu  kuću i noge su joj se zatresle. Bojala se da će pasti pred kapijom i tu  izdahnuti a da ni reč ne kaže.

Pokušavala je da se smiri. Srce joj je preskakalo. Toliko vremena nije videla ova toliko voljena vrata.

Hrabrost joj je ponestajala. Taman je htela da odustane, da se  udalji kako bi se smirila, kad on odnekud naiđe. I sam prepadnut njenom  pojavom, očima preplašene srne, koje su gledale isto onako kao kad bi u detinjstvu nešto skrivila, on popusti.

- Evo, došla sam da me kazniš, mada mi od moje savesti i nije bila potrebna  veća kazna. A i život se za to postarao! Ubij me, ako će ti to olakšati. Halalim ti!

On je stajao kao ukopan.

Činilo se da je prošla čitava večnost. Sve što su prećutali bilo je rečeno u tom ćutanju.

- Bog sudi svima nama, reče najzad, bujrum!

Rukom joj pokaza da uđe i propusti je ispred sebe.

PODELITE OVAJ TEKST NA: