detalj slike: KRK Art dizajn - ilijasaula@art

KRSTOVDAN

Šum kukuruza, osveštan mirisom bosiljka, smelo govori toploj crnici sa koje je ponikao o lepoti i radosti života. Na nebu, dva su oblaka sabrala istu nameru i načinili Krst koji se uzdigao nad zemljom. Opominje nas i podseća na najveću, Hristovu žrtvu.  Kazuje da je put svakoga od nas ispunjen stradanjima, ali i radostima, koje čitavom čovekovom životu daju ravnotežu.

Još poneka, davno prezrela šljiva, prkosi sa grane, iako će, možda još sutra, otpasti i istruliti na zemlji. Uglavnom je tako i sa čovekom. On je ponosit i gotovo uveren da uvek upravlja svojim prilikama,  a smrt uvek istraje u svome i preseče tu našu nadmenost. Zakon života donosi smrt i jedino se ona ne može izbeći. Ali, pobediti se može i treba!

Uzreli plod maline drugi put, u istoj godini, govori o veličanstvenosti i lepoti života. O ljubavi svemogućeg Gospoda koji  nam preko prirode, Njegove premudre tvorevine, pokazuje da smo rođeni za večnost. Za radost i vaskrsenje. Ali, i da ćemo stradati.

Ko može izbrojati sve čovekove lomove duše i noći u kojima je oslonjene glave o dlanove dočekivao novo jutro? Bez odgovora i sa istim onim pitanjem od prethodne večeri! Sa neizvesnošću koja ga uvek prati u stopu. Sa nekom novom zagonetkom.

Čovek se pita, hoće da zna o sebi i Bogu, ali neke odgovore kao da je Vaseljena sakrila u svoja nedra. Tragati za njima, uglavnom je ravno pokušaju da sa krošnje drveta dotaknemo zvezdano nebo. Ipak, mi ga toliko volimo, ka njemu idemo, iako svesni da je daleko od nas.

Teško je uspeti se na njega. Nije i nemoguće. Mnogi to i pokušavaju. Jer, ono nosi tajnu čovekovog postojanja. Na njemu je ispisana svaka želja našeg srca. I svaki uzdisaj. Molitva. I zar nije lepota, ta nit koja povezuje sve ljude, upravo u našoj težnji da se o beskonačnom smislu sazna barem taj jedan pedalj? Ako se put otkrovenja tajne života meri miljama, nije uzalud načiniti i tu jednu stopu, jer upravo ona pokazuje našu rešenost da stremimo večitom dobru. Našem Tvorcu.

Oni koji tragaju srcem, pronalaze tu radost i smisao naših treperenja na nebeskom svodu. Istina, svaki je čovek samo kratak blesak jedne zvezde koja ubrzo zgasne. Ali, ko nam daje za pravo da u svom životu ne zasijamo tom čistom svetlošću kojom je moguće i čitav kosmos obasjati?

 Svaka tajna sa sobom nosi i trag po kom se može trudom otkriti. A odgonetnuti smisao naših života, ko smo i kuda idemo, uspeh je i radost onima koji su na tragu istine. Ko gleda srcem, a ne očima, nije daleko od onog najvažnijeg – od Boga i čoveka!

Godinama je misao o monaštvu sazrevala u Konstantinu. Baš kao crno grožđe na prijatnoj toplini sunčevih zraka. Budio se sa molitvom na usnama, veličajući slavu Božju. U dubini duše osećao je pritajenu žalost, jer dobro mu je bilo poznato da svet ustoličava i priznaje uglavnom ljude lošijeg karaktera, a uporno iz sebe istiskuje sve one koji ga pokušavaju promeniti na bolje svojim primerom i idejom.

 Čitao je Jevanđelje i u njemu pronalazio sve što mu je bilo potrebno za život. Snagu, kako bi odoleo iskušenjima. Utehu kada bi ga zbog njegove vere progonili. Znao je za Hristove reči  Apostolima,  kojim je jasno posvedočio da oni nisu od sveta i da ih zbog toga taj isti svet i ne može voleti. Kako njih, tako ni bilo koga drugoga ko je srcem uz Hrista. Čvrsto i nepokolebivo. Konstantin je takav. Mladić raspet od ljudi koje iskreno ljubi. I svima oprašta.

Nije lako u trnju prepoznati ružu koja treba da ispupi. U stradanju, koliko je onih koji vide radost, iščekujući vaskrsenje? Konstantin je svako iskušenje od ljudi prihvatao kao proveru čvrstine svoje vere. I bez roptanja. Nadao se lepoti obećanog života i zbog toga je lako podnosio sve čekajući tu ružu, Carstvo Nebesko, da ispupi još ovde. Na zemlji. U trnju stradanja. A onda da procveta u večnosti.

Svaki Krst donosi  bol i trpljenje. I svi su teški, ali ni sa čim sravnjivi su oni na kojima nas razapinju naši bližnji. Taj bol nema meru i iza sebe ostavlja dubok trag. Biti porugan od najmilijih, ismejan i unižen, odbačen, zar ima gorčeg jada? To ne mogu podneti svi. Ne mogu čak ni mnogi, već jedino iskreni i nepokolebivi, koji verno ostaju uvek na strani dobra, milosti i praštanja, ma koliko da su šibani!

Konstantin je mladić od vere. Naučen šta je smisao života. Krotak je i tih. Obično sam. U društvo mnogogovorljivih ne zalazi. Noćima osluškuje kada će neko od monaha iz obližnjeg manastira udariti u klepalo kako bi ustao iz postelje i pošao na polunoćnicu. Iskrada se iz doma, jer za njegovog oca i majku iskrena vera u Hrista je, avaj, promašaj i dangubljenje. Odrastao je bez dovoljno ljubavi, loman i mekanog srca postavši. Nikada ne traži svoje. Uglavnom ćuti, jer ne želi da u razgovoru osujeti bilo koga, pa čak ni one koji  bez ikakvog reda iznose svoja kriva ubeđenja i tako i njega napadaju. Njih poštuje, ali ne i ono što oni govore, jer sve što nema poredak, što ne služi istini, Konstantin je davno prezreo. Nikada ne dokazuje tim ljudima da je u pravu, čak ni kada ga stanu vređati. U sebi nosi veliku smirenost i  uspravno podnosi sve, uvek ćuteći. Načini im mali naklon, otrpi čak svaku porugu i brzo se povlači među gomilu knjiga koje revnosno čita prepoznajući mudrost u njima. Dobro mu je poznato da nema zaludnijeg posla od ubeđivanja drugih u bilo šta, jer čovek preterano poštuje sebe i svoje ubeđenje čak i onda kada shvati da greši. I zašto onda drugima da dokazuje svoju ispravnost kad ljudi zaista mogu podneti mnogo, ali napad na svoju ličnost, to nikako. I svi drže da su ispravni, pravedni i mudri, zato i jeste pravo čudo pokazati im da to i nije baš tako.

Konstantin dobro poznaje čoveka i njegove slabosti, jer najpre je sebe upoznao. A onaj ko uspe sebe da pronađe, trag do svoje duše,  neće mu biti teško da dođe i do svakog drugog. Prozirati u svoju i duše drugih ljudi, veliki je dar. Ponekad je i još veći Krst, jer takvi obično ostaju odbačeni. Čak i od onih sa kojima ih je krv vezala!

Nije dobio blagoslov od roditelja da ode u manastir i tako ostavi za sobom sve ono što mu gotovo ništa i nikada nije pružilo. Čitav taj svet obmanut nekakvim šarenim perjanicama u kojem je malo bilo iskrene ljubavi. Zbog svega toga želeo je da ode iz njega. Osećao je da mu dušom ne pripada. Ne, nije očajavao. On nije hteo da pobegne već da jednostavno ode tamo kuda ga srce vodi. Voleo je manastire. Monaštvo. I molitvu.

Bio je povređen do te mere da mu je unutrašnjost krvarila. Natovaren porugom samo zbog toga što je iskreno verovao u dobro, dugo je ostao kao beli monah u svetu moleći se za sve one koji su ga gonili bez razloga. Za oca i majku. I mnoge druge. Jedino  ljubav može sve da razume i oprosti, a Konstantin je čitavo svoje biće obuhvatio njome.

Na Krstovdan mu se upokojio otac. Mlad je ostao samo sa majkom koju je trebalo nekako utešiti, a i sâm je duboko patio. Bol u grudima se nadimala, opominjući na gubitak voljenog čoveka. Sa zalaskom sunca palio bi sveću na još uvek svežoj humci moleći se Bogu da po svojoj velikoj milosti ozari dušu neokajanog mu oca. I stradalnog. Konstantin je upamtio svaku kaplju znoja kojom je othranjen, ali zbog čega mu se otac toliko protivio njegovom odlasku u manastir, nikada nije saznao. Nije ni naslućivao. Zbog čega mu je toliko mrska bila i sama priča o Bogu?

Konstantin je dobro znao da se o onima koje volimo trebamo brinuti i posle njihove smrti. Noćima je dugo stajao na molitvi. Molio se za oproštaj očevih grehova. Gotovo je i zaboravio na svaki lom duše i na dane u kojima ga je otac ismevao zbog njegove vere i želje za monašenjem. Ljubav sa sobom donosi i stradanje, a stradati od onih koji su nam najbliži, pa im onda oprostiti, znači imati veliku ljubav u sebi.

Nakon očeve smrti, bio je naročito nežan prema majci Jelisaveti. Trudio se da joj svojom brižnošću izmami bar poneki osmeh sa lica. U početku, sve je bilo uzalud. Čak ni reči nisu pomagale. Ponekad su i one nemoćne. I kao da je svaka pogrešna. Svežu ranu teško je zaceliti, a tragovi od nje ostaju zauvek!

Majka mu je trpela oštar bol, do tada nepoznat. Teško je bilo doći do njene duše u tim danima, jer patnja traži samoću. Bračnost je velika, Sveta Tajna. Čvrsta sveza, koja olabavljena smrću voljenog čoveka, donosi prazninu i drhtaj srca. Onog od koga joj je uvek dolazila pomoć više nema i teško je miriti se sa tim. Život goni napred i vremenom čovek shvati da i on mora ići u stopu sa njim.

Jelisaveta je noćima stajala uz prozor. Kršila je ruke i jecala. Rasejano gledala u beličastu svetlost kandila koje je neprekidno gorelo na grobu voljenog supruga. Mršavim rukama vraćala je poneki pramen zapuštene kose koji se iskrao ispod nespretno povezane, crne marame. Nije obraćala pažnju na svoj izgled. U patnji ne vidimo svoju spoljašnjost. Ono što je unutra boli, nadima se do svog vrhunca, a onda lagano, nakon mnogo vremena, splasne kao probušen mehur.

Tako je bilo i sa Jelisavetom. Sledeće godine, na prvi Krstovdan nakon muževljeve smrti, iz njenog lica izbijala je neka naročita jačina i vera. Čak radost. Istina, još uvek skromna. Nakon parastosa suprugu, uzela je Konstantina za ruke i tiho mu prošaputala:

 – Nema čoveka bez patnje, niti patnje bez čoveka, sine. Prolaze oboje. Ali, čovek vaskrsava! Vaskrsenje je pobeda života nad smrću i najvažniji cilj svakoga od nas. Mi smo rođeni za večnost. Sa nama umiru jedino svaka naša patnja, stradanje i bol. Mi, ne! Sada shvatam tvoju veliku želju za monaškim putem i znam da je tvoj otac i sada živ, jer se za njega molimo i ti i ja. Iz ljubavi. A ona ne zna za granice. Ne umire. Ona je večna! Da nije tako šta bi mene sačuvalo od očajanja u godini u kojoj sam rano ostala udova? – 

Konstantin je pažljivo saslušao svaku njenu reč. Pokušavao je da shavati odakle je dolazila sva ta njena jačina i velika vera koju ranije nije prepoznavao u njoj. Pomalo zbunjeno, tražio je odgovor u njenim očima. Jelisaveta se samo prostodušno osmehnula, zamolivši ga da krene ka domu i da je tamo čeka. Želela je da ostane sama na grobu supruga.

Ne, nije plakala. Tihim glasom molila je Gospoda da bude milostiv njenom mužu. I da mu oprosti sve. Podigla je ruke ka nebu kako bi zablagodarila što je podnela sav bol. I tugu. Posle toliko patnje, ipak, verovala je u život. U večnost. U smisao postojanja svakog čoveka.

Otvorila je oči i ugledala iznad sebe zlatni Krst. Iznenađena i pomalo uplašena, pomislila je da je ipak samo priviđenje. Krst je stajao na istom mestu. Zažmurila je ponovo i pomolila se Gospodu kako ne bi ostala prelešćena. Otvorivši oči uverila se da je Krst još uvek tu. Osetila je veliko olakšanje, jer više nije bila u nedoumici od koga joj je viđenje došlo. Bila je spokojna. U njoj se raširila neka prijatna i do tada nepoznata toplina. Smireno je oborila pogled. Prekrila je oči rukama i klekla na zemlju.

Božja otkrovenja za nas su prejaka i mi ih samo u nekoj meri možemo primiti. Setila se kako su Apostoli popadali u stranu na gori Tavorskoj kada se Hristos preobrazio, i kako su se pridigli tek kada ih je On pozvao. Do tada su ležali nepomično, ustrašeni od siline viđenja. Jelisaveta je začula glas iznutra koji joj je govorio da ustane i da ponovo pogleda na mesto na kom je stajao zlatni Krst. Iznad nje bilo je samo nebo!

– Šta bi ovo moglo da bude? Krstovdan je danas. I zlatni Krst na nebu. Zašto sam ga samo ja videla? Zašto se pojavio tek kad je Konstantin otišao? Ovo je sigurno poruka za mene, ali koja? –

            Jelisaveta je ostala zbunjena. Prekrstila se i pošla niz voćnjak. Pažljivo je ubrala nekoliko prelepih jabuka, a onda žurno nastavila ka domu. Blagodat je tiho šaputala u njoj. Poželela je da što pre zagrli sina i da sa njim podeli ovu svoju radost. Ipak, odlučila je da mu ne govori o viđenju zlatnog Krsta, jer ni sama nije znala njegovo značenje.

Prolazila je između rodnih stabala jabuka. Jesenji zraci sunca koso su padali na nju. Razmišljala je o tajanstvenosti onoga čega je udostojena da vidi. Ma koliko se trudila, nije uspevala da misli okrene u drugu stranu.

            – Biće da je ovo Božji priziv! Konstantin već godinama živi kao monah u svetu i možda bih još danas trebala da mu dam blagoslov za odlazak u manastir? Zbog toga sam i videla Krst i to baš danas, na Krstovdan? Tačno na godinu dana od muževljeve smrti! On je voleo Konstantina, ali baš kao ni ja, ni on nije hteo da blagoslovi njegov put. Nikada. Možda bi to sada i on učinio da je živ? Možda sam baš na ovaj dan imala viđenje kako bi razumela da bi to, zaista, i on učinio? Ali, zašto Krst? I to još zlatni? –

            Pokušavala je da pronađe bar neki odgovor, ali uzalud. Ono što je sviše, odozgo, obično prevazilazi ljudski razum. Tek mnogo godina kasnije Jelisaveti je sve bilo jasno kada je izmolila Gospoda da joj otkrije tajanstveno značenje tog zlatnog Krsta. U tome i jeste snaga i veličina istrajne molitve. Božji promisao jedino tako možemo razumeti. Molitvom, nikako drugačije!

            Gotovo nečujno ušla je u dom. Odmah je stavila jabuke u najlepšu korpicu, a nju na sto. Ušla je u Konstantinovu sobu, a on, umoran, već beše zaspao.

            – Imaću vremena da ga obradujem toplim hlebom kada se probudi. On to najviše voli. Sešćemo za sto, ručati, a onda ću mu reći da je sada i moja želja da ode u manastir –

            Jelisaveta je tražila način kako da saopšti sinu da ima njeno odobrenje da krene monaškim putem. Čvrsto je odlučila da danas to i učini. On na taj blagoslov godinama čeka.

 Vatra je prijatno pucketala u založenoj peći. Stavila je hleb da se peče verujući da će sve urediti što je naumila dok se Konstantin ne pojavi na vratima svoje sobe. Povukla je draperije u krajeve prozora kako bi svetlost nesmetano padala na sto za kojim će njih dvoje ručati. Donela je kadionicu i tamjan i stavila ih ukraj Konstantinovog tanjira. Trudila se da sve bude onako kako to on voli. Sve je činila sa puno ljubavi znajući koliko on žudi za njom, koliko mu je bila potrebna u godinama koje su ostale iza njih. Ni ona, ni otac, nisu mu je pružili dovoljno i to je majku sada jako bolelo. Čak ga ni ona nije razumela tada. Nije uspevala da uđe u dubinu njegove duše ispunjene mislima o Bogu. Mnogo puta ga je i ona povredila, iako je osećala njegovu ranjivost. I kao da je zbog svega toga sada namerila da traži oproštaj od sina pa je sa velikom toplinom pripremala sve.

            Kada je vruć hleb zamirisao na pažljivo postavljenom stolu, na vratima sobe pojavio se Konstantin. Odmah je primetio da je trpezarija prijatno svetla i da je majka sve uredila kako bi obradovala njegovu dušu. Osetio je miris hleba i to ga je odmah rasanilo. Blago se osmehnuo majci, poljubio je i prišao stolu. Ponekad osmeh i dirljiv pogled više govore od bilo koje reči!

            Uzeo je kadionicu, prišao peći i iz nje uzeo malo žara. Vratio se stolu laganim koracima. Prekrstio se i tiho izgovorio kratku molitvu pred obed. Gusti dim tamjana ostavljao je tanke obrise na zlatnim zracima jesenjeg sunca. Zablagodarili su oboje Bogu, a onda dostojanstveno seli za sto. Pogledi su im bili topli. Osećali su da je ovaj dan za njih značajan, i zbog toga, bilo je jako teško i jednom i drugom da otpočne razgovor. Jelisaveta je uzela jednu od onih jabuka iz korpe, i okusivši, prekinula je tišinu.

            – Sočne su. Malo prezrele, ali ukusne. Ubrala sam ih u našem voćnjaku. Znaš, u onom koga je otac zasadio dok si ti još uvek bio dete. Uzmi, za tebe su –   

            Izgledalo je kao da je presekla o nečem vrlo važnom, odmerivši svaku reč. Konstantin je, zahvalivši se uz nežan osmeh, i sâm uzeo jedan plod i primakao ga ustima. Imao je potrebu da kaže i on bar nešto.

            – Toliko je lepote u zlatnu jesen. Ove jabuke su naročito slatke. Možda baš zbog toga što su iz nešeg voćnjaka? Čovek se nekako najlakše veže za to svoje i ono mu se čini posebnim. I hleb tako nestvarno miriše. Primećujem, sve je pažljivo pripremljeno, ali zašto? Zar ovaj dan treba da bude zbog nečega poseban? Godinu je dana od očeve smrti, znam. Ali čemu tvoj ovoliki trud da meni bude prijatno? –

            Majka je ćutala ne skidajući pogled sa Konstantinovih očiju u kojima je u poslednje vreme pronalazila veliku ljubav i mudrost. Bila je zadovoljna, jer razgovor o nečem vrlo važnom konačno je započet. Osetila je veliko olakšanje.

Kada se govori o nečem jako bitnom, najteže je u početku dok se traži ma koja reč kako bi se njom preseklo ćutanje. Bilo koja reč, pa makar i beznačajna, a sama bitna stvar kasnije stane u svega nekoliko rečenica. Tako je sa čovekom. O onome što je važno on govori sa teškoćom i kratko.

Jelisaveta je oborila pogled, skupila koščate ruke i duboko uzdahnula. Kao da je krajnje ozbiljno razmišljala o svakoj narednoj reči koju je trebala izgovoriti. Čvrsto je odlučila da viđenje zlatnog Krsta prećuti, ali nije znala na koji način da saopšti sinu da odobrava njegov odlazak u manastir! Ćutati i skrivati nešto tako veliko kao što je Jelisavetino viđenje, veliki je dar. Ali, pronaći te razumne reči o nečem isto tako važnom, o Konstantitonovom odlasku u manastir, neosporno je još i veći! Kako da mu saopšti da odobrava njegov put? Znala je da će to biti jako teško i zbog toga joj se duša toliko mučila.

            Uzdahnula je ponovo. Ovaj put još dublje. Blago je ugrizla donju usnu. Sa velikim naporom široko se osmehnula voljenom sinu. Ne zbog toga što ne želi, već iz razloga što je bila svesna jačine reči koje mora izgovoriti, a tada je jako teško biti nasmejan! Ipak, majci je čak i to moguće!

A onda je dopustila svom srcu da iznese sve, jer jedino je ono moglo to učiniti. Ono govori jednostavno. Možda malo, ali najlepše! I najiskrenije.

            – Sine! Radosti moja! Znam, povredila sam te mnogo puta. Uvek kada sam te, možda čak i grubo ponekad, sprečavala da odeš u manastir. Ali, znaj i ti da majka povređuje jedino iz svoje slabosti. Upamti to! Ne tražim sebi opravdanja, ali ja tada nisam imala snage da svog jedinog sina posvetim Bogu. Nisam imala čak ni razumevanja za tvoju jaku veru, priznajem. Nije ni otac. Vremenom sam shvatila težinu tvog Krsta od koga su ti leđa ostala nažuljana. Mi smo ti ga natovarili i mene to sada, kada to shvatam, jako boli. Ne tražim da nam oprostiš, jer znam da je tvoje nezlobivo srce to odavno i učinilo. Ja ne tražim više ništa. Ti si me naučio da dajem i da u tome budem srećna. Da sine, ti!

Ti si uvek ponavljao da je radost u davanju. Da uzimanje bez potrebe samo žalosti srce. Mnogo vremena mi je trebalo da to razumem. Ja sam te sve ove godine sebično zaustavljala kako ne bi krenuo  putem kojim te je srce vodilo. Ali, šta sam ja tada znala? Jedino mi je bilo važno da ja budem zadovoljna, a kako je bilo tebi unutra nisam ni naslućivala. Nisam bila naučena da dajem, i zato se i samo uzelo od mene. Izgubila sam muža. Nisam te posvetila, dala Gospodu, i ostala sam mlada udova. U tom bolu shvatila sam život. Tebe. Božji promisao za nas. I tek tada sam mogla biti prvi put radosna, jer sam poverovala u vaskrsenje i osetila još veću ljubav i prema tebi i prema ocu. Za njega se noćima molim, a tebi sine, dajem blagoslov! Još danas kreni u manastir i upamti da je to sada i moja želja. Budi dobar monah i zatraži blagoslov od igumana da svake godine, na Krstovdan, izađeš na očev grob i zapališ mu sveću. Samo te za to još molim! –

Konstantin je dugo ćutao. Pokušavao je da razume ono što je već odavno primetio kod majke – njenu veliku unutrašnju promenu.  Zaista, život se u naročitim okolnostima tako lako može izmeniti. Radovalo ga je što mu je majka, istina tek posle velikog gubitka supruga, razumela smisao svog i svakog drugog života. Dugo je gledao u njene oči, blistave od iskrene vere. Nije progovorio ni reči. Bio je zadovoljan. Nemerljivo radostan.  

Rastali su se istog dana, ali u duhu su ostali zajedno. U molitvi. Konstantin je ubrzo postrižen u monaha Kalista! Na postrig mu je došla i majka. To je bio jedini Jelisavetin odlazak u manastir u kojem joj se sin podvizavao. Nakon toga, nikada više njena noga tamo nije kročila! Tako se zavetovala Konstantinu. Nije htela da ga ometa u njegovom podvigu!

Viđali su se jednom godišnje, uvek na njihovu krsnu slavu. Kalist bi odlazio u njegov nekadašnji dom, lomio slavski kolač sa majkom i čitao molitve. Malo bi posedeli, razgovarali o njenom životu i samoći.

Nikada se nije žalila. Govorila je kako joj samovanje ne smeta, čak da je i raduje! Ako bi se ponekad i uželela društva, odlazila bi kod nekoga od prijatelja na šolju čaja, tek da je ne zaborave.

Mnogo je vremena provodila u molitvi. Nedeljom je redovno odlazila na Liturgiju u seosku crkvu. Nikada nije kasnila! Tiho je pojala za vreme službe i to tako lepo da su oni koji bi stajali pored nje, sa dubokim uzdasima, pratili svaki njen glas. Pokušavali su da je ubede da pristupi crkvenom horu. Uzaludno. Uvek se nečim izgovarala. Jednostavno, imala je mesto u crkvi gde je uvek stajala i nije želela da ga menja. Stajala je pozadi, u blizini vrata. Skrušeno i pognute glave za vreme čitave službe.  Toliko je bilo njeno smirenje.

Kalist je u manastiru izgrađivao svoju ličnost Božjom blagodaću do punote svake vrline. Radosno je podnosio svako iskušenje znajući da trpeljivost rađa smirenje i da spašava čoveka.

Iguman je bio čovek strogog karaktera, ali prema Kalistu se ophodio sa velikom blagošću. Ne zbog toga što je monah Kalist uzmicao pred nečijom strogoćom! Razlog je bio sasvim drugačiji. Strog karakter drži u poslušnosti one koji još uvek nisu dostigli pravu meru smirenja. Protivi se gordima i podseća ih da se samouniženjem ulazi u Carstvo Nebesko! Nikako preuznošenjem i popuštanjem našoj volji da čini sa nama ono što hoće. A ako je neko godinama u svetu podnosio uvrede, praštajući svima i voleći podjednako sve, zar se u njemu može naći čvrsta žila samoljublja i gordosti?

Kalist je ljubav. Vrlina. Ikona čvrste vere. Neumorni kritičar svoje ličnosti. Pa zar je takvima potreban nečiji strog karakter kao putevoditelj ako su sami najstrožiji nad sobom! Zbog toga je iguman, gotovo od samog Kalistovog stupanja u bratstvo, bio neobično blag prema njegovom unutrašnjem liku! Liku velike milosti prema drugima. I razumevavanju svih.

Pokušavao je da sakrije svoje vrline od drugih monaha. Ali, ako neko iskreno nosi u sebi  ono što je svima toliko nužno, a dobrotu pre svega, zar je moguće da ostane neprimećen? Ako oči blistaju razumom, a srce voli svakoga podjednako, ono će privući svaku dušu koja vapije za istinom!

Zbog toga se mnogo sveta sabiralo u manastir u kojem se podvizavao. Svi su hteli da vide tog skromnog kaluđera čije su misli uvek bile na nebu i koga je i sam iguman duboko poštovao! Kalist je malo govorio. Ali, u sebi je nosio reči koje bi svakoga ko ih čuje upravile na put pokajanja. Njegova plemenita duša bila je najveći govornik kada je ćutao! Ne izgovorivši ni jedne reči u svima bi probudio iskrenu želju za ispravljanjem dotadašnjeg života. Svojim primerom najbolje utičemo na druge i tu licemerja nema! U očima mu je uvek blistala velika radost. Voleo je život. Sve ljude. Najviše Boga.

Kalist nije zaboravio na obećanje koje je dao majci kada je napuštao svet. Od igumana je, očekivano, dobio blagoslov da svake godine, na Krstovdan, izlazi iz manastira kako bi ocu zapalio sveću na njegovom grobu.

 Prve godine, stojeći na molitvi, Kalist je primetio parče papira pored Krsta. Bilo je pritisnuto nevelikim kamenom. Nije obraćao pažnju na njega. Prekrstio se, poljubio sveću. Zapalio je i istanjenim prstima stavio na grob. Video je trag od nedavno istopljenog voska.

–        Majka je to već učinila – , zaključi.

Nešto ga je ipak vuklo da ipak ponovo pogleda u papir i skloni kamen sa njega. Uzeo ga je u ruke i pročitao poruku napisanu Jelisavetinom rukom:

– Što je Krst teži, duša postaje lakša, sine! Nosi ga hrabro, jer velika je nagrada. Zatraži blagoslov od igumana da dođeš na slavu. Zajedno da lomimo kolač.  Urediće Gospod da se tada vidimo –

Kalist je duboko razmišljao o svakoj reči poruke, a onda, duboko uzdahnuvši, presavio je papir i stavio ga u podrasnik. Pomolio se još jednom za pokoj očeve duše i krenuo nazad u manastir.

Trideset i dve godine Kalist je na Krstovdan izlazio iz manastira i na očevom grobu nalazio poruku istog sadržaja. Istih reči. Jelisavetinu. U svakoj toj godini ispunio je majčinu želju i odlazio da sa njom lomi slavski kolač. Nikada je nije upitao zbog čega ostavlja poruku! Ni ona je nije pominjala!

Živeli su molitveno. On u manastiru, a ona u domu u kojem ga je rodila! Rastavljeni svakim danom, izuzev onim kada su zajedno proslavljali svoju slavu, Svetog Nikolu.

Jelisaveta je u svojim molitvama imala i jednu posve posebnu i značajnu. Molila se usrdno da joj Gospod otkrije značenje zlatnog Krsta koga je videla u onaj dan. Odgovor se nije spuštao sa Svetog neba, ali ona je ostala istrajna u molitvi.

Te trideset i treće godine od Konstantinovog odlaska u manastir, u noći prepunoj zvezda, u noći radosti i sjaja, usnila je san. Razveselio joj je dušu kao staro vino. Sladak kao med. Dugo iščekivan.

Sedamdesettrogodišnjoj starici Jelisaveti u snu se javio sam arhangel Gavrilo u velikoj svetlosti. Nosilac radosnih vesti. U ruci je držao isti onaj zlatni Krst koga je Jelisaveta ugledala pre toliko godina iznad muževljevog groba. Milo, kao što to uvek čine anđeli, objavio joj je tajnu njenog davnog viđenja.

– Raduj se, Jelisaveta! Ovaj Krst u mojim rukama namenjen je Kalistu! Tvoje milo čedo Bog je izabrao za vladičanstvo. Skroman, uskoro će biti hirotonisan! –

Nakon ove čudne posete u snu, Jelisaveta je danima plakala, radosna. Blagodarila je Gospodu što joj je uslišio molitvu i otkrio tajnu njenog viđenja, i što je njenom sinu obećao toliku čast! Osećala je blizinu svoje smrti. Jutrom je sve teže disala, a ipak, bila je spokojna. Radovala se veličini Kalistovog prizvanja, ali bila je i sigurna da ga neće videti sa mitrom na glavi, jer će je smrt u tome sprečiti. Njeni zemaljski dani gotovo da su svi izbrojani, znala je to. Pričešćivala se svakoga dana i pisala svoju poslednju poruku sinu. Krstovdan se ponovo bližio!

Te godine, sa velikim naporom, izašla je na suprugov grob. Nekoliko puta je zastajkivala tražeći vazduha. Bolest joj je ozbiljno zapretila. U jednoj ruci tiskala je papir sa poslednjom porukom koju ostavlja Kalistu. U drugoj je držala voštanicu namenjenu suprugu. Stigavši na grob, pala je na kolena i stavila poruku ukraj Krsta. Upalila je sveću tiho izgovorivši molitvu za pokoj muževljeve duše. Ovaj put je zaplakala! Više nego ikada osećala je svoju skoru smrt. Pogledom je milovala parče papira na kojem je ostavila poslednju poruku Kalistu. Teško je udahnula vazduh, još jednom zablagodarivši Bogu što joj je otkrio značenje zlatnog Krsta. Prekrstila je ruke, zažmurila i tako usnula. Zauvek. Na Krstovdan!

Kalist je i te, trideset i treće godine, stigao na očev grob posle Jelisavete. Učinilo mu se da se ona moli, jer su joj ruke bile prekrštene preko grudi. Prišao joj je lagano i nakašljao se kako je ne bi uplašio. Pomilovao je po obrazu. Nije se pomerila. Oči su joj ostale zatvorene. Lice blago. I hladno. Shvatio je da mu se majka upokojila istog tog jutra. Tu, na očevom grobu!

Zaplakao je. Grčevito se borio da ne izgubi vazduh zbog jakog bola.  Stiskao šake. Rukama je uhvatio Jelisavetu za ramena i tresao je. Uzalud. Ništa je nije moglo vratiti u život.

Pridigao se i podigao ruke ka nebu moleći se Gospodu da prihvati dušu njegove majke. Dugo je plakao. Smrt najbližih najviše zaboli.

Podigao je i ovaj put kamen kojim je Jelisavetina poruka bila pritisnuta. Pomalo drhtavim rukama, stavio je papir u podrasnik. Poruku nije pročitao. Uzeo je majku u naručje i odneo je u dom koga više nije mogla prepoznati.

Čitavu tu noć bdio je pored njenog tela sa prijateljima koje je ona mnogo volela. I koji su voleli nju. Nije prestajao da se moli za pokoj njene duše. Čitajući molitve, tiho je jecao.

Sahranili su je pored supruga. Svima je ostao urezan u sećanje njen blagi lik sa kojim se upokojila. Kalist je zatvorio sanduk. Spustili su ga i zasuli zemljom. Pogreb je završen. Svi su uzdisali za dobrom dušom!

Kalist se istog tog dana vratio u manastir. Čvrsto je podneo smrt svoje majke. Prilično monahu koji zna za vaskrsenje! Molio se za majku danonoćno. Sabrano i tiho.

Nekoliko dana nakon Jelisavetine smrti, Kalist se prisetio da mu je nepročitana poruka ostala u podrasniku. Raširio je presavijen papir i počeo čitati.

– Kaliste! Sine! Godinama sam skrivala od tebe tajnu o viđenju koje mi se otkrilo pre tačno trideset i tri godine. I to baš ovde gde ti uvek na Krstovdan ostavljam poruku. Nisam ti je ranije mogla saopštiti, jer ni ja je nisam razumela. Videla sam zlatni Krst iznad sebe. Veličanstven. Sjajan. Priseti se, poželela sam da ostanem sama na grobu tvoga oca, a tebe zamolila da me čekaš u domu. Od tog Krsta dolazila je velika svetlost. Uplašena, zatvorila sam oči i pomolila se da nestane ako je prelest. Otvorivši oči ugledala sam ga na istom mestu! Godinama sam molila Gospoda da mi otkrije značenje mog viđenja. Molitva mi je uslišena. U snu, javio mi se arhangel Gavrilo i objavio radosnu vest. Sine, taj zlatni Krst pripada tebi. Hirotonisaće te za vladiku! –

U samom uglu papira, još je pisalo:

– Ostavljeno na Krstovdan mom voljenom sinu, monahu Kalistu, na trideset i treću godišnjicu smrti njegovog oca. Jelisaveta –

Kalist je ostao u čudu. Iguman mu je već pominjao da će, sasvim izvesno, biti izabran za vladiku. Jelisavetina poruka govorila je sve. Prekrio je lice rukama i zaplakao. Smireni monah Kalist, potonji vladika.

PODELITE OVAJ TEKST NA: