детаљ слике: КРК Арт дизајн - ilijasaula@art

КРСТОВДАН

Шум кукуруза, освештан мирисом босиљка, смело говори топлој црници са које је поникао о лепоти и радости живота. На небу, два су облака сабрала исту намеру и начинили Крст који се уздигао над земљом. Опомиње нас и подсећа на највећу, Христову жртву.  Казује да је пут свакога од нас испуњен страдањима, али и радостима, које читавом човековом животу дају равнотежу.

Још понека, давно презрела шљива, пркоси са гране, иако ће, можда још сутра, отпасти и иструлити на земљи. Углавном је тако и са човеком. Он је поносит и готово уверен да увек управља својим приликама,  а смрт увек истраје у своме и пресече ту нашу надменост. Закон живота доноси смрт и једино се она не може избећи. Али, победити се може и треба!

Узрели плод малине други пут, у истој години, говори о величанствености и лепоти живота. О љубави свемогућег Господа који  нам преко природе, Његове премудре творевине, показује да смо рођени за вечност. За радост и васкрсење. Али, и да ћемо страдати.

Ко може избројати све човекове ломове душе и ноћи у којима је ослоњене главе о дланове дочекивао ново јутро? Без одговора и са истим оним питањем од претходне вечери! Са неизвесношћу која га увек прати у стопу. Са неком новом загонетком.

Човек се пита, хоће да зна о себи и Богу, али неке одговоре као да је Васељена сакрила у своја недра. Трагати за њима, углавном је равно покушају да са крошње дрвета дотакнемо звездано небо. Ипак, ми га толико волимо, ка њему идемо, иако свесни да је далеко од нас.

Тешко је успети се на њега. Није и немогуће. Многи то и покушавају. Јер, оно носи тајну човековог постојања. На њему је исписана свака жеља нашег срца. И сваки уздисај. Молитва. И зар није лепота, та нит која повезује све људе, управо у нашој тежњи да се о бесконачном смислу сазна барем тај један педаљ? Ако се пут откровења тајне живота мери миљама, није узалуд начинити и ту једну стопу, јер управо она показује нашу решеност да стремимо вечитом добру. Нашем Творцу.

Они који трагају срцем, проналазе ту радост и смисао наших треперења на небеском своду. Истина, сваки је човек само кратак блесак једне звезде која убрзо згасне. Али, ко нам даје за право да у свом животу не засијамо том чистом светлошћу којом је могуће и читав космос обасјати?

 Свака тајна са собом носи и траг по ком се може трудом открити. А одгонетнути смисао наших живота, ко смо и куда идемо, успех је и радост онима који су на трагу истине. Ко гледа срцем, а не очима, није далеко од оног најважнијег – од Бога и човека!

Годинама је мисао о монаштву сазревала у Константину. Баш као црно грожђе на пријатној топлини сунчевих зрака. Будио се са молитвом на уснама, величајући славу Божју. У дубини душе осећао је притајену жалост, јер добро му је било познато да свет устоличава и признаје углавном људе лошијег карактера, а упорно из себе истискује све оне који га покушавају променити на боље својим примером и идејом.

 Читао је Јеванђеље и у њему проналазио све што му је било потребно за живот. Снагу, како би одолео искушењима. Утеху када би га због његове вере прогонили. Знао је за Христове речи  Апостолима,  којим је јасно посведочио да они нису од света и да их због тога тај исти свет и не може волети. Како њих, тако ни било кога другога ко је срцем уз Христа. Чврсто и непоколебиво. Константин је такав. Младић распет од људи које искрено љуби. И свима опрашта.

Није лако у трњу препознати ружу која треба да испупи. У страдању, колико је оних који виде радост, ишчекујући васкрсење? Константин је свако искушење од људи прихватао као проверу чврстине своје вере. И без роптања. Надао се лепоти обећаног живота и због тога је лако подносио све чекајући ту ружу, Царство Небеско, да испупи још овде. На земљи. У трњу страдања. А онда да процвета у вечности.

Сваки Крст доноси  бол и трпљење. И сви су тешки, али ни са чим сравњиви су они на којима нас разапињу наши ближњи. Тај бол нема меру и иза себе оставља дубок траг. Бити поруган од најмилијих, исмејан и унижен, одбачен, зар има горчег јада? То не могу поднети сви. Не могу чак ни многи, већ једино искрени и непоколебиви, који верно остају увек на страни добра, милости и праштања, ма колико да су шибани!

Константин је младић од вере. Научен шта је смисао живота. Кротак је и тих. Обично сам. У друштво многоговорљивих не залази. Ноћима ослушкује када ће неко од монаха из оближњег манастира ударити у клепало како би устао из постеље и пошао на полуноћницу. Искрада се из дома, јер за његовог оца и мајку искрена вера у Христа је, авај, промашај и дангубљење. Одрастао је без довољно љубави, ломан и меканог срца поставши. Никада не тражи своје. Углавном ћути, јер не жели да у разговору осујети било кога, па чак ни оне који  без икаквог реда износе своја крива убеђења и тако и њега нападају. Њих поштује, али не и оно што они говоре, јер све што нема поредак, што не служи истини, Константин је давно презрео. Никада не доказује тим људима да је у праву, чак ни када га стану вређати. У себи носи велику смиреност и  усправно подноси све, увек ћутећи. Начини им мали наклон, отрпи чак сваку поругу и брзо се повлачи међу гомилу књига које ревносно чита препознајући мудрост у њима. Добро му је познато да нема залуднијег посла од убеђивања других у било шта, јер човек претерано поштује себе и своје убеђење чак и онда када схвати да греши. И зашто онда другима да доказује своју исправност кад људи заиста могу поднети много, али напад на своју личност, то никако. И сви држе да су исправни, праведни и мудри, зато и јесте право чудо показати им да то и није баш тако.

Константин добро познаје човека и његове слабости, јер најпре је себе упознао. А онај ко успе себе да пронађе, траг до своје душе,  неће му бити тешко да дође и до сваког другог. Прозирати у своју и душе других људи, велики је дар. Понекад је и још већи Крст, јер такви обично остају одбачени. Чак и од оних са којима их је крв везала!

Није добио благослов од родитеља да оде у манастир и тако остави за собом све оно што му готово ништа и никада није пружило. Читав тај свет обманут некаквим шареним перјаницама у којем је мало било искрене љубави. Због свега тога желео је да оде из њега. Осећао је да му душом не припада. Не, није очајавао. Он није хтео да побегне већ да једноставно оде тамо куда га срце води. Волео је манастире. Монаштво. И молитву.

Био је повређен до те мере да му је унутрашњост крварила. Натоварен поругом само због тога што је искрено веровао у добро, дуго је остао као бели монах у свету молећи се за све оне који су га гонили без разлога. За оца и мајку. И многе друге. Једино  љубав може све да разуме и опрости, а Константин је читаво своје биће обухватио њоме.

На Крстовдан му се упокојио отац. Млад је остао само са мајком коју је требало некако утешити, а и сâм је дубоко патио. Бол у грудима се надимала, опомињући на губитак вољеног човека. Са заласком сунца палио би свећу на још увек свежој хумци молећи се Богу да по својој великој милости озари душу неокајаног му оца. И страдалног. Константин је упамтио сваку капљу зноја којом је отхрањен, али због чега му се отац толико противио његовом одласку у манастир, никада није сазнао. Није ни наслућивао. Због чега му је толико мрска била и сама прича о Богу?

Константин је добро знао да се о онима које волимо требамо бринути и после њихове смрти. Ноћима је дуго стајао на молитви. Молио се за опроштај очевих грехова. Готово је и заборавио на сваки лом душе и на дане у којима га је отац исмевао због његове вере и жеље за монашењем. Љубав са собом доноси и страдање, а страдати од оних који су нам најближи, па им онда опростити, значи имати велику љубав у себи.

Након очеве смрти, био је нарочито нежан према мајци Јелисавети. Трудио се да јој својом брижношћу измами бар понеки осмех са лица. У почетку, све је било узалуд. Чак ни речи нису помагале. Понекад су и оне немоћне. И као да је свака погрешна. Свежу рану тешко је зацелити, а трагови од ње остају заувек!

Мајка му је трпела оштар бол, до тада непознат. Тешко је било доћи до њене душе у тим данима, јер патња тражи самоћу. Брачност је велика, Света Тајна. Чврста свеза, која олабављена смрћу вољеног човека, доноси празнину и дрхтај срца. Оног од кога јој је увек долазила помоћ више нема и тешко је мирити се са тим. Живот гони напред и временом човек схвати да и он мора ићи у стопу са њим.

Јелисавета је ноћима стајала уз прозор. Кршила је руке и јецала. Расејано гледала у беличасту светлост кандила које је непрекидно горело на гробу вољеног супруга. Мршавим рукама враћала је понеки прамен запуштене косе који се искрао испод неспретно повезане, црне мараме. Није обраћала пажњу на свој изглед. У патњи не видимо своју спољашњост. Оно што је унутра боли, надима се до свог врхунца, а онда лагано, након много времена, спласне као пробушен мехур.

Тако је било и са Јелисаветом. Следеће године, на први Крстовдан након мужевљеве смрти, из њеног лица избијала је нека нарочита јачина и вера. Чак радост. Истина, још увек скромна. Након парастоса супругу, узела је Константина за руке и тихо му прошапутала:

 – Нема човека без патње, нити патње без човека, сине. Пролазе обоје. Али, човек васкрсава! Васкрсење је победа живота над смрћу и најважнији циљ свакога од нас. Ми смо рођени за вечност. Са нама умиру једино свака наша патња, страдање и бол. Ми, не! Сада схватам твоју велику жељу за монашким путем и знам да је твој отац и сада жив, јер се за њега молимо и ти и ја. Из љубави. А она не зна за границе. Не умире. Она је вечна! Да није тако шта би мене сачувало од очајања у години у којој сам рано остала удова? – 

Константин је пажљиво саслушао сваку њену реч. Покушавао је да схавати одакле је долазила сва та њена јачина и велика вера коју раније није препознавао у њој. Помало збуњено, тражио је одговор у њеним очима. Јелисавета се само простодушно осмехнула, замоливши га да крене ка дому и да је тамо чека. Желела је да остане сама на гробу супруга.

Не, није плакала. Тихим гласом молила је Господа да буде милостив њеном мужу. И да му опрости све. Подигла је руке ка небу како би заблагодарила што је поднела сав бол. И тугу. После толико патње, ипак, веровала је у живот. У вечност. У смисао постојања сваког човека.

Отворила је очи и угледала изнад себе златни Крст. Изненађена и помало уплашена, помислила је да је ипак само привиђење. Крст је стајао на истом месту. Зажмурила је поново и помолила се Господу како не би остала прелешћена. Отворивши очи уверила се да је Крст још увек ту. Осетила је велико олакшање, јер више није била у недоумици од кога јој је виђење дошло. Била је спокојна. У њој се раширила нека пријатна и до тада непозната топлина. Смирено је оборила поглед. Прекрила је очи рукама и клекла на земљу.

Божја откровења за нас су прејака и ми их само у некој мери можемо примити. Сетила се како су Апостоли попадали у страну на гори Таворској када се Христос преобразио, и како су се придигли тек када их је Он позвао. До тада су лежали непомично, устрашени од силине виђења. Јелисавета је зачула глас изнутра који јој је говорио да устане и да поново погледа на место на ком је стајао златни Крст. Изнад ње било је само небо!

– Шта би ово могло да буде? Крстовдан је данас. И златни Крст на небу. Зашто сам га само ја видела? Зашто се појавио тек кад је Константин отишао? Ово је сигурно порука за мене, али која? –

            Јелисавета је остала збуњена. Прекрстила се и пошла низ воћњак. Пажљиво је убрала неколико прелепих јабука, а онда журно наставила ка дому. Благодат је тихо шапутала у њој. Пожелела је да што пре загрли сина и да са њим подели ову своју радост. Ипак, одлучила је да му не говори о виђењу златног Крста, јер ни сама није знала његово значење.

Пролазила је између родних стабала јабука. Јесењи зраци сунца косо су падали на њу. Размишљала је о тајанствености онога чега је удостојена да види. Ма колико се трудила, није успевала да мисли окрене у другу страну.

            – Биће да је ово Божји призив! Константин већ годинама живи као монах у свету и можда бих још данас требала да му дам благослов за одлазак у манастир? Због тога сам и видела Крст и то баш данас, на Крстовдан? Тачно на годину дана од мужевљеве смрти! Он је волео Константина, али баш као ни ја, ни он није хтео да благослови његов пут. Никада. Можда би то сада и он учинио да је жив? Можда сам баш на овај дан имала виђење како би разумела да би то, заиста, и он учинио? Али, зашто Крст? И то још златни? –

            Покушавала је да пронађе бар неки одговор, али узалуд. Оно што је свише, одозго, обично превазилази људски разум. Тек много година касније Јелисавети је све било јасно када је измолила Господа да јој открије тајанствено значење тог златног Крста. У томе и јесте снага и величина истрајне молитве. Божји промисао једино тако можемо разумети. Молитвом, никако другачије!

            Готово нечујно ушла је у дом. Одмах је ставила јабуке у најлепшу корпицу, а њу на сто. Ушла је у Константинову собу, а он, уморан, већ беше заспао.

            – Имаћу времена да га обрадујем топлим хлебом када се пробуди. Он то највише воли. Сешћемо за сто, ручати, а онда ћу му рећи да је сада и моја жеља да оде у манастир –

            Јелисавета је тражила начин како да саопшти сину да има њено одобрење да крене монашким путем. Чврсто је одлучила да данас то и учини. Он на тај благослов годинама чека.

 Ватра је пријатно пуцкетала у заложеној пећи. Ставила је хлеб да се пече верујући да ће све уредити што је наумила док се Константин не појави на вратима своје собе. Повукла је драперије у крајеве прозора како би светлост несметано падала на сто за којим ће њих двоје ручати. Донела је кадионицу и тамјан и ставила их украј Константиновог тањира. Трудила се да све буде онако како то он воли. Све је чинила са пуно љубави знајући колико он жуди за њом, колико му је била потребна у годинама које су остале иза њих. Ни она, ни отац, нису му је пружили довољно и то је мајку сада јако болело. Чак га ни она није разумела тада. Није успевала да уђе у дубину његове душе испуњене мислима о Богу. Много пута га је и она повредила, иако је осећала његову рањивост. И као да је због свега тога сада намерила да тражи опроштај од сина па је са великом топлином припремала све.

            Када је врућ хлеб замирисао на пажљиво постављеном столу, на вратима собе појавио се Константин. Одмах је приметио да је трпезарија пријатно светла и да је мајка све уредила како би обрадовала његову душу. Осетио је мирис хлеба и то га је одмах расанило. Благо се осмехнуо мајци, пољубио је и пришао столу. Понекад осмех и дирљив поглед више говоре од било које речи!

            Узео је кадионицу, пришао пећи и из ње узео мало жара. Вратио се столу лаганим корацима. Прекрстио се и тихо изговорио кратку молитву пред обед. Густи дим тамјана остављао је танке обрисе на златним зрацима јесењег сунца. Заблагодарили су обоје Богу, а онда достојанствено сели за сто. Погледи су им били топли. Осећали су да је овај дан за њих значајан, и због тога, било је јако тешко и једном и другом да отпочне разговор. Јелисавета је узела једну од оних јабука из корпе, и окусивши, прекинула је тишину.

            – Сочне су. Мало презреле, али укусне. Убрала сам их у нашем воћњаку. Знаш, у оном кога је отац засадио док си ти још увек био дете. Узми, за тебе су –   

            Изгледало је као да је пресекла о нечем врло важном, одмеривши сваку реч. Константин је, захваливши се уз нежан осмех, и сâм узео један плод и примакао га устима. Имао је потребу да каже и он бар нешто.

            – Толико је лепоте у златну јесен. Ове јабуке су нарочито слатке. Можда баш због тога што су из нешег воћњака? Човек се некако најлакше веже за то своје и оно му се чини посебним. И хлеб тако нестварно мирише. Примећујем, све је пажљиво припремљено, али зашто? Зар овај дан треба да буде због нечега посебан? Годину је дана од очеве смрти, знам. Али чему твој оволики труд да мени буде пријатно? –

            Мајка је ћутала не скидајући поглед са Константинових очију у којима је у последње време проналазила велику љубав и мудрост. Била је задовољна, јер разговор о нечем врло важном коначно је започет. Осетила је велико олакшање.

Када се говори о нечем јако битном, најтеже је у почетку док се тражи ма која реч како би се њом пресекло ћутање. Било која реч, па макар и безначајна, а сама битна ствар касније стане у свега неколико реченица. Тако је са човеком. О ономе што је важно он говори са тешкоћом и кратко.

Јелисавета је оборила поглед, скупила кошчате руке и дубоко уздахнула. Као да је крајње озбиљно размишљала о свакој наредној речи коју је требала изговорити. Чврсто је одлучила да виђење златног Крста прећути, али није знала на који начин да саопшти сину да одобрава његов одлазак у манастир! Ћутати и скривати нешто тако велико као што је Јелисаветино виђење, велики је дар. Али, пронаћи те разумне речи о нечем исто тако важном, о Константитоновом одласку у манастир, неоспорно је још и већи! Како да му саопшти да одобрава његов пут? Знала је да ће то бити јако тешко и због тога јој се душа толико мучила.

            Уздахнула је поново. Овај пут још дубље. Благо је угризла доњу усну. Са великим напором широко се осмехнула вољеном сину. Не због тога што не жели, већ из разлога што је била свесна јачине речи које мора изговорити, а тада је јако тешко бити насмејан! Ипак, мајци је чак и то могуће!

А онда је допустила свом срцу да изнесе све, јер једино је оно могло то учинити. Оно говори једноставно. Можда мало, али најлепше! И најискреније.

            – Сине! Радости моја! Знам, повредила сам те много пута. Увек када сам те, можда чак и грубо понекад, спречавала да одеш у манастир. Али, знај и ти да мајка повређује једино из своје слабости. Упамти то! Не тражим себи оправдања, али ја тада нисам имала снаге да свог јединог сина посветим Богу. Нисам имала чак ни разумевања за твоју јаку веру, признајем. Није ни отац. Временом сам схватила тежину твог Крста од кога су ти леђа остала нажуљана. Ми смо ти га натоварили и мене то сада, када то схватам, јако боли. Не тражим да нам опростиш, јер знам да је твоје незлобиво срце то одавно и учинило. Ја не тражим више ништа. Ти си ме научио да дајем и да у томе будем срећна. Да сине, ти!

Ти си увек понављао да је радост у давању. Да узимање без потребе само жалости срце. Много времена ми је требало да то разумем. Ја сам те све ове године себично заустављала како не би кренуо  путем којим те је срце водило. Али, шта сам ја тада знала? Једино ми је било важно да ја будем задовољна, а како је било теби унутра нисам ни наслућивала. Нисам била научена да дајем, и зато се и само узело од мене. Изгубила сам мужа. Нисам те посветила, дала Господу, и остала сам млада удова. У том болу схватила сам живот. Тебе. Божји промисао за нас. И тек тада сам могла бити први пут радосна, јер сам поверовала у васкрсење и осетила још већу љубав и према теби и према оцу. За њега се ноћима молим, а теби сине, дајем благослов! Још данас крени у манастир и упамти да је то сада и моја жеља. Буди добар монах и затражи благослов од игумана да сваке године, на Крстовдан, изађеш на очев гроб и запалиш му свећу. Само те за то још молим! –

Константин је дуго ћутао. Покушавао је да разуме оно што је већ одавно приметио код мајке – њену велику унутрашњу промену.  Заиста, живот се у нарочитим околностима тако лако може изменити. Радовало га је што му је мајка, истина тек после великог губитка супруга, разумела смисао свог и сваког другог живота. Дуго је гледао у њене очи, блиставе од искрене вере. Није проговорио ни речи. Био је задовољан. Немерљиво радостан.  

Растали су се истог дана, али у духу су остали заједно. У молитви. Константин је убрзо пострижен у монаха Калиста! На постриг му је дошла и мајка. То је био једини Јелисаветин одлазак у манастир у којем јој се син подвизавао. Након тога, никада више њена нога тамо није крочила! Тако се заветовала Константину. Није хтела да га омета у његовом подвигу!

Виђали су се једном годишње, увек на њихову крсну славу. Калист би одлазио у његов некадашњи дом, ломио славски колач са мајком и читао молитве. Мало би поседели, разговарали о њеном животу и самоћи.

Никада се није жалила. Говорила је како јој самовање не смета, чак да је и радује! Ако би се понекад и ужелела друштва, одлазила би код некога од пријатеља на шољу чаја, тек да је не забораве.

Много је времена проводила у молитви. Недељом је редовно одлазила на Литургију у сеоску цркву. Никада није каснила! Тихо је појала за време службе и то тако лепо да су они који би стајали поред ње, са дубоким уздасима, пратили сваки њен глас. Покушавали су да је убеде да приступи црквеном хору. Узалудно. Увек се нечим изговарала. Једноставно, имала је место у цркви где је увек стајала и није желела да га мења. Стајала је позади, у близини врата. Скрушено и погнуте главе за време читаве службе.  Толико је било њено смирење.

Калист је у манастиру изграђивао своју личност Божјом благодаћу до пуноте сваке врлине. Радосно је подносио свако искушење знајући да трпељивост рађа смирење и да спашава човека.

Игуман је био човек строгог карактера, али према Калисту се опходио са великом благошћу. Не због тога што је монах Калист узмицао пред нечијом строгоћом! Разлог је био сасвим другачији. Строг карактер држи у послушности оне који још увек нису достигли праву меру смирења. Противи се гордима и подсећа их да се самоунижењем улази у Царство Небеско! Никако преузношењем и попуштањем нашој вољи да чини са нама оно што хоће. А ако је неко годинама у свету подносио увреде, праштајући свима и волећи подједнако све, зар се у њему може наћи чврста жила самољубља и гордости?

Калист је љубав. Врлина. Икона чврсте вере. Неуморни критичар своје личности. Па зар је таквима потребан нечији строг карактер као путеводитељ ако су сами најстрожији над собом! Због тога је игуман, готово од самог Калистовог ступања у братство, био необично благ према његовом унутрашњем лику! Лику велике милости према другима. И разумевавању свих.

Покушавао је да сакрије своје врлине од других монаха. Али, ако неко искрено носи у себи  оно што је свима толико нужно, а доброту пре свега, зар је могуће да остане непримећен? Ако очи блистају разумом, а срце воли свакога подједнако, оно ће привући сваку душу која вапије за истином!

Због тога се много света сабирало у манастир у којем се подвизавао. Сви су хтели да виде тог скромног калуђера чије су мисли увек биле на небу и кога је и сам игуман дубоко поштовао! Калист је мало говорио. Али, у себи је носио речи које би свакога ко их чује управиле на пут покајања. Његова племенита душа била је највећи говорник када је ћутао! Не изговоривши ни једне речи у свима би пробудио искрену жељу за исправљањем дотадашњег живота. Својим примером најбоље утичемо на друге и ту лицемерја нема! У очима му је увек блистала велика радост. Волео је живот. Све људе. Највише Бога.

Калист није заборавио на обећање које је дао мајци када је напуштао свет. Од игумана је, очекивано, добио благослов да сваке године, на Крстовдан, излази из манастира како би оцу запалио свећу на његовом гробу.

 Прве године, стојећи на молитви, Калист је приметио парче папира поред Крста. Било је притиснуто невеликим каменом. Није обраћао пажњу на њега. Прекрстио се, пољубио свећу. Запалио је и истањеним прстима ставио на гроб. Видео је траг од недавно истопљеног воска.

–        Мајка је то већ учинила – , закључи.

Нешто га је ипак вукло да ипак поново погледа у папир и склони камен са њега. Узео га је у руке и прочитао поруку написану Јелисаветином руком:

– Што је Крст тежи, душа постаје лакша, сине! Носи га храбро, јер велика је награда. Затражи благослов од игумана да дођеш на славу. Заједно да ломимо колач.  Уредиће Господ да се тада видимо –

Калист је дубоко размишљао о свакој речи поруке, а онда, дубоко уздахнувши, пресавио је папир и ставио га у подрасник. Помолио се још једном за покој очеве душе и кренуо назад у манастир.

Тридесет и две године Калист је на Крстовдан излазио из манастира и на очевом гробу налазио поруку истог садржаја. Истих речи. Јелисаветину. У свакој тој години испунио је мајчину жељу и одлазио да са њом ломи славски колач. Никада је није упитао због чега оставља поруку! Ни она је није помињала!

Живели су молитвено. Он у манастиру, а она у дому у којем га је родила! Растављени сваким даном, изузев оним када су заједно прослављали своју славу, Светог Николу.

Јелисавета је у својим молитвама имала и једну посве посебну и значајну. Молила се усрдно да јој Господ открије значење златног Крста кога је видела у онај дан. Одговор се није спуштао са Светог неба, али она је остала истрајна у молитви.

Те тридесет и треће године од Константиновог одласка у манастир, у ноћи препуној звезда, у ноћи радости и сјаја, уснила је сан. Развеселио јој је душу као старо вино. Сладак као мед. Дуго ишчекиван.

Седамдесеттрогодишњој старици Јелисавети у сну се јавио сам архангел Гаврило у великој светлости. Носилац радосних вести. У руци је држао исти онај златни Крст кога је Јелисавета угледала пре толико година изнад мужевљевог гроба. Мило, као што то увек чине анђели, објавио јој је тајну њеног давног виђења.

– Радуј се, Јелисавета! Овај Крст у мојим рукама намењен је Калисту! Твоје мило чедо Бог је изабрао за владичанство. Скроман, ускоро ће бити хиротонисан! –

Након ове чудне посете у сну, Јелисавета је данима плакала, радосна. Благодарила је Господу што јој је услишио молитву и открио тајну њеног виђења, и што је њеном сину обећао толику част! Осећала је близину своје смрти. Јутром је све теже дисала, а ипак, била је спокојна. Радовала се величини Калистовог призвања, али била је и сигурна да га неће видети са митром на глави, јер ће је смрт у томе спречити. Њени земаљски дани готово да су сви избројани, знала је то. Причешћивала се свакога дана и писала своју последњу поруку сину. Крстовдан се поново ближио!

Те године, са великим напором, изашла је на супругов гроб. Неколико пута је застајкивала тражећи ваздуха. Болест јој је озбиљно запретила. У једној руци тискала је папир са последњом поруком коју оставља Калисту. У другој је држала воштаницу намењену супругу. Стигавши на гроб, пала је на колена и ставила поруку украј Крста. Упалила је свећу тихо изговоривши молитву за покој мужевљеве душе. Овај пут је заплакала! Више него икада осећала је своју скору смрт. Погледом је миловала парче папира на којем је оставила последњу поруку Калисту. Тешко је удахнула ваздух, још једном заблагодаривши Богу што јој је открио значење златног Крста. Прекрстила је руке, зажмурила и тако уснула. Заувек. На Крстовдан!

Калист је и те, тридесет и треће године, стигао на очев гроб после Јелисавете. Учинило му се да се она моли, јер су јој руке биле прекрштене преко груди. Пришао јој је лагано и накашљао се како је не би уплашио. Помиловао је по образу. Није се померила. Очи су јој остале затворене. Лице благо. И хладно. Схватио је да му се мајка упокојила истог тог јутра. Ту, на очевом гробу!

Заплакао је. Грчевито се борио да не изгуби ваздух због јаког бола.  Стискао шаке. Рукама је ухватио Јелисавету за рамена и тресао је. Узалуд. Ништа је није могло вратити у живот.

Придигао се и подигао руке ка небу молећи се Господу да прихвати душу његове мајке. Дуго је плакао. Смрт најближих највише заболи.

Подигао је и овај пут камен којим је Јелисаветина порука била притиснута. Помало дрхтавим рукама, ставио је папир у подрасник. Поруку није прочитао. Узео је мајку у наручје и однео је у дом кога више није могла препознати.

Читаву ту ноћ бдио је поред њеног тела са пријатељима које је она много волела. И који су волели њу. Није престајао да се моли за покој њене душе. Читајући молитве, тихо је јецао.

Сахранили су је поред супруга. Свима је остао урезан у сећање њен благи лик са којим се упокојила. Калист је затворио сандук. Спустили су га и засули земљом. Погреб је завршен. Сви су уздисали за добром душом!

Калист се истог тог дана вратио у манастир. Чврсто је поднео смрт своје мајке. Прилично монаху који зна за васкрсење! Молио се за мајку даноноћно. Сабрано и тихо.

Неколико дана након Јелисаветине смрти, Калист се присетио да му је непрочитана порука остала у подраснику. Раширио је пресавијен папир и почео читати.

– Калисте! Сине! Годинама сам скривала од тебе тајну о виђењу које ми се открило пре тачно тридесет и три године. И то баш овде где ти увек на Крстовдан остављам поруку. Нисам ти је раније могла саопштити, јер ни ја је нисам разумела. Видела сам златни Крст изнад себе. Величанствен. Сјајан. Присети се, пожелела сам да останем сама на гробу твога оца, а тебе замолила да ме чекаш у дому. Од тог Крста долазила је велика светлост. Уплашена, затворила сам очи и помолила се да нестане ако је прелест. Отворивши очи угледала сам га на истом месту! Годинама сам молила Господа да ми открије значење мог виђења. Молитва ми је услишена. У сну, јавио ми се архангел Гаврило и објавио радосну вест. Сине, тај златни Крст припада теби. Хиротонисаће те за владику! –

У самом углу папира, још је писало:

– Остављено на Крстовдан мом вољеном сину, монаху Калисту, на тридесет и трећу годишњицу смрти његовог оца. Јелисавета –

Калист је остао у чуду. Игуман му је већ помињао да ће, сасвим извесно, бити изабран за владику. Јелисаветина порука говорила је све. Прекрио је лице рукама и заплакао. Смирени монах Калист, потоњи владика.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: