detalj slike: KRK Art dizajn

Vladičica Bogorodica

Kako se Majka može

Ljutiti na svoje dete

I koreti ga,

Ma gde god bilo...

Ona ga sa puta sklanja i stavlja sebi u krilo...

Uz Nju odrasta i svagda joj se nada,

Čeka je noću u krevetu samo,

Čeka da mu Majka donese jutro obasjano.

Nestašno je svako dete

I iz daljine rukom maše,

Dok se zloće Majke plaše.

Dok ono trči, sneva,

Plače, smeje se,

Dok ga boli,

Majka svagda svako dete voli.

Vuklo je ono za skute ili

Ne,

Ona ne ostavlja – ni kad se mre,

Jer nije život samo igra i šala,

Brzo se smenjuju dani zemaljski

I od toplog zagrljaja

Na kraju joj u krilu

Ostaju samo kosti.

Ne brinem se, tu

Je Ona,

Sa Crkava Sveta Zvona,

Pomoćnica i uteha,

Milostiva od vaveka.

Ruka spasa kad smo bliže

Ili kad smo još i niže,

Svemu što nas uči, vodi,

Da nam dušu preporodi.

Da obnovi što još može,

Majka jeca: Spasi Bože!

Pomozi im, Sine Mili,

Grešili su i zli bili.

U padu su Mene zvali

I Tebe su pominjali.

Nema vere vez stradanja,

U padu su radovanja.

Tad vapiju iz dubina –

Sećaju se Božjeg Sina!

Oče

Oče, ja krenuh da padam i osetih da tonem

I u svom beznađu i poplavi suza

Ugledah belinu Tvoga dlana

I ozari me svetlost Tvoga lica.

Tik nosem uz dno bih i strah mi krenu kosti nagrizati

I dah me krenu napuštati,

A ti me prihvati...

Ja Ti u krilu jecam i ispod ruke spavam...

Dok me sve u životu vara i sahranjuje,

Ti dozvoljavaš da se obnavljam i radujem.

Na svaki ašov busenja, Ti rukom razgrćeš zemlju

I daješ mi da se penjem i ne dozvoljavaš mi da venem.

Ja sam samo čestica Tvoja,

Tako nebitna i tako mala –

Ista što se na vetru gubi i što ni sama ne zna gde pripada,

Samo si joj Ti nada...

Prašina izgubljena bez Tebe, Oče,

Bez roditelja, porodice – svih Tvojih Svetih...

Da nam ne daješ veru, Oče, progutale bi nas zemaljske vrleti

I suze bi nas istopile i prekrila modra trava...

Ti nas verom jačaš i vaskrsavaš i sastavljaš i rastavljaš.

Praznina je ta golema – a, ipak, je mnogo voliš,

Samo Ti je stvori takvu i reče joj: „ Sad postojiš! Jesi ništa, ali značiš,

Meni što te dižem, stvaram. Dušu sam ti utisnuo, nemoj da te

Đavo vara. “

Kad osetim opet prazno, kad me duša boli, steže...

Ja pred Tebe, Oče, kleknem i utvare se razbeže;

Jer se Tebe boji tama i sve grešno i pogrešno

I prljavo i ukrivo i sve ovde dole živo...

Sve se skriva i šćućori i sve Te se, Oče, boji...

Jer si svetost Ti postanja i sva naša radovanja...

I u smrtni časak onaj, kad ka Tebi bliže idu,

Zagrljaju Tvom se nada sva zemaljska duša jadna.

I oprostu Tvom se moli, da nestanu tada boli,

Da odletu kao pera – jer ih ovde hrani vera,

Da se vinu u nebesa – jer verovahu u čudesa,

Da ih primiš Ti u Raju – jer za Tebe, Oče, znaju!

Smrt

Gle, smrt je tek

Opadanje zrelog ploda

U meku travu.

Dozreti znači stasati

Za smrt.

Dok svako ima različit životni put,

Kraj se uvek svede na isto.

Ne treba mešati plodove nezrele,

Što ih oluja poskida sa grana.

Niti uz njih plodove prezrele,

Što na grani trule i

Koje insekti troše.

Za svaku voćku, dušu i biće,

Gospod zna početak i kraj

I između njih putanju.

Pa zato noću kao i danju,

Ne dozvoli misli i buri,

Da te plaši;

Nego se moli, moli dugo

I strpljivo

I dok trepneš okom,

Postaće vredno samo duhovno,

Ne opipljivo

I ono što učiniš, rekneš

I pomisliš.

Na vreme, da se pokaješ

I oprostiš.

Moli se dok imaš vremena,

Ne budi voćka prerano otrešena,

Ne budi ni crvljivi plod

I ne truli,

Uzdiši molitvama život posrnuli.

Moli Boga za razrešenje nedela,

Trudi se biti među muvama pčela.

Duhovno zreli i

U ćutanju stasavaj,

Pa će ti samom lako pasti kraj.

Očaj i strah od smrti je za

Ovozemaljskim vapaj.

A ti u se' primi i znaj,

Svako je telo sazdano od prolaznosti,

Ali životom može zaslužiti raj.

PODELITE OVAJ TEKST NA: