detalj slike: KRK Art dizajn

Roman POKOJNIK- POKAJNIK Marka D, Marković

 Fragmenti 

 (Izdavač ČIGOJA - Beograd, 2024)

***

Napolju je sve vrilo od života i razuzdanosti, od žurbe, psovki, lakrdijašenja i  ispraznosti koja se skuplja u bokal taštine i besmisla. Ništa na umornu dušu ne deluje tako poražavajuće kao površnost u svemu, šarenilo svega i svačega i taj neukus, neprirodnost i usiljenost u svemu, čak i u međusobnom odnosu među ljudima. Na ulici mogle su se videti mnoge ushićene glave, a da ih pitate čime su to oduševljeni – to vam već ne bi umeli reći, jamačno. Ono što je ironija sveta i života jeste fakat da su takvi ljudi, iako površni, prilično srećni! O, ništa čoveku ne donosi toliko patnje kao duboke misli i razumevanje, svih i svega. Biti u svemu i sve osećati kao deo sebe, nerazdvojan  od stradanja drugih kao nokat od mesa – da li je to prokletstvo i kazna, ili ipak blagoslov? Ipak, ta površnost i glupost tvore samo razuzdani privid sreće, dok je čovek patnje, čovek iskustva i pobede!

***

Činjenicama ukoliko hoćemo da ostanemo verni i uzimajući na sebe sveto služenje istinoljublju, pomenućemo najpre i to da je Aleksej Prokofjev bio izuzetno blagorodne krvi. Jedrih poimanja života, bez obzira na to što beše još uvek mladić, natrpao je u svoju vreću života mnogo mudrosti, i iako je taj torbak vukao svugde sa sobom, njime se nije razmetao. Skroman u svemu, miran i od svetine i od larmanja, od gluposti i poroka izopšten, odlučno je gazio stazom trnja i oštrog kamenja, i to bos! Rane je ćutke podnosio, bez roptanja, iskreno blagodareći na svemu. Duša koja uvek i svakome oprašta, koja za svakoga, a tek ne jedino za sebe nalazi opravdanja – nikada neće propasti! Eto kakav beše Prokofjev.

***

Takođe, njemu je bio poznat i Kaćuškin poročni život, gotovo u pojedinostima, ali on joj za razliku od mnogih drugih nije sudio, jer šta je on mogao znati o tim okolnostima u kojima se začeo taj njen greh koji je sada proždire, a nekada nas upravo one u nekoj meri i opravdaju. Uostalom, rašta i kome suditi ako već svako od nas za to ima sebe pa neka izvoli, neka sebe ispituje, neka sebe progoni i sebi neka sudi! I ako je ovaj svet sudilište, neka onda bude samosudilište u kojem će svako za sebe lupiti nadzemnim sudskim čekićem o sto i osuditi svaki svoj promašaj, zločin, nedelo, i, uopšte, sve ono što čoveka unižava i prlja. Jedino ovo ima smisla, a islednički motriti na tuđi život – mrsko je i gadno, nedostojno čoveka. Svako se od nas može, ako samo za to ima čvrste rešenosti, nadvisiti nad sobom i u red anđela postaviti! Svako, i tu nema izuzetaka! Sudilište u kojem čovek sudi čoveku, raspinje ga i dušu mu gnječi, to je gubilište, a sudilište gde čovek sam sebi odseca slabosti, sebi presuđuje zbog duhova palosti, tog zlog nakota u njemu – takvo sudilište postaje temelj vaskrsenja i novog, drugačijeg, vrednijeg života.

***

Silna želja pomešana sa neopreznošću i lakomislenošću donosi velike neprilike. U životu najviše stradamo od sebe, od svoje neoprezne poverljivosti prema svemu i svakome, gde srce i predosećaj previše prednjače i štrče napred, te ih razum nikako ne može sustići, a bez njega ono je razoružano, golo i nezaštićeno. Ono što je najvrednije potrebno je utvrditi sa sedam straža, a šta od srca može biti važnije? I ako ono nije dobro utvrđeno, ukoliko sa razumom ne ide u korak i pod ruku, udesi se nikako ne mogu izbeći. Jedno je sumnjičavost, podozrenje, a zdrava opreznost je nešto posve drugačije – ona nas štiti od mogućih neprijatnosti i krvavih rana koje tek kasnije s mukom zarastaju u ožiljke koji nas do kraja života opominju da smo dozvolili da neko pregazi preko nas gvozdenim točkovima, preko nas i naših osećanja, preko srca, i, uopšte, preko svega onoga najblagorodnijeg u nama. Nerazumno je ostaviti dušu bez stražara i čuvara koji će je utvrditi kako lupeži ne bi nasilno razvalili dveri i ušli u najveće svetilište, u srce, i od njega načinili gubilište i večito sudilište! Nažalost, Katja nije stražarila nad sobom i upravo to i beše razlog svih njenih stradanja i patnji.

Otvorivši vrata i u njima ugledavši dobro joj poznati lik Dimitrija Ivanoviča, ona poskoči i rukama prekri usta, instiktivno, kako usled iznenađenosti ne bi ciknula. Sav otrov i težina usled ove neočekivane posete osta u njoj, muteći još više zamagljeni razum.  Nekad je potrebno čak i vrisnuti! Ne obuzdavati sebe od takvog „prestupa“ kog se užasava svako licemerno društvo, jer sve ono što ne izađe iz naše nutrine, a što nas muči, naposletku od nas, korak po korak, načini duševne bolesnike. Sebičnjaštvo je crta koja obeležava loše karaktere, međutim, gotovo je podjednako pogubno i takvo duševno raspoloženje gde čovek potpuno potiskuje i zaboravlja sebe i na sebe, gde zbog tog opšteg utiska koji će ostaviti na druge, i zbog onih unapred određenih društvenih normi, pri tom vrlo sumnjivih, otire suzu i ćuti onda kada mu se plače i vrišti. O, jadan je takav život lanaca. Život stega. Bez slobode i hrabrosti da se makar duševna raspoloženja iznesu pred sve i svakoga, bez zadrške i skrivanja, bez straha i sasvim prirodno. Čovek često zaboravlja da se svaka bolest začinje u njemu, u njegovom najosetljivijem kutku – u duši, u njegovoj nutrini koja, iako široka kao pustinja, može postati i samo zrno peska usled večitog ćutanja i uzmicanja pred drugima. Dobro je trpljenje, ali nikako ne valja staviti svoju glavu pred nekoga, pokoriti mu se i služiti mu kao svome vladaru.

***

Ali, zar čovek neki put ne ide otvoreno protiv sebe i na vlastitu štetu, kao svoj najveći mrzitelj? Zar nismo svi mi, gotovo odreda, ponekad najljući mučitelji nas samih? Nismo li trn u peti i igla u oku sebi samima? I ko je taj što uvek i bez izuzetka može u potpunosti držati konop svoga života i pritezati ga uvek kada je potrebno kako ne bi iskusio nove neprilike i raspeća? Ko?

                Pogledavši još jednom na Dimitrija Ivanoviča kako spuštena pogleda nervozno grize usnu u iščekivanju bilo kakva njena odgovora, najzad se odluči da njemu, čoveku koji ju je besramno izdao, konačno rečima stavi žilet pod grlo i da ga njima prekolje kao jazavca. Da, reči to zaista mogu.

                Pobesneli, podivljali prkos šištao je iz nje i više ga ništa nije moglo zaustaviti. U njoj su se odjednom razgorele vatre želje da nitkovu čizmom stane podno očiju, da jednom za svagda iscedi taj otrov iz svoje duše i da ga njime opije, srameći i opominjući ga na zločin nad njom i na sav taj prezir kao, čini se, gotovo jedini osećaj koji je prema njemu imala. Ipak, ne možemo sa potpunim uverenjem jemčiti da to osećanje besa i potištenosti zaista beše jedino, ako uzmemo u obzir da ih je u srcu takve žene uglavnom više i da ona nikada nisu jasna i konačna –žena nekada zna nerazumno sebi da našteti, živeći u vlastitim predubeđenjima i predrasudama, zavaravajući sebe i pružajući svome izgredniku iznova mogućnost da je povredi, da je raseče napola. Takva je to žena! U raskoraku sa sobom, protivrečna i zamagljenih htenja i ubeđenja, ali iako takva, jedinstvena i veoma moćna!

Izvod iz recenzije

Dajana Lazarević

Roman „Pokojnik – Pokajnik“ Marka D. Markovića je svojevrstan povratak ruskom klasicizmu, što tematski, što stilski. Radnja je smeštena u Petrograd, s kraja 19. veka, gde su i isprepletene neobične ljudske sudbine. Pokajnik, kao upečatljivi lik ove priče, vodi nas na prilično živ i dramatičan način tajanstvenim, spiralnim putem od pada do uznesenja duše. Plemenitost i pokajanje zamenjuju užasan zločin i neosetljivost. Dovodi se u pitanje validnost ljudskog suda i upućuje se na promišljanje o onom, večitom, Božjem sudu. Uz prilično zanimljive zaokrete i neočekivane događaje, u ovom romanu se traga za istinom ljudskog bića, htenja i želja. To je borba za prevagu dobrote i istinoljublja. Mač pravdoljublja i rešenosti da se služi i posluži vrhovnom Dobru. To je vekovna i nikad završena borba između dobra i zla. O tome nam svedoči Pokajnik. No, ko je u priči Pokojnik? Ima li i kakve veze sa Pokajnikom? U tome i jeste čitav zaplet novog dela iz pera Marka D. Markovića.

PODELITE OVAJ TEKST NA: