detalj slike: KRK Art dizajn

XXI deo možete pročitati OVDE 

KOBOJAGI

- roman na sremačkom dijalektu, donosimo u nastavcima,

autor: Đoka Filipović

XHII deo

KOVAČ MITA KUMRIJA POSTAO LEGENDA 

  62.

Vi'š ti,čedo, kad sve ovo metneš u knjigu, znaš šta će svet kasti:

"Jebo i kumriju i onog ko ga tudekana turijo…Pa ta zagula ništa pametno u svom veku nije radijo,neg sam žderô ipijô…"

Oće, oće…Ka'ti ja kažem,al' nek idu u materinu! Još ću to ovo opričati,pa kome volja nek me i olajava…

Jedno jutro na sabajle, evo ti pop Voje…

"Pomoz Bog,majstore!"

"Bog ti pomogo,popo!"

Navek se mi tako po starinski pozdravimo.Ko nas ne zna,kazô bi…..

"Bože mili, baš neki fini svet…"

Zna ovaj za moju finoću,a za popinu da ti i ne divanim. Kako koji vladika na presto zasedne,onaj stari mu u amanet ostavlja :

"Oca Voju u Putincimadobro da stegneš…Većeg ugurcuza u službi Božijoj još nisividijo."

Da vole da popije, vole…Malo je bircuza po Sremu bilo u kojem se nije bar jedared ožderô,a kad se oždere,moradu ga Cigani do kuće dopratili…Al dobro…Navikô svet da gledi kako se popa šorom keri,pa naopako da bi od koga sutridan ružnu reč čuo.

Da vole ženske,ito stoji…Kol'ko puti tako Jovica crkvenjak najedared u sva zvona ošine,a moja će ti Kata meneka:

"Iju,Mito,šta je ovo, naopako?!Nije nikaki svetac,a da koga oglašava,ne bi 'vako na sva zvona udarô…Da nije vladika došô?"

Idi,ženo,u materinu iti vladika…O'šô popa negdi u štetu,a muž se vraća s njive,pa ga Jovica opominje da na vreme utekne.

"Mito,brate, žali mi se otac Vićentije da mu otpala kapija na porti. Jel'bi 'teo da mu to časkom opraviš?"

'Oću brate…Taman posla da odbijem oca Vićentija. Navek smo se kod Voje o slavi viđali. Nema tog ragastova kroz koji će proći da se dobro ne sagne,ni slanika iz kog će prstima so izvaditi,al' kol'ko god mu Gospod snage odredijo tol'ko mu iblage naravi podarijo…

Malo je matera po Sremu bilo da se o dečici brinedu onol'ko kol'ko,je Vićentije o svom manastiru brinô.O kom se manastiru radi,neću ti ni kasti jerbo ono što'š čuti nije za pofalu ni nama grešnima,a manastiru obaška.

Iznô nama naš domaćin kozjeg sira ifriškog 'leba da se pri'vatimo do ručka. Kaluđerska 'rana,al' zato šlji-vovica od Boga darivana. Od Franjinog dukata žuća,a venac s prsta debo…Kaže Vićentije, iz tog se bureta samo pred vladiku odasipa, al' volije on njegovog Voju neg'celi Pravoslavni Sinod,pa ne može da odole.

Velik satljik, brez tri frtalja nije, al' nismo ni mi za baciti. Triput iguman u podrum silazijo,a moj ti se popa vratijo u mladost,pa ne zatvara klepetušu…Nit'si kadar slušati ga,nit'si kadar nadlajati ga…

"Jel',kumrija…Jesi ti upamtijo Persu?"

Koju sad Persu, jebo je on iPersu!Kô da sam jednu Persidu u svom veku poznavô.

"Ta onu,brate, Voje pekara…Ej,bogati, da sam mu svaki put po jednu ciglju u guvnu ostavljô, mogô je novu furunu sazidati."

Neću ja da lajem pred Vićentijem,al' kol'ko je nji'kod Perse dolazilo mogo je Voja inovu pekaru sazidati,samo nije njemu bilo ni do Perse ni do nove pekare…On se mučenik bojô da mu zagule ne zapale guvno.

"A,bogati, jel'se sećaš Milice apotekarke?"

Kako se ne bi sećô!Kad ga zbog nje nisu obrijali,sbradom će iotputovati…Rano se nekako onaj njen apotekar predô,a znaš ti šta su ti kerovi Putinački…Al' da je nije koji spopô kad je došô saučešće da izjavi…

Ne mogu da grešim dušu…Nije se za tu ženu ništa lošo po selu pročulo nit se kogod, da kažeš,mogô sučim pofaliti, al' valjda je to popu ižderalo. Došla ova jedared na službu,pa baš utrefila ka'će…Popa cele noći bančijo, dva jevanđelja otpeva, čet'ri proguta.

'Ajd'sad za jevanđelje, manje više…Ni kad je naj-trezniji,ne otpeva ga do kraja,al' guta on ovu pogledom.Nezgodno ženi pred tol'kim svetom,pa se ljucki uzvrpo-ljila,a zagula se tek ondak popalijo…Kak'o više jevan-đelje, udarijo Voja:

                 "Milica, jedna u majke

                  što rano rani na vodu…"

U,bog te materin…Zaglavile babe na vrata,a kad je ova vid'la zla očima,utekla iona.Kol'ko sutridan,eto ti inđiskog prote, poslô ga vladika da ispita slučaj…

"Vojo,čedo, da čuješ, jel'istina što svet divani?"

"Istina je,oče proto. Šta mogu…"

"Au,brate, da čuješ, šta sad da radimo?"

"Ništa,oče proto, ka'šte vladiki nek čini što mu je volja."

"U,nemoj,čedo, i'nako te zagula ne vole…Jel', a da kažemo da je Jovica crkvenjak pevô?Njemu može prdnuti pod pendžer…"

"Dobro,oče proto. Puno vam fala…"

"Mani,čedo,zafaljivanja. Kaži ti, da čuješ, kak'a je ta frajla?"

"Oče proto…Otadžbinu da izdaš,a da ne trepneš…"

"U,Bože me prosti!"

Dok si tako dlanom o dlan prošlo ipodne…Zovedu nas kaluđeri na ručak,a za ručak guščiji paprikaš. Zdravo sam ga volô od malena,a ljucki ga ovi i udesili,pa vino samo klizi. Nismo još svi čestito s ručkom ni svršili,a moj ti popa zadremô za astalom.

"Vidi,oče Vićentije,našeg švalera."

"E,moj Mito, da ti samo znaš kol'ko sam ga tako puta u Prizrenu na ramenu do bogoslovije nosijo."

U manastiru više konaka neg duša',pa ga očas strpasmo u krevet. Aj'sad na naposletku da vidimo iono zbog čegasmo idošli. Ograda na porti kadgoda je zdravo lepa bila,al' sad baš dobro oronula. Više je, da kažeš, inema neg'što je od nje ostalo.

Kapija isto tako…Gvozdeni vez, kazô bi kogod da je livena,al' vraga je livena. Sve na njoj rukom iskovano ikovačkim varom povezano…Ovog mi krsta, da je na Sabornu crkvu metneš, niko se ne bi bunijo.

Al' šta ćeš,čedo…Pojelo vreme tol'ke države icarstva,a ne bi ito malo gvožđurije. Od tereta joj otpale šarke,pa se na'erila, ne mo'š je ljucki ni otvoriti ni zatvoriti. Tuga ti je velika tak'u lepotu bespomoćnu gledi-ti, kogod čeljade na samrti.

"Kol'ko leta,oče Vićentije,daješ ovoj lepotici?"

"Po knjigama je štogod mlađa od manastira…"

To njegovo "mlađa" dva veka ifrtalj…Mo'š ti očas one šarke zavariti,pa mirna Bačka,al' da na babi pri-staju đinđuve, svi bi i'kačili.

"Aj'ti,oče Vićentije,da mi nji'povadimo iz zida,pa ćui'ja odneti u moj verštet iiznova iskovati."

Zdravo je to njega,čedo,obradovalo…Jebeš ga, celi svoj vek je manastiru ostavijo,pa nije čovek rad da sad pri kraju štogod skarabudži…Zgrabimo mi štemajze,pa udri,al' 'oćeš isčupati budžu Marjanovu! Zid ozidan Beočinskim kamenom pa kô da ne veruje da ćemoi'tudekana ivratiti. O'skače štemajz kogod ping-pong loptica.

Zdravo smo se mi tu ušmurali,pa da nadoknadimo tečnost, udri po vinu. Očas posla ceo balon stukli,pa o'šô Vićentije po drugi. Skoro već da ćemo injega savla-dati,kad evo ti imog pope. Oporavijo se,pa kô nov…Pada mračak naveliko,al' nešto mu se baš ine žuri popadiji. Zaseli u portu,pa 'ajd'Jovo nanovo…Opet Voja uzô reč,al' više ga ja ine slušam. Sve me najedared stiglo. Ikapija i šljivovica i vino,pa počô da kunjam. Kazô bi kogod na to:

"Zadremalo umorno čeljade, pa šta tu ima lošog?"

Nema,čedo,ništa lošog,al' di je to od dremanja. Oduzo se skroz. Onaj gore nije rad da me tako ožderanog sebi uzima,a za ovaj svet nisam kadar…

Šta je posle bilo,divaniću ti 'nako kako mi je Voja prenô.

Znam ja popu bolje neg'njegova popadija. Da vole mal-ko dadodaje, vole, al' jebeš ga,kad sam posle pitôiVićentija,sve mi čovek isto prenô od reči do reči…

"Pusti,Vojo,čoveka, sa'ću ga ja uneti u kola."

A, jok…Neće ugurcuz tako…

"Jeste….Ti 'š ga uneti,a kako ja posle da ga iznesem?!Vi'š ti kol'ka je to mrcina, ušinu će me u leđi."

Ušôđavo u popu,pa mu ne da mira.

"Jel',Vićentije?Jel'imaš tudekana neku staru man-tiju?"

"Imam,brate,al' što će ti stara mantija,ako boga znaš?"

"Samo ti donesi…Sa' 'š viditi."

Počô Voja da mi navlači mantiju,a ovaj se krsti. Vidi čovek da se neka velika zajebancija sprema,al' da ne vole zajebancije ne bi se on s Vojom tol'ke godine družijo…Ka'su me tako lepo zapopili,strpadu me u kola,pa odvezu pred komšijski manastir. Pozvonili na vrati iutekli,a ja ostô, bog te jebô, kô ona nesretna sisančad kadi'mati ostavi na čijem pragu.

Izišô iguman da vidi kaki su mu to gosti nenajavljeni u zlo doba banuli,kad ima čovek šta i da vidi…Po-plašijo se isprva da nije sotona kako priviđenje podmet'ô, al' nije priviđenje…Diše čovek,samo što smrdi iz njega kô iz džibre.

Manastir je manastir…Bilo ti po volji il'ne bilo moraš žedne napojiti, gladne na'raniti a umorne na konak primiti. Skupila se bratija da unese nesretnog brata u konak…

U neko doba probudim se ja…Gledim oko sebe,pa sve držim da sanjam,al' nijesan…Zažmirim malko,pa opet progledam, sve isto…Napolju mrkli mrak,a u sobi tinja kandilo.

"Mito,brate,gotovo je…Što si se zajebavô, zajebavô si se…"

Nisam ja nikad zapravo zamišljô kad odem gore ko će me tamo dočekati,al čelo glave sedi kaluđer idrema…U jedan par i on se trgô,pa kad je vidijo da ija njega gledim,baš se obradovô:

"Pomoz'Bog,brate! Kaži mi ko si ti?"

"Znaš šta,brate…Idi molim te,u Putince ipitaj za Mitu kumriju, kovača ipotkivača ondašnjeg…Ako je on tamo,ondak,ja ne znam ko sam…"

KRAJ

PODELITE OVAJ TEKST NA: