детаљ слике: КРК Арт дизајн

XXI део можете прочитати ОВДЕ 

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

XХII део

КОВАЧ МИТА КУМРИЈА ПОСТАО ЛЕГЕНДА 

  62.

Ви'ш ти,чедо, кад све ово метнеш у књигу, знаш шта ће свет касти:

"Јебо и кумрију и оног ко га тудекана туријо…Па та загула ништа паметно у свом веку није радијо,нег сам ждерô ипијô…"

Оће, оће…Ка'ти ја кажем,ал' нек иду у материну! Још ћу то ово опричати,па коме воља нек ме и олајава…

Једно јутро на сабајле, ево ти поп Воје…

"Помоз Бог,мајсторе!"

"Бог ти помого,попо!"

Навек се ми тако по старински поздравимо.Ко нас не зна,казô би…..

"Боже мили, баш неки фини свет…"

Зна овај за моју финоћу,а за попину да ти и не диваним. Како који владика на престо заседне,онај стари му у аманет оставља :

"Оца Воју у Путинцимадобро да стегнеш…Већег угурцуза у служби Божијој још нисивидијо."

Да воле да попије, воле…Мало је бирцуза по Срему било у којем се није бар једаред ождерô,а кад се ождере,мораду га Цигани до куће допратили…Ал добро…Навикô свет да гледи како се попа шором кери,па наопако да би од кога сутридан ружну реч чуо.

Да воле женске,ито стоји…Кол'ко пути тако Јовица црквењак наједаред у сва звона ошине,а моја ће ти Ката менека:

"Ију,Мито,шта је ово, наопако?!Није никаки светац,а да кога оглашава,не би 'вако на сва звона ударô…Да није владика дошô?"

Иди,жено,у материну ити владика…О'шô попа негди у штету,а муж се враћа с њиве,па га Јовица опомиње да на време утекне.

"Мито,брате, жали ми се отац Вићентије да му отпала капија на порти. Јел'би 'тео да му то часком оправиш?"

'Оћу брате…Таман посла да одбијем оца Вићентија. Навек смо се код Воје о слави виђали. Нема тог рагастова кроз који ће проћи да се добро не сагне,ни сланика из ког ће прстима со извадити,ал' кол'ко год му Господ снаге одредијо тол'ко му иблаге нарави подаријо…

Мало је матера по Срему било да се о дечици бринеду онол'ко кол'ко,је Вићентије о свом манастиру бринô.О ком се манастиру ради,нећу ти ни касти јербо оно што'ш чути није за пофалу ни нама грешнима,а манастиру обашка.

Изнô нама наш домаћин козјег сира ифришког 'леба да се при'ватимо до ручка. Калуђерска 'рана,ал' зато шљи-вовица од Бога даривана. Од Фрањиног дуката жућа,а венац с прста дебо…Каже Вићентије, из тог се бурета само пред владику одасипа, ал' волије он његовог Воју нег'цели Православни Синод,па не може да одоле.

Велик сатљик, брез три фртаља није, ал' нисмо ни ми за бацити. Трипут игуман у подрум силазијо,а мој ти се попа вратијо у младост,па не затвара клепетушу…Нит'си кадар слушати га,нит'си кадар надлајати га…

"Јел',кумрија…Јеси ти упамтијо Персу?"

Коју сад Персу, јебо је он иПерсу!Кô да сам једну Персиду у свом веку познавô.

"Та ону,брате, Воје пекара…Еј,богати, да сам му сваки пут по једну цигљу у гувну остављô, могô је нову фуруну сазидати."

Нећу ја да лајем пред Вићентијем,ал' кол'ко је њи'код Персе долазило мого је Воја инову пекару сазидати,само није њему било ни до Персе ни до нове пекаре…Он се мученик бојô да му загуле не запале гувно.

"А,богати, јел'се сећаш Милице апотекарке?"

Како се не би сећô!Кад га због ње нису обријали,сбрадом ће иотпутовати…Рано се некако онај њен апотекар предô,а знаш ти шта су ти керови Путиначки…Ал' да је није који спопô кад је дошô саучешће да изјави…

Не могу да грешим душу…Није се за ту жену ништа лошо по селу прочуло нит се когод, да кажеш,могô сучим пофалити, ал' ваљда је то попу иждерало. Дошла ова једаред на службу,па баш утрефила ка'ће…Попа целе ноћи банчијо, два јеванђеља отпева, чет'ри прогута.

'Ајд'сад за јеванђеље, мање више…Ни кад је нај-трезнији,не отпева га до краја,ал' гута он ову погледом.Незгодно жени пред тол'ким светом,па се љуцки узврпо-љила,а загула се тек ондак попалијо…Как'о више јеван-ђеље, ударијо Воја:

                 "Милица, једна у мајке

                  што рано рани на воду…"

У,бог те материн…Заглавиле бабе на врата,а кад је ова вид'ла зла очима,утекла иона.Кол'ко сутридан,ето ти инђиског проте, послô га владика да испита случај…

"Војо,чедо, да чујеш, јел'истина што свет дивани?"

"Истина је,оче прото. Шта могу…"

"Ау,брате, да чујеш, шта сад да радимо?"

"Ништа,оче прото, ка'ште владики нек чини што му је воља."

"У,немој,чедо, и'нако те загула не воле…Јел', а да кажемо да је Јовица црквењак певô?Њему може прднути под пенџер…"

"Добро,оче прото. Пуно вам фала…"

"Мани,чедо,зафаљивања. Кажи ти, да чујеш, как'а је та фрајла?"

"Оче прото…Отаџбину да издаш,а да не трепнеш…"

"У,Боже ме прости!"

Док си тако дланом о длан прошло иподне…Зоведу нас калуђери на ручак,а за ручак гушчији паприкаш. Здраво сам га волô од малена,а љуцки га ови и удесили,па вино само клизи. Нисмо још сви честито с ручком ни свршили,а мој ти попа задремô за асталом.

"Види,оче Вићентије,нашег швалера."

"Е,мој Мито, да ти само знаш кол'ко сам га тако пута у Призрену на рамену до богословије носијо."

У манастиру више конака нег душа',па га очас стрпасмо у кревет. Ај'сад на напослетку да видимо ионо због чегасмо идошли. Ограда на порти кадгода је здраво лепа била,ал' сад баш добро оронула. Више је, да кажеш, инема нег'што је од ње остало.

Капија исто тако…Гвоздени вез, казô би когод да је ливена,ал' врага је ливена. Све на њој руком исковано иковачким варом повезано…Овог ми крста, да је на Саборну цркву метнеш, нико се не би бунијо.

Ал' шта ћеш,чедо…Појело време тол'ке државе ицарства,а не би ито мало гвожђурије. Од терета јој отпале шарке,па се на'ерила, не мо'ш је љуцки ни отворити ни затворити. Туга ти је велика так'у лепоту беспомоћну гледи-ти, когод чељаде на самрти.

"Кол'ко лета,оче Вићентије,дајеш овој лепотици?"

"По књигама је штогод млађа од манастира…"

То његово "млађа" два века ифртаљ…Мо'ш ти очас оне шарке заварити,па мирна Бачка,ал' да на баби при-стају ђинђуве, сви би и'качили.

"Ај'ти,оче Вићентије,да ми њи'повадимо из зида,па ћуи'ја однети у мој верштет иизнова исковати."

Здраво је то њега,чедо,обрадовало…Јебеш га, цели свој век је манастиру оставијо,па није човек рад да сад при крају штогод скарабуџи…Зграбимо ми штемајзе,па удри,ал' 'оћеш исчупати буџу Марјанову! Зид озидан Беочинским каменом па кô да не верује да ћемои'тудекана ивратити. О'скаче штемајз когод пинг-понг лоптица.

Здраво смо се ми ту ушмурали,па да надокнадимо течност, удри по вину. Очас посла цео балон стукли,па о'шô Вићентије по други. Скоро већ да ћемо ињега савла-дати,кад ево ти имог попе. Опоравијо се,па кô нов…Пада мрачак навелико,ал' нешто му се баш ине жури попадији. Засели у порту,па 'ајд'Јово наново…Опет Воја узô реч,ал' више га ја ине слушам. Све ме наједаред стигло. Икапија и шљивовица и вино,па почô да куњам. Казô би когод на то:

"Задремало уморно чељаде, па шта ту има лошог?"

Нема,чедо,ништа лошог,ал' ди је то од дремања. Одузо се скроз. Онај горе није рад да ме тако ождераног себи узима,а за овај свет нисам кадар…

Шта је после било,диванићу ти 'нако како ми је Воја пренô.

Знам ја попу боље нег'његова попадија. Да воле мал-ко дадодаје, воле, ал' јебеш га,кад сам после питôиВићентија,све ми човек исто пренô од речи до речи…

"Пусти,Војо,човека, са'ћу га ја унети у кола."

А, јок…Неће угурцуз тако…

"Јесте….Ти 'ш га унети,а како ја после да га изнесем?!Ви'ш ти кол'ка је то мрцина, ушину ће ме у леђи."

Ушôђаво у попу,па му не да мира.

"Јел',Вићентије?Јел'имаш тудекана неку стару ман-тију?"

"Имам,брате,ал' што ће ти стара мантија,ако бога знаш?"

"Само ти донеси…Са' 'ш видити."

Почô Воја да ми навлачи мантију,а овај се крсти. Види човек да се нека велика зајебанција спрема,ал' да не воле зајебанције не би се он с Војом тол'ке године дружијо…Ка'су ме тако лепо запопили,стрпаду ме у кола,па одвезу пред комшијски манастир. Позвонили на врати иутекли,а ја остô, бог те јебô, кô она несретна сисанчад кади'мати остави на чијем прагу.

Изишô игуман да види каки су му то гости ненајављени у зло доба банули,кад има човек шта и да види…По-плашијо се испрва да није сотона како привиђење подмет'ô, ал' није привиђење…Дише човек,само што смрди из њега кô из џибре.

Манастир је манастир…Било ти по вољи ил'не било мораш жедне напојити, гладне на'ранити а уморне на конак примити. Скупила се братија да унесе несретног брата у конак…

У неко доба пробудим се ја…Гледим око себе,па све држим да сањам,ал' нијесан…Зажмирим малко,па опет прогледам, све исто…Напољу мркли мрак,а у соби тиња кандило.

"Мито,брате,готово је…Што си се зајебавô, зајебавô си се…"

Нисам ја никад заправо замишљô кад одем горе ко ће ме тамо дочекати,ал чело главе седи калуђер идрема…У један пар и он се тргô,па кад је видијо да ија њега гледим,баш се обрадовô:

"Помоз'Бог,брате! Кажи ми ко си ти?"

"Знаш шта,брате…Иди молим те,у Путинце ипитај за Миту кумрију, ковача ипоткивача ондашњег…Ако је он тамо,ондак,ја не знам ко сам…"

КРАЈ

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: