детаљ слике: КРК Арт дизајн

Владичица Богородица

Како се Мајка може

Љутити на своје дете

И корети га,

Ма где год било...

Она га са пута склања и ставља себи у крило...

Уз Њу одраста и свагда јој се нада,

Чека је ноћу у кревету само,

Чека да му Мајка донесе јутро обасјано.

Несташно је свако дете

И из даљине руком маше,

Док се злоће Мајке плаше.

Док оно трчи, снева,

Плаче, смеје се,

Док га боли,

Мајка свагда свако дете воли.

Вукло је оно за скуте или

Не,

Она не оставља – ни кад се мре,

Јер није живот само игра и шала,

Брзо се смењују дани земаљски

И од топлог загрљаја

На крају јој у крилу

Остају само кости.

Не бринем се, ту

Је Она,

Са Цркава Света Звона,

Помоћница и утеха,

Милостива од вавека.

Рука спаса кад смо ближе

Или кад смо још и ниже,

Свему што нас учи, води,

Да нам душу препороди.

Да обнови што још може,

Мајка јеца: Спаси Боже!

Помози им, Сине Мили,

Грешили су и зли били.

У паду су Мене звали

И Тебе су помињали.

Нема вере вез страдања,

У паду су радовања.

Тад вапију из дубина –

Сећају се Божјег Сина!

Оче

Оче, ја кренух да падам и осетих да тонем

И у свом безнађу и поплави суза

Угледах белину Твога длана

И озари ме светлост Твога лица.

Тик носем уз дно бих и страх ми крену кости нагризати

И дах ме крену напуштати,

А ти ме прихвати...

Ја Ти у крилу јецам и испод руке спавам...

Док ме све у животу вара и сахрањује,

Ти дозвољаваш да се обнављам и радујем.

На сваки ашов бусења, Ти руком разгрћеш земљу

И дајеш ми да се пењем и не дозвољаваш ми да венем.

Ја сам само честица Твоја,

Тако небитна и тако мала –

Иста што се на ветру губи и што ни сама не зна где припада,

Само си јој Ти нада...

Прашина изгубљена без Тебе, Оче,

Без родитеља, породице – свих Твојих Светих...

Да нам не дајеш веру, Оче, прогутале би нас земаљске врлети

И сузе би нас истопиле и прекрила модра трава...

Ти нас вером јачаш и васкрсаваш и састављаш и растављаш.

Празнина је та голема – а, ипак, је много волиш,

Само Ти је створи такву и рече јој: „ Сад постојиш! Јеси ништа, али значиш,

Мени што те дижем, стварам. Душу сам ти утиснуо, немој да те

Ђаво вара. “

Кад осетим опет празно, кад ме душа боли, стеже...

Ја пред Тебе, Оче, клекнем и утваре се разбеже;

Јер се Тебе боји тама и све грешно и погрешно

И прљаво и укриво и све овде доле живо...

Све се скрива и шћућори и све Те се, Оче, боји...

Јер си светост Ти постања и сва наша радовања...

И у смртни часак онај, кад ка Теби ближе иду,

Загрљају Твом се нада сва земаљска душа јадна.

И опросту Твом се моли, да нестану тада боли,

Да одлету као пера – јер их овде храни вера,

Да се вину у небеса – јер вероваху у чудеса,

Да их примиш Ти у Рају – јер за Тебе, Оче, знају!

Смрт

Гле, смрт је тек

Опадање зрелог плода

У меку траву.

Дозрети значи стасати

За смрт.

Док свако има различит животни пут,

Крај се увек сведе на исто.

Не треба мешати плодове незреле,

Што их олуја поскида са грана.

Нити уз њих плодове презреле,

Што на грани труле и

Које инсекти троше.

За сваку воћку, душу и биће,

Господ зна почетак и крај

И између њих путању.

Па зато ноћу као и дању,

Не дозволи мисли и бури,

Да те плаши;

Него се моли, моли дуго

И стрпљиво

И док трепнеш оком,

Постаће вредно само духовно,

Не опипљиво

И оно што учиниш, рекнеш

И помислиш.

На време, да се покајеш

И опростиш.

Моли се док имаш времена,

Не буди воћка прерано отрешена,

Не буди ни црвљиви плод

И не трули,

Уздиши молитвама живот посрнули.

Моли Бога за разрешење недела,

Труди се бити међу мувама пчела.

Духовно зрели и

У ћутању стасавај,

Па ће ти самом лако пасти крај.

Очај и страх од смрти је за

Овоземаљским вапај.

А ти у се' прими и знај,

Свако је тело саздано од пролазности,

Али животом може заслужити рај.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: