detalj slike: KRK Art dizajn

Kultura sećanja 

Književni ESNAF - Književna radionica "Kordun" 

VELIMIR VELjA PAVLOVIĆ: Spoljašnost nije spoljašnost, nego posledica unutrašnjeg.

Verujte u svoje snove

Iako radi dve atraktivne i veoma gledane emisije u studiju, Velimir Velja Pavlović, na taj način, u potpunosti, ne pronalazi sebe. Za njega je televizija slika sa terena, istinska priča iz života, razgovor sa duhovnicima koje obilazi širom sveta, za koje se priprema kao za ispit na fakultetu i kojoj daje celog sebe. Muzika i knjige su, kako ističe, imale presudan uticaj na njegovo odrastanje, a na sazrevanje i promenu mnogih životnih stavova snažan uticaj izvršili su duhovnici i ćerka Kristina, njegov ponos i najveća životna radost

Piše: Gordana Mašić

Intervju rađen 26. avgusta 2014.

BAZAR

                Televiziju treba da doživite kao prijatelja kući, a ne nekog ko je dalek i otuđen. Osim toga publika neće praznu priču i zbog toga je on – Velimir Velja Pavlović, iz razloga prevelike odgovornosti pred tom istom beogradskom publikom, povremeno zbunjen, ali to je ono što se dešava samo na početku svake emisije, najavljuje svoje goste pomalo nespretno, vrpolji se na svojoj narandžastoj fotelji, češka se iza uveta, a ne retko na samom startu desi mu se i po koji lapsus. Posle prvih rečenica koje smo razmenili, tražeći mesto kako bi se smestili i u miru i tišini, kako bismo odradili ovaj intervju, shvatila sam razlog, njemu prethodno pomenutog – to da ovaj razbarušeni bonvivan i danas, poput dečaka - deluje stidljivo. Njegov dečački izraz lica to odaje, a iskrenost kojom je tokom razgovora bez ostatka otvarao svoju dušu, vredna je bila svakog poštovanja. A ako pažljivo odgledamo sve ono što je radio i radi, zaključićemo i da je jako odgovoran, jer sagovornici su mu, svi do jednog, sve sami mudri, zanimljivi i umni ljudi. Na pitanje kako i gde ih traži, i šta bi to trebalo da ih izdvoji kako bi ih izabrao i predstavio svojim gledaocima, Velja, u njegovom stilu - jednostavno odgovara: “Biram ljude koji me fasciniraju mišljenjem, ali je važno da imaju i ono malo duše”.

                MAŠTA JE NEZAMENLjIVA ČAR DETINjSTVA

                Nešto više od dve decenije je prošlo od kako se na našem medijskom nebu sa vrha „Beograđanke“, gde je i počeo svoju karijeru na televiziji Studio B, pojavila kultna živa emisija sa najdužim stažem emitovanja „Nivo 23“, a nešto kasnije počeli su da se emituju „Duhovnici“, prva emisija tog tipa koja traje na Studiju B, od prvog dana te televizije. Bila je to Veljina mala osveta komunizmu koji nam je brano da išta znamo i mislimo o duhovnosti. Njegove dve autorske emisije posvećene su Beograđanima i ostalima koji vole Beograd. Nije ni čudo što je kroz format koji radi sam bio neka vrsta medijatora u upravljanju emisijama i razgovarao sa ljudima koji su činili duhovni kod naše generacije. Svi oni su nam pomogli da svatimo kakve smo mi to živote živeli, kakva turbulentna vremena pretrpeli i gde smo sada. A da li bi svega toga bilo da nije detinje mašte koju su njegovi roditelji kod njega od ranog detinjstva negovali, ali i verovanja u čuda, čemu  današnja deca, zbog svih modernih tehnologija – su zaboravila, pitanje je. A Velja kaže da mu je srećno detinjstvo doprinelo da bolje preživi niske udarce u životu.

                - Šta je život bez imalo mašte i verovanja u čuda? Deca najbolje znaju da žive kako ih srce vodi, a kada odrastu nauče da treba da žive razumno, a to je loše jer, maštanje, oduševljenje malim stvarima, verovanje da se snovi obistinjuju ima ulogu nečeg nadprirodnog. Svi kažu da su imali srećno detinjstvo. To je ljudska osobina, da pamte samo lepe stvari. Mislim da ja jesam imao lepo detinjstvo. Vreme mog odrastanja je bilo vreme poleta, društvenog, pa i ekonomskog. Kažu da se pedesetih godina najlepše živelo. Ja pripadam generaciji koja je imala ideju vodilju da bude deo nečega što će svet ostaviti u boljem stanju od zatečenog. Uvek sam verovao u one koji hoće nešto da poprave, a za tako nešto postoji milion načina – za početak važno je pronaći onaj – jedan. Inače, kao dete bio sam prilično nestašan, volim što to moji roditelji nisu suzbijali kod mene, nego su se tajno radovali tome. A dete oseti to, zahvaljujuću roditeljskoj podršci zadržao sam taj neki dečiji duh i bezobrazluk, radoznalost i nesputanost i to me obeležava i danas.

                KREATIVAN I LENj

                U Studio B je prvi put ušao 1978. godine kao student novinarstva. Prvi posao dobio je u radiju koji je emitovao program bez prekida 24 sata dnevno, a sastojao je od angažovanog rokenrola i ideologije koja je podsticala stvaranje kolektivne građanske inicijative. Postao je poput Studija B, u svojoj sredini, i ostao važan faktor društvene stvarnosti. Kao dugogodišnji član ovog kolektiva bio je odgovoran, ako ne za nastanak, onda svakako za polet i razvoj takozvanog novog talasa osamdesetih ili višepartijskog sistema u devedesetim godinama, a na neki način i za dalji tok istorije.

                -Studijo B je, istina bio, istorijska pojava na čitavom ovom medijskom prostoru. Čitav svet se zapravo menjao preko medijskog prostora, to tada nismo shvatali, tek kasnije nam je bilo jasno šta se dešavalo, a tim dešavanjima smo i samo dali neki tok. Progresivno je bilo to što je to zapravo bilo zlatno doba nekog medija. Mi smo uveli novi muzički talas, spojili smo dva medija, radio i televiziju u jednu novu silu, koja je promenila svet. Dešavalo se da Dragan Jelić prekine emotovanje programa i kaže: “Jel ste videli kako je lapa duga na nebu s one strane?” Onda mi koji smo tu, svi bi skočili na prozor da vidimo to što nam pokazuje, dugu iznad reke, a to bi radili i slušaoci, jer je sve to direktno išlo u program. Radio Beograd bi se na takve stvari ježio. Ta neozbiljnost je uticala na opuštenost i tresla je čitav taj komunistički establišment koji se zasnivao na strogoći, na blesavim pravilima, na tome da niko ne sme da prekrši zadati red i poredak.

U toj redakciji je vladalo toliko razuma, pameti je bilo na pretek u to vreme. Uživao sam da sedim u redakciji, da ih gledam i slušam, šta i kako rade. Nikad mi boravak tamo nije bio gubljenje vremena. To je bio jedan vrlo iskren svet. Svi su bili izuzetne ličnosti. Ne znam šta da kažem, a da ih ne hvalim nekim praznim komplimentima. Ali, zaista, Studio B je u tom periodu bio čudo za celu Jugoslaviju. Sticajem okolnosti mnogi od onih koji su me dočekali, a kasnije i učili poslu, postali su legende: Đoka Vještica, Sloba Konjović, Dragan Jelić, Manojlo Gluščević, Duško Radović... Duškova kancelarija je bila mesto okupljanja tog nekog misaonog Beograda. Druga tačka je bila Đokina soba gde su dolazili više poslovni ljudi, gradski političari. O gradu se tada brinulo na jedan način, kao da je to sve naše. Danas se Beograd munjevito širi i sve ga manje osećamo kao svoj grad.  Sticajem okolnosti svako od njih je postao legenda u svojoj branši: Đoka Vještica, Sloba Konjović, Dragan Jelić, Manojlo Gluščević, Duško Radović...

                Pitali smo našeg sagovornika na koju ga situaciju asocira ova rečenica: ''Kad Plavi počne da priča, šta god da kaže, narod će da se seti da je vreme za spavanje”, a on kaže:

                -Ja sam u principu po karakteru flegmatičan i pomalo lenj čovek, te osobine su me  odredile da idem u pravcu kome sam krenuo. U to vreme u radiju je bilo najvažnije izveštavanje sa terena, a direktor je govorio, pokušavajući da me ubrza, da dok ja polako objasnim šta se desilo u gradu da će gledaoci koji gledaju prilog - zaspati. Drugi su, u odnosu na mene, nekako bili temperamentniji i govorili su često pomalo panično. A pomenutu rečenicu izgovorio je moj tadašnji urednik, bilo je to krajem devedesetih, kada su se te moje osobine pokazale kao korisne, kao i ta moja flegmatičnost i smirenost u nastupu. Desilo se to pred izbore, trebalo je pročitati jedan prilog, a delovalo je da ću ja to najbolje da uradim, jer neću uspaničiti narod, i oni će posle mog govora, da odu na spavanje.

                A da li i sada gleda istim očima na petooktobarske promene, da li i danas misli da se tada desilo oslobođenje, veruje li i danas da se bilo koji vid slobode može osvojiti preko medija, pitali smo našeg sagovornika, a on kaže:

                -Peti oktobar je za mene i danas jako neprijatna i ružna uspomena. Kad bih bio ciničan, i uzeo da se bavim time koliko energije i lepih očekivanja je neko uspeo da potroši, koliko ljudi da prevari i izigra, a to se upravo tako desilo posle petog oktobra, nisam nimalo srećan što sam imao učešća u takvom stvaranju istorije. Mi, na Studiju B - živeli smo za taj dan. Meni se desilo na primer da me na ulici zaustavi žena i pita me da li ja radim u Stidiju B, i ja, sav srećan, odgovoim potvrdno. A ona, umesto pohvale, pljune me i vrisne na mene: “Ti si protiv Slobe...?!” Međutim, umesto pobede, naši su to isto veče, kad se desila pobeda, doživeli poraz. Kod nas nije hteo da dođe niko, te noći, petog oktobra, svi su otišli na “Pink”. Zanimljivo, o tome često razmišljam. Te noći sam slučajno vodio program... Neposredno pre toga, u maju te godine, bio sam izbačen iz studija i našao sam se na listi neprijatelja naroda. Svi koji smo se našli na toj listi, nismo smeli da se popnemo gore da uzmemo stvari iz fioka, nismo smeli da idemo kod lekara,  naša ambulanta se inače nalazila u Borbi. Sećam se bio sam nešto loše, i čovek me je sa pištoljem pratio do klinike na četvrtom spratu, ja sam ga pitao što mora s pištoljem, jer stvarno misli da ću da ga napadnem. Marija, naša lekarka je plakala kad me je ugledala na vratima. Tada sam uzeo karton i prebacio ga u Stari grad, jer tamo me nisu tako dobro poznavali. Ništa se lepo nije desilo, ni Studiju B, ni nama, osim što je taj režim Slobodana Miloševića nestao. Mediji su danas, na repu događaja, i sloboda se rađa negde u nekom krugu ljudi koji uspevaju da je ostvare, upotrebljavajući medije.

                BOGOVI SU SIŠLI NA ZEMLjU

                Studio B mu je bio ulaznica i za neke druge škole, za FEST i džez festival, na primer. Tajna postojanja ovih međunarodnih manifestacija dobrim delom se krije iza onoga što se s spravom prepoznaje u reči -  „istrajnost“. Beograd je u to vreme bio i mesto u kome se skupljao sav svetski “krem”, Velja je sa Mirom Bobić, Tirketom i Vlajićem, po dvadesetak sati dnevno gledao najdivnije filmove sveta, između projekcija su koristili vreme da za šankom pojedu neki sendvič i popiju po koje piće. U udobnim foteljama Sava Centra bi malo uspeli i da zadremaju. Na pitanje koje mu je omiljeni film ili muzičar iz tog vremena, Velja odgovara:

                -Mislim da je to film “Easy Rider”. Prikazivao se, mislim 1982./83. godine, u to vreme sam na beogradskoj ulici video Pitera Fondu, glumca koji je glumio u tom filmu,  što sada zvuči  potpuno neverovatno. Delovalo nam je kao da su bogovi sišli na zemlju, tako smo se mi u Beogradu osećali. Priča se da je Piter u to vreme dolazio na beogradske žurke, imao je jednu devojku ovde, koja je bila dosta poznata. Fest je zaista bio, za sve nas, jedan velika škola. Džez festival je takođe bio jako dobar, sećam se svog oduševljenja kada sam  na nekom od nastupa tom festivala video Henkoka.

                U njegovo vreme je ovaj naš grad, Beograd bio svetska kulturna metropola. Bio je destinacija “svih odela” i, po mišljenju mnogih, za tadašnje vreme, hrabrih dama. U dvadesetom stoleću ima mnogo onih koje smo poštovali i koje poštujemo, ali malo onih koje smo mogli voleti, a Velja je imao čast, neke od njih i da lično upozna. Samo neki od njih, koje volimo, osim što ih poštujemo, su najveći svetski i naši stvaraoci, i tadašnji slavni gosti našeg velegrada: Borhes, pisac neobično obdaren da onim što nije napisao ispriča važniji deo priče,Vitorio de Sika, Piter Justinov, Robert de Niro, Monika Viti, Miloš Forman, Piter Bogdanović, Plasido Domingo, Robert Grejvs, Džoni Štulić... U Beogradu je Svirao i najveći gitarista sveta Andreas Segovija, bili su u njemu i Fransis Ford Kopola, Piter Bruk i mnogi drugi. Inače, odnos kulturnog sveta i Beograda nije bio odnos “ljubav na prvi pogled”. Beograd je trudom i radom postajao svetski grad, objasnio nam je naš sagovornik.

                -U to vreme sam radio u “Politici”, to je bila ta jedna godina, devedeset pete, šeste, kada sam bio izbačen iz Studija B. Ona, Marija Kodami, supruga slavnog pisca Borhesa,  došla je preko svog prevodioca kod nas kao kod veoma važnog medija, a mene moja tadašnja kuća, preporučila za taj intervju, na šta sam bio veoma ponosan. Bio je to zanimljiv susret, Marija mi je ispričala mnogo toga o razmišljanju Borhesa: na primer on je čuo da čoveku kad umre raste brada. Pobunio se i objasnio da čoveku tada, zapravo, usahne telo, pa deluje da mu rastu nokti i brada. Na osnovu te teze Borhes je napravio jednu interesantnu priču. Razgovarali smo i o tome da li je Borhes bio religiozan, Marija se u prvom momentu malo zamislila, o tome, rekla mi je, nikad s njim nije pričala. Posle male pauze, rekla da jeste - ali na jedan sasvim specifičan način. Inače, ovaj veliki pisac, zauvek je napustio svoju otadžbinu Argentinu. U vreme kada mu se približio kraj, a on je to osetio, želeo je takođe da bude sahranjen van Buenos Ajresa, nadajući se da će u smrti moći da zaboravi samog sebe. Slep kao Homer, jedan od mitotvoraca modernog doba, ostao je do dan danas  učitelj pisaca kojima je otvorio put ka usponu i svetu pripovetke. On mi je u svojim pričama objasnio da za sve u životu što želimo postoji način. Inače, poslednjih trideset godina svog života bio je slep, i Marija je bila njegov vid i životni pratilac. Kad su ga pitali kako se oseća sa osamdeset godina, Borhes je rekao: “Kao čovek koji pati od nesanice”. Kažu da su u njegovom stanu sve stvari bile ozvučene, tako da je mogao da piše i u kuhinji i u kupatilu, i u krevetu.

                Taj period Velja pamti i kao jedini period za dvadeset godina, tokom koga njegova kultna emisija “Nivo 23” nije emitovana na talasima Studija B.

                U to vreme sam dao prvi intervju za “Bazar”, sećam se da nisam znao kako se zove emisija koju vodim, novinarka koja je radila intervju je u tekstu o meni stavila naziv “Nivo 17”. Posle objavljivanja intervjua, sreo sam Tirkete, koji je u to vreme bio direktor “Politike”: “ Pa kako bismo tu emisiju nazvali, a da se ne desi, kao što je objavljeno da deluje da nam je pao nivo”?, pitao me je, jer na Studiju B je bio 23, a ovde 17. Nađeno je kompromisno rešenje, emisija se zvala “Nivo Politika”. Inače tu godinu pamtim kao fenomenalnu. Bogdan Tirnanić je verovatno moj najveći novinarski idol, čovek koga ću zauvek pamtiti. Uživao sam u tome što smo sedeli i radili zajedno, pričali, planirali. Nosili smo se mišlju da se TV “Politika” pretvori u jedan kulturni medij, da na njoj budu samo vesti iz kulture, da se kompletno “izvučemo” iz politike.

                Spomenuli smo mnoge poznate ličnosti koje su prošle našim gradom, a na njega ostavile trag, jedan od onih koji su to učinili na poseban način bio je i Džoni Štulić.

                -Prvi put sam ga sreo u dragstoru, gde sam bio sa Ducom Marković u sred noći. Otišli smo zajedno negde na piće. Kasnije smo sedeli u “Arilju” našoj kafani, raspričali smo se toliko da je on zakasnio na koncert. Na žalost nikad nisam sa njim radio intervju

                DUHOVNICI I ONLINE MISIJA

                U Hilandar je prvi put otišao u leto 1990. godine, snimio je tada emisiju za TV Studio B, koja je te jeseni trebalo da počne sa radom. Posle toga bio je mnogo puta na Svetoj Gori, jer u Hilandar se samo prvi put ide, svaki sledeći put se vraća. Od tada do danas upoznao je i zavoleo mnoga sveta mesta i njihove monahe. Oni su ga naučili suštini dobrote, pojmovima mira, služenja i žrtvovanja. Uz njih je naučio da previše priče nije dobro, jer se u tome izgubi suština. I tog ćutanja između njih, više je bilo, nego razgovora. Ali razumeli su se nekim drugim, intuitivnim, nemuštim jezikom. A koje su to dodirne tačke između novinarstva, kulture, književnosti i duhovnosti pitali smo našeg sagovornika, ali i to koliko se sve vidi drugačije sa brdašca sa koga “puca” pogled na luku  Dafne, koliko je danas sve to drugačije nego kad je na to sveto tlo kročio prvi put, a on kaže:

 “Moj prvi boravak na Svetoj Gori je zapravo bio jedan veliki kulturni šok. Bio sam fasciniram, video sam da je većina tih ljudi pametnija od mene, da poznaju i tačno znaju što je to smisao života, da tačno znaju šta hoće i šta neće. A ja sam plutao po svom životu i okolini, ne znajući ni šta tačno hoću, ni gde. Razumeo sam posle nekog vremena da svi mi možemo zapravo da se razumemo i bez reči. Taj nemušti jezik se vremenom uči”.

                -Hilandar je kao barometar narodnog bića i svojim velikim stradanjem učestvovao je u stvaranju i u stradanju svojega naroda. On deli sudbinu svetogorskih manastira, koji se od ropstva brane svojim jedinim oružjem – uzdizanjem molitvi i pokajanja prema Gospodu i Zaštitnici svetogorskoj. Danas je sve na Svetoj Gori drugačije od onog dana kada sam ja tamo prvi put boravio. Stanice su građene na nepristupačnim mestima i biće otporne na jake vetrove koji na Atosu nisu retki. Postignuta je potpuna pokrivenost atoskog poluostrva, nekoliko manastira je već priključeno na mrežu i imaju internet konekciju. Potpuno je drugačije izgledala kada sam ja prvi put otišao tamo, bilo je strogo zabranjeno izgrađivati puteve, jer putevi nikom ne trebaju. Ako napraviš puteve doći će turizam, toga sada ima tamo. Ranijih godina nije bilo struje, nije bilo svetla, imali su agregat koji je tu pre svega bio zato što su svi ti konaci drveni, a Grčka je izuzetno topla, pa su se ti manastiri često palili. Znači, samo zbog toga je postojao agregat. Prvih godina sam se tamo osećao bliže ne samo monasima, nego i Bogu i prirodi. Postojao je jedan telefon koji se malo koristio, bio je tu samo da se javi grčkim vlastima, ukoliko se desi požar, da oni dođu da pomognu u gašenju. Preko tog telefona i ja sam prvih godina kada sam boravio tamo, slao svoje izveštaje – kaže Velja i dodaje da je u jedno siguran da se vera ne može predavati unutar sistema, jer ona je duboko alternativna. A kao zaključak, koji je najveći izazov za sve duhovnike, je da nađu odgovor za sledeće: kako da pobedi egoizam i da otvori svoje srce i um, celo biće, prema Bogu i ljudima koji su mu povereni na brigu. Izazov je i to kako da žive za druge, a ne za sebe. Priznaćete, u eri hiperindividualizma, to je veliki izazov.

                Do danas su kroz serijal “Duhovnici” i “Nivo 23” prošli mnogi zanimljivi i mudri ljudi. Njihove blažene besede bile su zapažene. Gledaocima ne promiče da Velja to radi predano i sa puno ljubavi. A duhovnici su kaže često i sasvim obični ljudi, koje nije pronalazio uvek u manastirima, među njima je bilo i kompozitora i muzikologa, filosofa, dobrih ljudi koji su ga fascinirali delom ili mišljenjem. A gde je tu intelektualac, da li je njegov vapaj kao vapaj iz pustinje, pitali smo, a on kaže:

                -Hoću da kažem da spoljašnost nije spoljašnost, nego posledica unutrašnjeg. Sretao sam svoje sagovornike na svim mestima, na ulici, u kafani... Naučio sam vremenom da ih prepoznajem, čovek s bogatim i divnim sadržajem rešava sve probleme jednostavno i lako, jer su mu jednostavnost i sređenost potrebne kao vazduh. A ljudi lažnih sadržaja i ljudi bez sadržaja, ne mogu to da prikriju, nikakvim spoljnim sadržajima, i njih lako prepoznate. Trudio sam se da tako u te dve osnovne kategorije svrstavam svoje sagovornike. Naravno, da je glas intelektualca samo vapaj nemoćnog u pustinji. Treba to gledati u svetlu činjenica, da su danas sve vrednosti propale, srozane. Čovek je izgubio oslonac i uporište. Zato današnja inteligencija i duhovnost, umetnost nemaju moći, one su samo dobri drugovi čoveku na raznim bespućima. A moja ideja je da svoje gledaoce ohrabrim i dam im nadu, ili da ih podstaknem na razmišljanje. Nekad je to korak do rešenja.

                SVE NA ŠTA OBRAĆAŠ PAŽNjU - RASTE

                Imao je sreće da na svim mestima gde se nešto saznaje može dovoljno dugo da ostane i da tako shvati vrlo važnu stvar, pre svega prvo: da se monah ne postaje, monah se rađa jer je to posebna vrsta ljudi koja je jako slična piscima. Dositej Obradović je kaže Velja rekao da su monasi kao nepravilni glagoli, nepravilni su, ali bez njih – može da se govori. “Ako me pitate da li sam ja nekad razmišljao tamo da odem, reći ću vam da se meni tamo sviđaju mnoge stvari, sviđa mi se mir koji tamo vlada i drugačiji način života”, utešio nas je Velja.

                -Dunovnici i monasi se ponašaju u stilu: sve na šta obraćamo pažnju raste – uključujući osećaj da smo srećni što postojimo, a taj osećaj sam kod svih njih odmah uočio. Mi, svetovni ljudi, to u svakodnevnom životu zaboravljamo, dok ne doživimo cunami, poplavu, neku prirodnu katastrofu, ili bolest. Na kraju svega – srećni smo kada vidimo da oni koje volimo postoje i da mi postojimo za njih, zar ne reagujemo tako? Inače, monasi su toliko posvećeni molitvi, ona ne sme nikad da stane. To je osnovni princip tog insihastičkog načina života monaha, posebno na Svetoj Gori. Oni se mole za nas, za svoj narod. Mislim da su njihove teorije prilično naivne, i političke i sociološke, i da oni kad se nađu na tom manastirskom tlu, zaborave na realnost. Njihov lični život, predstavlja - bavljenje sobom. To je jedini deo kosmosa koji možeš da središ – samog sebe i svoju dušu. Tu su veliki majstori. Sa njima je prelepo pričati o tim ličnim iskustvima i životu. Od njih sam naučio jednu važnu lekciju, možda najvažniju, a to je da je zahvalnost ritual koji nas vraća pravim životnim vrednostima, pozitivnoj vibraciji i unutrašnjoj sreći.

                LjUBAV OD KOJE SE RASTE, A NE STARI

                Da sve ne bi išlo uobičajenom krivuljom, Velja je bio poseban još po nečemu, sam je odgajao svoju jedinicu od njene druge godine života, sve su prošli zajedno: od pobude i traženja identiteta do uspostavljanja svojih unutrašnjih, trajnih vrednosti. Često se pita koliko bi njegovi izbori bili drugačiji da nije bio i tata i mama? Da li bi skrenuo levo ili desno? Da li bi se sa više slobode upuštao u odnose sa drugim ljudima? Ili bi sve bilo isto... Svoje životne lekcije učio je udarajući o zid i zato veruje da se znanje stiče samo na sopstvenim greškama.

Rekao bih, da sam bio prilično blag prema Kristini, učio sam je samo sopstvenim primerom, i očekivao i tražio od nje da mi obeća da se nikad neće odreći svojih snova.                

-Moja ćerka Kristina naučila me je mnogim stvarima, oplemenila me je, upravo zbog toga što smo bili upućeni jedno na drugo sve ovo vreme. Nikad se nisam osećao kao žrtva u ovom odnosu. Sve što sam u nju uložio, vratila mi je na najbolji način. Završila je Pravni fakultet, i za koji dan putuje za Njujork na postdiplomske studije. Izabrala je korporacijsko pravo. Presrećan sam što je bila jako dobar studen, ima jednu ogromnu želju da dalje nastavi da se usavršava. Na nju sam preneo ono najvažnije što sam mogao – da veruje u svoje snove i da nikad od njih ne odustane. 

                Danas, kada se gotovo svako može naći ispred kamere Velja Pavlović, objašnjava zašto je važno klasično obrazovanje, putovanja, mir koji počiva u našem umu i srcu, i dobri očevi koji nisu oni koji prisustvuju samo određenim porodičnim događajima, već svakodnevno proživljavaju različita iskustva sa svojom decom, ali i rokenrol, verovanje u svoje snove i idoli.

                -Moji idoli su oni koje samo već spomenuli, “Rolingstonsi” su uvek na prvom mestu, a potom i Bob Dilan, on je zaista fantastična ličnost. U mladosti sam mnogo čitao, pročitao sam prvo sve knjige za decu i omladinu, Dejvi Kroketa, čuvenog borca za slobodu Teksasa i Marka Tvena, jednog od najvećih humorista svetske književnosti, “Tarzana” u nekih 6 knjiga, izmišljenog junaka popularnog američkog pisca Edgara Ricea Burrougsa, mada se to nije smatralo nekom literaturom, ja sam te knjige sa uživanjem čitao. Kasnije sam zavoleo, i dan danas volim Oldusa Haksija koji mi je otkrio čudan novi svet, Borhesa... Zapravo je beskrajna ta lista pisaca koje sam voleo. Takođe, mnogo me je zanimalo slikarstvo, naravno moderni slikari koji su nastajali pedesetih godina kao Robert Raušemberg, američki slikar i grafičar, Oton Polok, i nešto kasnije Endi Vorhov. To su bili idoli moje generacije. Mnogo me je zanimala i klasična muzika, pamtim koncert Segovije u Beogradu. Isto osećanje da je Bog sišao s neba, i svira pred nama. Nikad nisam osetio, zapravo čuo veću tišinu, osim tada na koncertu Segovije, koji je već imao osamdeset godina. Starac koji svira gitaru onako tiho, prosto sam mislio da niko ne diše da bi ga bolje čuo.

                A kada je reč o rešavanju problema i strahovima Velja kaže:

                -Ja čega se plašim?! Ha, ha, ha... Da počnem da se plašim straha, toga se plašim. Dolaze godine, pa onda da kažem starost, ne plašim se starosti, sebe prilagođavam tom novom načinu života. Razmišljam o tome šta će biti sa mojim radnim mestom, ne plašim se, ali razmišljam. U biti imam manjak straha u sopstvenoj ličnosti, ali mislim da je i to neki Božiji dar. Teško mi je da me ljudi ne razumeju, da me ne vole. Možda se toga najviše plašim. Mnogo puta me je život dovodio u bezizlazne situacije. Ne retko sam se osećao kao da plutam na okeanu, bilo je tu plima i oseka, talasa, i oluja. Dešavalo se da ne znam šta dalje, ali morao sam da se snađem i u trenutku kad mi ništa nije bilo jasno, kada nisam znao šta je u meni i oko mene zbiva. Samo sam znao da ne smem da stanem, da moram da nastavim da “plivam”- kaže Velja, a ja se setih one njegove rečenice koju često spominje u svojim emisijama, citirajući velikog Justina Studeničkog: “Život nema tačku, već samo zapetu.”

                Ta zapeta je najbukvalnija kod njega, da je život to što imamo, ali da se nastavlja na drugom svetu. To je osnova u hrišćanstvu, jer mi smo rođeni da se spasemo i da živimo u raju. Ta istina njegova je vrlo primenjiva i u svakodnevnom životu, to ja gledam po onoj latinskoj poslovici: preživi i sačuvaj sebe za bolja vremena, ili u nevolji ne zaboravi da će doći bolja vremena. Nikad nema te tačke, ništa nije konačno, šta god da se desi.

                PLANOVI I SNOVI

                Povodom 20 godina emisije "Nivo 23", u dve knjige objavio je intervjue razgovora iz emisija 90-ih godina. Što znači da će tu biti još knjiga u narednim godinama.

“Imam nameru da sakupim neke spise, i izvesno u naredno periodu ću se i time baviti, izdaću još neku knjigu.” Na pitanje koja je najzanimljivija osoba današnjice, za kojom još uvek traga, i koji su njegovi planovi za jesen, on odgovara:

                -Ja uvek imam sto jednu ideju. Šta će biti sa “Studijom B” zaista ne znam, pa ni ne pravim neke velike planove. Pripremam nešto, ali bez velikih ciljeva. Idem u Atinu da vidim oca Nektarija, koji je znao Svetog Nektarija. Želim da napravim sa njim intervju, i siguran sam da je to nešto što će se gledati godinama, jer je on jedan od najpoznatijih duhovnika danas u Grčkoj, ali i u svetu. U tome mi pomoć pružaju moji prijatelji iz Eparhije valjevske. “Nivo 23” imam nameru da radim još ozbiljnije, jer mislim da sam za tako nešto sada sazreo.

                Da budućnost pripada onima koji se najduže i najdalje sećaju svoje prošlosti, a  detinjstvo je trenutno njegova jedina prošlost i seća ga se sa osmehom na licu, videli smo na početku razgovora, a o čemu Velja još uvek sanja reći će nam, za kraj - on:

                -To je interesantno, ja još uvek mislim da bi možda mogao da imam dobru rokenrol grupu, da bi se nešto desilo kada bih eventualno ušao u “Rolingstonse” da sviram. Mislite li da je to nemoguće?!

PODELITE OVAJ TEKST NA: