детаљ слике: КРК Арт дизајн

Култура сећања 

Књижевни ЕСНАФ - Књижевна радионица "Кордун" 

ВЕЛИМИР ВЕЉА ПАВЛОВИЋ: Спољашност није спољашност, него последица унутрашњег.

Верујте у своје снове

Иако ради две атрактивне и веома гледане емисије у студију, Велимир Веља Павловић, на тај начин, у потпуности, не проналази себе. За њега је телевизија слика са терена, истинска прича из живота, разговор са духовницима које обилази широм света, за које се припрема као за испит на факултету и којој даје целог себе. Музика и књиге су, како истиче, имале пресудан утицај на његово одрастање, а на сазревање и промену многих животних ставова снажан утицај извршили су духовници и ћерка Кристина, његов понос и највећа животна радост

Пише: Гордана Машић

Интервју рађен 26. августа 2014.

БАЗАР

                Телевизију треба да доживите као пријатеља кући, а не неког ко је далек и отуђен. Осим тога публика неће празну причу и због тога је он – Велимир Веља Павловић, из разлога превелике одговорности пред том истом београдском публиком, повремено збуњен, али то је оно што се дешава само на почетку сваке емисије, најављује своје госте помало неспретно, врпољи се на својој наранџастој фотељи, чешка се иза увета, а не ретко на самом старту деси му се и по који лапсус. После првих реченица које смо разменили, тражећи место како би се сместили и у миру и тишини, како бисмо одрадили овај интервју, схватила сам разлог, њему претходно поменутог – то да овај разбарушени бонвиван и данас, попут дечака - делује стидљиво. Његов дечачки израз лица то одаје, а искреност којом је током разговора без остатка отварао своју душу, вредна је била сваког поштовања. А ако пажљиво одгледамо све оно што је радио и ради, закључићемо и да је јако одговоран, јер саговорници су му, сви до једног, све сами мудри, занимљиви и умни људи. На питање како и где их тражи, и шта би то требало да их издвоји како би их изабрао и представио својим гледаоцима, Веља, у његовом стилу - једноставно одговара: “Бирам људе који ме фасцинирају мишљењем, али је важно да имају и оно мало душе”.

                МАШТА ЈЕ НЕЗАМЕНЉИВА ЧАР ДЕТИЊСТВА

                Нешто више од две деценије је прошло од како се на нашем медијском небу са врха „Београђанке“, где је и почео своју каријеру на телевизији Студио Б, појавила култна жива емисија са најдужим стажем емитовања „Ниво 23“, а нешто касније почели су да се емитују „Духовници“, прва емисија тог типа која траје на Студију Б, од првог дана те телевизије. Била је то Вељина мала освета комунизму који нам је брано да ишта знамо и мислимо о духовности. Његове две ауторске емисије посвећене су Београђанима и осталима који воле Београд. Није ни чудо што је кроз формат који ради сам био нека врста медијатора у управљању емисијама и разговарао са људима који су чинили духовни код наше генерације. Сви они су нам помогли да сватимо какве смо ми то животе живели, каква турбулентна времена претрпели и где смо сада. А да ли би свега тога било да није детиње маште коју су његови родитељи код њега од раног детињства неговали, али и веровања у чуда, чему  данашња деца, због свих модерних технологија – су заборавила, питање је. А Веља каже да му је срећно детињство допринело да боље преживи ниске ударце у животу.

                - Шта је живот без имало маште и веровања у чуда? Деца најбоље знају да живе како их срце води, а када одрасту науче да треба да живе разумно, а то је лоше јер, маштање, одушевљење малим стварима, веровање да се снови обистињују има улогу нечег надприродног. Сви кажу да су имали срећно детињство. То је људска особина, да памте само лепе ствари. Мислим да ја јесам имао лепо детињство. Време мог одрастања је било време полета, друштвеног, па и економског. Кажу да се педесетих година најлепше живело. Ја припадам генерацији која је имала идеју водиљу да буде део нечега што ће свет оставити у бољем стању од затеченог. Увек сам веровао у оне који хоће нешто да поправе, а за тако нешто постоји милион начина – за почетак важно је пронаћи онај – један. Иначе, као дете био сам прилично несташан, волим што то моји родитељи нису сузбијали код мене, него су се тајно радовали томе. А дете осети то, захваљујућу родитељској подршци задржао сам тај неки дечији дух и безобразлук, радозналост и неспутаност и то ме обележава и данас.

                КРЕАТИВАН И ЛЕЊ

                У Студио Б је први пут ушао 1978. године као студент новинарства. Први посао добио је у радију који је емитовао програм без прекида 24 сата дневно, а састојао је од ангажованог рокенрола и идеологије која је подстицала стварање колективне грађанске иницијативе. Постао је попут Студија Б, у својој средини, и остао важан фактор друштвене стварности. Као дугогодишњи члан овог колектива био је одговоран, ако не за настанак, онда свакако за полет и развој такозваног новог таласа осамдесетих или вишепартијског система у деведесетим годинама, а на неки начин и за даљи ток историје.

                -Студијо Б је, истина био, историјска појава на читавом овом медијском простору. Читав свет се заправо мењао преко медијског простора, то тада нисмо схватали, тек касније нам је било јасно шта се дешавало, а тим дешавањима смо и само дали неки ток. Прогресивно је било то што је то заправо било златно доба неког медија. Ми смо увели нови музички талас, спојили смо два медија, радио и телевизију у једну нову силу, која је променила свет. Дешавало се да Драган Јелић прекине емотовање програма и каже: “Јел сте видели како је лапа дуга на небу с оне стране?” Онда ми који смо ту, сви би скочили на прозор да видимо то што нам показује, дугу изнад реке, а то би радили и слушаоци, јер је све то директно ишло у програм. Радио Београд би се на такве ствари јежио. Та неозбиљност је утицала на опуштеност и тресла је читав тај комунистички естаблишмент који се заснивао на строгоћи, на блесавим правилима, на томе да нико не сме да прекрши задати ред и поредак.

У тој редакцији је владало толико разума, памети је било на претек у то време. Уживао сам да седим у редакцији, да их гледам и слушам, шта и како раде. Никад ми боравак тамо није био губљење времена. То је био један врло искрен свет. Сви су били изузетне личности. Не знам шта да кажем, а да их не хвалим неким празним комплиментима. Али, заиста, Студио Б је у том периоду био чудо за целу Југославију. Стицајем околности многи од оних који су ме дочекали, а касније и учили послу, постали су легенде: Ђока Вјештица, Слоба Коњовић, Драган Јелић, Манојло Глушчевић, Душко Радовић... Душкова канцеларија је била место окупљања тог неког мисаоног Београда. Друга тачка је била Ђокина соба где су долазили више пословни људи, градски политичари. О граду се тада бринуло на један начин, као да је то све наше. Данас се Београд муњевито шири и све га мање осећамо као свој град.  Стицајем околности свако од њих је постао легенда у својој бранши: Ђока Вјештица, Слоба Коњовић, Драган Јелић, Манојло Глушчевић, Душко Радовић...

                Питали смо нашег саговорника на коју га ситуацију асоцира ова реченица: ''Кад Плави почне да прича, шта год да каже, народ ће да се сети да је време за спавање”, а он каже:

                -Ја сам у принципу по карактеру флегматичан и помало лењ човек, те особине су ме  одредиле да идем у правцу коме сам кренуо. У то време у радију је било најважније извештавање са терена, а директор је говорио, покушавајући да ме убрза, да док ја полако објасним шта се десило у граду да ће гледаоци који гледају прилог - заспати. Други су, у односу на мене, некако били темпераментнији и говорили су често помало панично. А поменуту реченицу изговорио је мој тадашњи уредник, било је то крајем деведесетих, када су се те моје особине показале као корисне, као и та моја флегматичност и смиреност у наступу. Десило се то пред изборе, требало је прочитати један прилог, а деловало је да ћу ја то најбоље да урадим, јер нећу успаничити народ, и они ће после мог говора, да оду на спавање.

                А да ли и сада гледа истим очима на петооктобарске промене, да ли и данас мисли да се тада десило ослобођење, верује ли и данас да се било који вид слободе може освојити преко медија, питали смо нашег саговорника, а он каже:

                -Пети октобар је за мене и данас јако непријатна и ружна успомена. Кад бих био циничан, и узео да се бавим тиме колико енергије и лепих очекивања је неко успео да потроши, колико људи да превари и изигра, а то се управо тако десило после петог октобра, нисам нимало срећан што сам имао учешћа у таквом стварању историје. Ми, на Студију Б - живели смо за тај дан. Мени се десило на пример да ме на улици заустави жена и пита ме да ли ја радим у Стидију Б, и ја, сав срећан, одговоим потврдно. А она, уместо похвале, пљуне ме и врисне на мене: “Ти си против Слобе...?!” Међутим, уместо победе, наши су то исто вече, кад се десила победа, доживели пораз. Код нас није хтео да дође нико, те ноћи, петог октобра, сви су отишли на “Пинк”. Занимљиво, о томе често размишљам. Те ноћи сам случајно водио програм... Непосредно пре тога, у мају те године, био сам избачен из студија и нашао сам се на листи непријатеља народа. Сви који смо се нашли на тој листи, нисмо смели да се попнемо горе да узмемо ствари из фиока, нисмо смели да идемо код лекара,  наша амбуланта се иначе налазила у Борби. Сећам се био сам нешто лоше, и човек ме је са пиштољем пратио до клинике на четвртом спрату, ја сам га питао што мора с пиштољем, јер стварно мисли да ћу да га нападнем. Марија, наша лекарка је плакала кад ме је угледала на вратима. Тада сам узео картон и пребацио га у Стари град, јер тамо ме нису тако добро познавали. Ништа се лепо није десило, ни Студију Б, ни нама, осим што је тај режим Слободана Милошевића нестао. Медији су данас, на репу догађаја, и слобода се рађа негде у неком кругу људи који успевају да је остваре, употребљавајући медије.

                БОГОВИ СУ СИШЛИ НА ЗЕМЉУ

                Студио Б му је био улазница и за неке друге школе, за ФЕСТ и џез фестивал, на пример. Тајна постојања ових међународних манифестација добрим делом се крије иза онога што се с справом препознаје у речи -  „истрајност“. Београд је у то време био и место у коме се скупљао сав светски “крем”, Веља је са Миром Бобић, Тиркетом и Влајићем, по двадесетак сати дневно гледао најдивније филмове света, између пројекција су користили време да за шанком поједу неки сендвич и попију по које пиће. У удобним фотељама Сава Центра би мало успели и да задремају. На питање које му је омиљени филм или музичар из тог времена, Веља одговара:

                -Мислим да је то филм “Easy Rider”. Приказивао се, мислим 1982./83. године, у то време сам на београдској улици видео Питера Фонду, глумца који је глумио у том филму,  што сада звучи  потпуно невероватно. Деловало нам је као да су богови сишли на земљу, тако смо се ми у Београду осећали. Прича се да је Питер у то време долазио на београдске журке, имао је једну девојку овде, која је била доста позната. Фест је заиста био, за све нас, један велика школа. Џез фестивал је такође био јако добар, сећам се свог одушевљења када сам  на неком од наступа том фестивала видео Хенкока.

                У његово време је овај наш град, Београд био светска културна метропола. Био је дестинација “свих одела” и, по мишљењу многих, за тадашње време, храбрих дама. У двадесетом столећу има много оних које смо поштовали и које поштујемо, али мало оних које смо могли волети, а Веља је имао част, неке од њих и да лично упозна. Само неки од њих, које волимо, осим што их поштујемо, су највећи светски и наши ствараоци, и тадашњи славни гости нашег велеграда: Борхес, писац необично обдарен да оним што није написао исприча важнији део приче,Виторио де Сика, Питер Јустинов, Роберт де Ниро, Моника Вити, Милош Форман, Питер Богдановић, Пласидо Доминго, Роберт Грејвс, Џони Штулић... У Београду је Свирао и највећи гитариста света Андреас Сеговија, били су у њему и Франсис Форд Копола, Питер Брук и многи други. Иначе, однос културног света и Београда није био однос “љубав на први поглед”. Београд је трудом и радом постајао светски град, објаснио нам је наш саговорник.

                -У то време сам радио у “Политици”, то је била та једна година, деведесет пете, шесте, када сам био избачен из Студија Б. Она, Марија Кодами, супруга славног писца Борхеса,  дошла је преко свог преводиоца код нас као код веома важног медија, а мене моја тадашња кућа, препоручила за тај интервју, на шта сам био веома поносан. Био је то занимљив сусрет, Марија ми је испричала много тога о размишљању Борхеса: на пример он је чуо да човеку кад умре расте брада. Побунио се и објаснио да човеку тада, заправо, усахне тело, па делује да му расту нокти и брада. На основу те тезе Борхес је направио једну интересантну причу. Разговарали смо и о томе да ли је Борхес био религиозан, Марија се у првом моменту мало замислила, о томе, рекла ми је, никад с њим није причала. После мале паузе, рекла да јесте - али на један сасвим специфичан начин. Иначе, овај велики писац, заувек је напустио своју отаџбину Аргентину. У време када му се приближио крај, а он је то осетио, желео је такође да буде сахрањен ван Буенос Ајреса, надајући се да ће у смрти моћи да заборави самог себе. Слеп као Хомер, један од митотвораца модерног доба, остао је до дан данас  учитељ писаца којима је отворио пут ка успону и свету приповетке. Он ми је у својим причама објаснио да за све у животу што желимо постоји начин. Иначе, последњих тридесет година свог живота био је слеп, и Марија је била његов вид и животни пратилац. Кад су га питали како се осећа са осамдесет година, Борхес је рекао: “Као човек који пати од несанице”. Кажу да су у његовом стану све ствари биле озвучене, тако да је могао да пише и у кухињи и у купатилу, и у кревету.

                Тај период Веља памти и као једини период за двадесет година, током кога његова култна емисија “Ниво 23” није емитована на таласима Студија Б.

                У то време сам дао први интервју за “Базар”, сећам се да нисам знао како се зове емисија коју водим, новинарка која је радила интервју је у тексту о мени ставила назив “Ниво 17”. После објављивања интервјуа, срео сам Тиркете, који је у то време био директор “Политике”: “ Па како бисмо ту емисију назвали, а да се не деси, као што је објављено да делује да нам је пао ниво”?, питао ме је, јер на Студију Б је био 23, а овде 17. Нађено је компромисно решење, емисија се звала “Ниво Политика”. Иначе ту годину памтим као феноменалну. Богдан Тирнанић је вероватно мој највећи новинарски идол, човек кога ћу заувек памтити. Уживао сам у томе што смо седели и радили заједно, причали, планирали. Носили смо се мишљу да се ТВ “Политика” претвори у један културни медиј, да на њој буду само вести из културе, да се комплетно “извучемо” из политике.

                Споменули смо многе познате личности које су прошле нашим градом, а на њега оставиле траг, један од оних који су то учинили на посебан начин био је и Џони Штулић.

                -Први пут сам га срео у драгстору, где сам био са Дуцом Марковић у сред ноћи. Отишли смо заједно негде на пиће. Касније смо седели у “Ариљу” нашој кафани, распричали смо се толико да је он закаснио на концерт. На жалост никад нисам са њим радио интервју

                ДУХОВНИЦИ И ONLINE МИСИЈА

                У Хиландар је први пут отишао у лето 1990. године, снимио је тада емисију за ТВ Студио Б, која је те јесени требало да почне са радом. После тога био је много пута на Светој Гори, јер у Хиландар се само први пут иде, сваки следећи пут се враћа. Од тада до данас упознао је и заволео многа света места и њихове монахе. Они су га научили суштини доброте, појмовима мира, служења и жртвовања. Уз њих је научио да превише приче није добро, јер се у томе изгуби суштина. И тог ћутања између њих, више је било, него разговора. Али разумели су се неким другим, интуитивним, немуштим језиком. А које су то додирне тачке између новинарства, културе, књижевности и духовности питали смо нашег саговорника, али и то колико се све види другачије са брдашца са кога “пуца” поглед на луку  Дафне, колико је данас све то другачије него кад је на то свето тло крочио први пут, а он каже:

 “Мој први боравак на Светој Гори је заправо био један велики културни шок. Био сам фасцинирам, видео сам да је већина тих људи паметнија од мене, да познају и тачно знају што је то смисао живота, да тачно знају шта хоће и шта неће. А ја сам плутао по свом животу и околини, не знајући ни шта тачно хоћу, ни где. Разумео сам после неког времена да сви ми можемо заправо да се разумемо и без речи. Тај немушти језик се временом учи”.

                -Хиландар је као барометар народног бића и својим великим страдањем учествовао је у стварању и у страдању својега народа. Он дели судбину светогорских манастира, који се од ропства бране својим јединим оружјем – уздизањем молитви и покајања према Господу и Заштитници светогорској. Данас је све на Светој Гори другачије од оног дана када сам ја тамо први пут боравио. Станице су грађене на неприступачним местима и биће отпорне на јаке ветрове који на Атосу нису ретки. Постигнута је потпуна покривеност атоског полуострва, неколико манастира је већ прикључено на мрежу и имају интернет конекцију. Потпуно је другачије изгледала када сам ја први пут отишао тамо, било је строго забрањено изграђивати путеве, јер путеви ником не требају. Ако направиш путеве доћи ће туризам, тога сада има тамо. Ранијих година није било струје, није било светла, имали су агрегат који је ту пре свега био зато што су сви ти конаци дрвени, а Грчка је изузетно топла, па су се ти манастири често палили. Значи, само због тога је постојао агрегат. Првих година сам се тамо осећао ближе не само монасима, него и Богу и природи. Постојао је један телефон који се мало користио, био је ту само да се јави грчким властима, уколико се деси пожар, да они дођу да помогну у гашењу. Преко тог телефона и ја сам првих година када сам боравио тамо, слао своје извештаје – каже Веља и додаје да је у једно сигуран да се вера не може предавати унутар система, јер она је дубоко алтернативна. А као закључак, који је највећи изазов за све духовнике, је да нађу одговор за следеће: како да победи егоизам и да отвори своје срце и ум, цело биће, према Богу и људима који су му поверени на бригу. Изазов је и то како да живе за друге, а не за себе. Признаћете, у ери хипериндивидуализма, то је велики изазов.

                До данас су кроз серијал “Духовници” и “Ниво 23” прошли многи занимљиви и мудри људи. Њихове блажене беседе биле су запажене. Гледаоцима не промиче да Веља то ради предано и са пуно љубави. А духовници су каже често и сасвим обични људи, које није проналазио увек у манастирима, међу њима је било и композитора и музиколога, философа, добрих људи који су га фасцинирали делом или мишљењем. А где је ту интелектуалац, да ли је његов вапај као вапај из пустиње, питали смо, а он каже:

                -Хоћу да кажем да спољашност није спољашност, него последица унутрашњег. Сретао сам своје саговорнике на свим местима, на улици, у кафани... Научио сам временом да их препознајем, човек с богатим и дивним садржајем решава све проблеме једноставно и лако, јер су му једноставност и сређеност потребне као ваздух. А људи лажних садржаја и људи без садржаја, не могу то да прикрију, никаквим спољним садржајима, и њих лако препознате. Трудио сам се да тако у те две основне категорије сврставам своје саговорнике. Наравно, да је глас интелектуалца само вапај немоћног у пустињи. Треба то гледати у светлу чињеница, да су данас све вредности пропале, срозане. Човек је изгубио ослонац и упориште. Зато данашња интелигенција и духовност, уметност немају моћи, оне су само добри другови човеку на разним беспућима. А моја идеја је да своје гледаоце охрабрим и дам им наду, или да их подстакнем на размишљање. Некад је то корак до решења.

                СВЕ НА ШТА ОБРАЋАШ ПАЖЊУ - РАСТЕ

                Имао је среће да на свим местима где се нешто сазнаје може довољно дуго да остане и да тако схвати врло важну ствар, пре свега прво: да се монах не постаје, монах се рађа јер је то посебна врста људи која је јако слична писцима. Доситеј Обрадовић је каже Веља рекао да су монаси као неправилни глаголи, неправилни су, али без њих – може да се говори. “Ако ме питате да ли сам ја некад размишљао тамо да одем, рећи ћу вам да се мени тамо свиђају многе ствари, свиђа ми се мир који тамо влада и другачији начин живота”, утешио нас је Веља.

                -Дуновници и монаси се понашају у стилу: све на шта обраћамо пажњу расте – укључујући осећај да смо срећни што постојимо, а тај осећај сам код свих њих одмах уочио. Ми, световни људи, то у свакодневном животу заборављамо, док не доживимо цунами, поплаву, неку природну катастрофу, или болест. На крају свега – срећни смо када видимо да они које волимо постоје и да ми постојимо за њих, зар не реагујемо тако? Иначе, монаси су толико посвећени молитви, она не сме никад да стане. То је основни принцип тог инсихастичког начина живота монаха, посебно на Светој Гори. Они се моле за нас, за свој народ. Мислим да су њихове теорије прилично наивне, и политичке и социолошке, и да они кад се нађу на том манастирском тлу, забораве на реалност. Њихов лични живот, представља - бављење собом. То је једини део космоса који можеш да средиш – самог себе и своју душу. Ту су велики мајстори. Са њима је прелепо причати о тим личним искуствима и животу. Од њих сам научио једну важну лекцију, можда најважнију, а то је да је захвалност ритуал који нас враћа правим животним вредностима, позитивној вибрацији и унутрашњој срећи.

                ЉУБАВ ОД КОЈЕ СЕ РАСТЕ, А НЕ СТАРИ

                Да све не би ишло уобичајеном кривуљом, Веља је био посебан још по нечему, сам је одгајао своју јединицу од њене друге године живота, све су прошли заједно: од побуде и тражења идентитета до успостављања својих унутрашњих, трајних вредности. Често се пита колико би његови избори били другачији да није био и тата и мама? Да ли би скренуо лево или десно? Да ли би се са више слободе упуштао у односе са другим људима? Или би све било исто... Своје животне лекције учио је ударајући о зид и зато верује да се знање стиче само на сопственим грешкама.

Рекао бих, да сам био прилично благ према Кристини, учио сам је само сопственим примером, и очекивао и тражио од ње да ми обећа да се никад неће одрећи својих снова.                

-Моја ћерка Кристина научила ме је многим стварима, оплеменила ме је, управо због тога што смо били упућени једно на друго све ово време. Никад се нисам осећао као жртва у овом односу. Све што сам у њу уложио, вратила ми је на најбољи начин. Завршила је Правни факултет, и за који дан путује за Њујорк на постдипломске студије. Изабрала је корпорацијско право. Пресрећан сам што је била јако добар студен, има једну огромну жељу да даље настави да се усавршава. На њу сам пренео оно најважније што сам могао – да верује у своје снове и да никад од њих не одустане. 

                Данас, када се готово свако може наћи испред камере Веља Павловић, објашњава зашто је важно класично образовање, путовања, мир који почива у нашем уму и срцу, и добри очеви који нису они који присуствују само одређеним породичним догађајима, већ свакодневно проживљавају различита искуства са својом децом, али и рокенрол, веровање у своје снове и идоли.

                -Моји идоли су они које само већ споменули, “Ролингстонси” су увек на првом месту, а потом и Боб Дилан, он је заиста фантастична личност. У младости сам много читао, прочитао сам прво све књиге за децу и омладину, Дејви Крокета, чувеног борца за слободу Тексаса и Марка Твена, једног од највећих хумориста светске књижевности, “Тарзана” у неких 6 књига, измишљеног јунака популарног америчког писца Edgara Ricea Burrougsa, мада се то није сматрало неком литературом, ја сам те књиге са уживањем читао. Касније сам заволео, и дан данас волим Олдуса Хаксија који ми је открио чудан нови свет, Борхеса... Заправо је бескрајна та листа писаца које сам волео. Такође, много ме је занимало сликарство, наравно модерни сликари који су настајали педесетих година као Роберт Раушемберг, амерички сликар и графичар, Отон Полок, и нешто касније Енди Ворхов. То су били идоли моје генерације. Много ме је занимала и класична музика, памтим концерт Сеговије у Београду. Исто осећање да је Бог сишао с неба, и свира пред нама. Никад нисам осетио, заправо чуо већу тишину, осим тада на концерту Сеговије, који је већ имао осамдесет година. Старац који свира гитару онако тихо, просто сам мислио да нико не дише да би га боље чуо.

                А када је реч о решавању проблема и страховима Веља каже:

                -Ја чега се плашим?! Ха, ха, ха... Да почнем да се плашим страха, тога се плашим. Долазе године, па онда да кажем старост, не плашим се старости, себе прилагођавам том новом начину живота. Размишљам о томе шта ће бити са мојим радним местом, не плашим се, али размишљам. У бити имам мањак страха у сопственој личности, али мислим да је и то неки Божији дар. Тешко ми је да ме људи не разумеју, да ме не воле. Можда се тога највише плашим. Много пута ме је живот доводио у безизлазне ситуације. Не ретко сам се осећао као да плутам на океану, било је ту плима и осека, таласа, и олуја. Дешавало се да не знам шта даље, али морао сам да се снађем и у тренутку кад ми ништа није било јасно, када нисам знао шта је у мени и око мене збива. Само сам знао да не смем да станем, да морам да наставим да “пливам”- каже Веља, а ја се сетих оне његове реченице коју често спомиње у својим емисијама, цитирајући великог Јустина Студеничког: “Живот нема тачку, већ само запету.”

                Та запета је најбуквалнија код њега, да је живот то што имамо, али да се наставља на другом свету. То је основа у хришћанству, јер ми смо рођени да се спасемо и да живимо у рају. Та истина његова је врло примењива и у свакодневном животу, то ја гледам по оној латинској пословици: преживи и сачувај себе за боља времена, или у невољи не заборави да ће доћи боља времена. Никад нема те тачке, ништа није коначно, шта год да се деси.

                ПЛАНОВИ И СНОВИ

                Поводом 20 година емисије "Ниво 23", у две књиге објавио је интервјуе разговора из емисија 90-их година. Што значи да ће ту бити још књига у наредним годинама.

“Имам намеру да сакупим неке списе, и извесно у наредно периоду ћу се и тиме бавити, издаћу још неку књигу.” На питање која је најзанимљивија особа данашњице, за којом још увек трага, и који су његови планови за јесен, он одговара:

                -Ја увек имам сто једну идеју. Шта ће бити са “Студијом Б” заиста не знам, па ни не правим неке велике планове. Припремам нешто, али без великих циљева. Идем у Атину да видим оца Нектарија, који је знао Светог Нектарија. Желим да направим са њим интервју, и сигуран сам да је то нешто што ће се гледати годинама, јер је он један од најпознатијих духовника данас у Грчкој, али и у свету. У томе ми помоћ пружају моји пријатељи из Епархије ваљевске. “Ниво 23” имам намеру да радим још озбиљније, јер мислим да сам за тако нешто сада сазрео.

                Да будућност припада онима који се најдуже и најдаље сећају своје прошлости, а  детињство је тренутно његова једина прошлост и сећа га се са осмехом на лицу, видели смо на почетку разговора, а о чему Веља још увек сања рећи ће нам, за крај - он:

                -То је интересантно, ја још увек мислим да би можда могао да имам добру рокенрол групу, да би се нешто десило када бих евентуално ушао у “Ролингстонсе” да свирам. Мислите ли да је то немогуће?!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: