О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


БОГ СУДИ СВИМА НАМА

Милица Јефтимијевић Лилић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


БОГ СУДИ СВИМА НАМА


Нејла је била дете за пример. Отац је посебно био поносан на своју миљеницу. Био је строг и правичан, човек од речи и угледа. Желео је да сви у породици то увек имају на ума. Познавао је своју децу и бдио над њима, над њом посебно, имали су неку дубоку везу и добро су се слагали и без много речи. Осећао је све што јој се дешава. И бринуо као и сви родитељи, можда и мало више јер је унапред стрепео од свих могућих замки које стоје пред младим бићем. Нарочито ако је тако лепо, кротко, добродушно, као што је она била.
Израсла је у прелепу једноставну девојку која зна шта хоће.
Изабрала је психологију и мораће да оде у други град на студије. Раскинула је везу са младићем који је био тако пажљив и нежан према њој. Отац је бринуо о томе шта је чека у новој средини.
Позвао је да поразговарају уочи поласка и да је охрабри и упозори на  могуће опасности.
Она је скувала кафу по његовом укусу и сервирала му у великој шољи коју је посебно волео.
-Бабо, ко ће сад теби да кува кафу кад кажеш да највише волиш кад ти је  ја спремим.
-Па, фалиће ми. Као и те твоје крупне очи које ми сваког јутра унесу радост у срце па после могу целог дана весело да радим.
- Неће ми бити лако тамо без вас, рече она сетно.
- Ех, младост, нећеш се ти тамо сећати нас, ухватиће те друштво, обавезе, нећеш стићи да мислиш на све ово овде. И боље је тако. Живот је бујица и треба половити без освртања. Ступаш на нови пут, нову и важну фазу живота. Учи, граби, постани свој човек и после ћеш све  моћи, вредна си, паметна.
Телефон је зазвонио и она је отрчала да се јави.
Он у шали повика за њом:
-Немој ти тамо да ми се удаш, већина девојака оде на студије да би се удала, ту одмах у старту у новом граду нађу младожење.
Нејла је разговарала телефоном а очеве речи су јој некако чудно одзвањале у свести.
Кад је поново ушла у собу код њега, озбиљно рече :
-Боже, бабо, шта ти паде напамет, каква удаја, због тога сам раскинула са дечком. Тамо никог не знам  нити ме то сад занима. Желим да се посветим науци.

                                                                          *****
Нејла је сутрадан стигла у нови град. Била је срећна што ће студирати оно што воли, што ће имати времена да упозна нову средину, нове људе.
Становала је у студентском дому  и срела је много занимљивих младих људи жељних знања.
Након недељу дана изашли су у град. Корзо је био препун младог света.
Шетала је са другарицама и разгледала нова лица. Одједном је осетила неку чудну врелину, узбуђење и дрхтање целог тела.
Право према њој ишао је младић и њој се учини као да из њега избија нека чудна снага која јој одузе сву њену енергију и она осети слабост.
- Ја сам Мирко, а ти ћеш бити моја жена. Рече он пружајући руку.
Она се придржа за његову примљену руку и као послушна пудлица клону
у његово наручје.
Требало јој је време да се освести, да се тргне, да се запита, зашто је тако реаговала.
Он је само гледао у њу озарен,  еуфоричан, омађијан.
-Ти си чудо, привиђење, ти си звезда коју сам будан сањао, ти си оваплоћење свих мојих најсмелијих визија. Моја жена! Знао сам да постојиш и чекао сам час за сусрет!
Нејлу су од тих речи пробадале стреле, час је губила дах, час се и она  еуфорично смејала, говорећи да већег шаљивџију није срела, али нешто у њој се већ било покорило тој енергији која ју је прожела до најдубљих честица целог бића. Све што је претходно проживела било је поништено. Постајала је буктиња.
Хтела је тај пламен, хтела је ту силину не мислећи да може бити опасна. Да је може спржиту, уништити.
Тек недељу дана касније она је заиста постала његова жена и никад јој није било доста љубави и страсти која их је тако напречац зграбила.
Међутим, требало је јавити родитељима. Као муња  ошинуше је у свести очеве  речи: «Немој ти тамо да се удаш». Како ће реаговати и како ће примити вест да се заиста  удала, и то за Србина. Њему таква лудост сигурно никад не би пала на памет. Он је увек говорио: »Свака птица своме јату», иако није ништа имао против других нација и вера.
Мирко је предлагао да одмах оду заједно и да све скупа лакше преброде. Но, она није имала смелости. Познавала га је. Опасно је било искушавати очеву вољу.
Одлучила је да се  прво јави мајци и да види каква је реакција. Сутрадан је позвала мајку, а она је непрестано плакала.
-Нејла, душо, ниси то смела да урадиш никако, да га тако изневериш. Он мисли да си то планирала, да си зато и раскинула претходну везу.
Нејла се заклињала да не зна шта јој се десило, али да друкчије не може. Да ће наставити студије.
После неколико дана проведених у непојмљивој срећи због брака  и дубокој тузи због очеве љутње, покушала је поново. Мајка је још неутешније плакала.
-Морам ти рећи да те се отац одрекао, забранио је и мени да разговарам с тобом. Не јављај се више. Бог нек те чува!
Нејла је била скрхана. Покушала је да разуме оца. Али, он је био искуснији од ње и морао је знати да постоје судбински догађаји које не можемо избећи. Тим пре што ју је добро познавао. Питала се, како не може разумети да је то њен живот,  њена одлука, макар била и погрешна и да то нема никакве везе са  родитељима. Ако је она срећна, зар не би требало и они да се радују.
Морала је ту тугу потиснути дубоко у себи и наставити живот, а он  је ишао даље са многим изазовима који су тражли снагу која није била непотрошива.
Блистала је, пролепшала се , била је врло елегантна а он јој је угађао. Сви су је запажали по лепоти, достојанству, миру и срдачности. Добила је двоје деце, завршила студије, запослила се, била врло угледна и проживела много радости и усхићења.
Но, њен лако заљубљиви супруг се све чешће окретао за новим очаравајућим лицима, улазио у нове везе а њој је све више фалила родитељска близина. Некако је уз сестрину помоћ успела да се виђа са мајком и да се распитује за оца. Није попуштао. Прошле су деценије патње и кајања што га није послушала. Бивала је све усамљенија, све замишљенија.
Већ и сама у годинама лакше га  је разумела, стрепећи  од избора своје деце.
Једног јутра се пробудила са чудним осећајем да је срела оца и да су се помирили.
У њој је дуго сазрела одлука да им ненајављена оде у посету, па нек буде шта буде!
Он је већ био стар и помисао на његову смрт ју је плашила. Бојала се да не оде с том љутњом а да јој не да опроштај. Путовала је неколико сати све време плачући.
Стигла је пред родну  кућу и ноге су јој се затресле. Бојала се да ће пасти пред капијом и ту  издахнути а да ни реч не каже.
Покушавала је да се смири. Срце јој је прескакало. Толико времена није видела ова толико вољена врата.
Храброст јој је понестајала. Таман је хтела да одустане, да се  удаљи како би се смирила, кад он однекуд наиђе. И сам препаднут њеном  појавом, очима преплашене срне, које су гледале исто онако као кад би у детињству нешто скривила, он попусти.
- Ево, дошла сам да ме казниш, мада ми од моје савести и није била потребна  већа казна. А и живот се за то постарао! Убиј ме, ако ће ти то олакшати. Халалим ти!
Он је стајао као укопан.
Чинило се да је прошла читава вечност. Све што су прећутали било је речено у том ћутању.
- Бог суди свима нама, рече најзад, бујрум!
Руком јој показа да уђе и пропусти је испред себе.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"