детаљ слике: КРК Арт дизајн

Роман ПОКОЈНИК- ПОКАЈНИК Марка Д, Марковић

 Фрагменти 

 (Издавач ЧИГОЈА - Београд, 2024)

***

Напољу је све врило од живота и разузданости, од журбе, псовки, лакрдијашења и  испразности која се скупља у бокал таштине и бесмисла. Ништа на уморну душу не делује тако поражавајуће као површност у свему, шаренило свега и свачега и тај неукус, неприродност и усиљеност у свему, чак и у међусобном односу међу људима. На улици могле су се видети многе усхићене главе, а да их питате чиме су то одушевљени – то вам већ не би умели рећи, јамачно. Оно што је иронија света и живота јесте факат да су такви људи, иако површни, прилично срећни! О, ништа човеку не доноси толико патње као дубоке мисли и разумевање, свих и свега. Бити у свему и све осећати као део себе, нераздвојан  од страдања других као нокат од меса – да ли је то проклетство и казна, или ипак благослов? Ипак, та површност и глупост творе само разуздани привид среће, док је човек патње, човек искуства и победе!

***

Чињеницама уколико хоћемо да останемо верни и узимајући на себе свето служење истинољубљу, поменућемо најпре и то да је Алексеј Прокофјев био изузетно благородне крви. Једрих поимања живота, без обзира на то што беше још увек младић, натрпао је у своју врећу живота много мудрости, и иако је тај торбак вукао свугде са собом, њиме се није разметао. Скроман у свему, миран и од светине и од лармања, од глупости и порока изопштен, одлучно је газио стазом трња и оштрог камења, и то бос! Ране је ћутке подносио, без роптања, искрено благодарећи на свему. Душа која увек и свакоме опрашта, која за свакога, а тек не једино за себе налази оправдања – никада неће пропасти! Ето какав беше Прокофјев.

***

Такође, њему је био познат и Каћушкин порочни живот, готово у појединостима, али он јој за разлику од многих других није судио, јер шта је он могао знати о тим околностима у којима се зачео тај њен грех који је сада прождире, а некада нас управо оне у некој мери и оправдају. Уосталом, рашта и коме судити ако већ свако од нас за то има себе па нека изволи, нека себе испитује, нека себе прогони и себи нека суди! И ако је овај свет судилиште, нека онда буде самосудилиште у којем ће свако за себе лупити надземним судским чекићем о сто и осудити сваки свој промашај, злочин, недело, и, уопште, све оно што човека унижава и прља. Једино ово има смисла, а иследнички мотрити на туђи живот – мрско је и гадно, недостојно човека. Свако се од нас може, ако само за то има чврсте решености, надвисити над собом и у ред анђела поставити! Свако, и ту нема изузетака! Судилиште у којем човек суди човеку, распиње га и душу му гњечи, то је губилиште, а судилиште где човек сам себи одсеца слабости, себи пресуђује због духова палости, тог злог накота у њему – такво судилиште постаје темељ васкрсења и новог, другачијег, вреднијег живота.

***

Силна жеља помешана са неопрезношћу и лакомисленошћу доноси велике неприлике. У животу највише страдамо од себе, од своје неопрезне поверљивости према свему и свакоме, где срце и предосећај превише предњаче и штрче напред, те их разум никако не може сустићи, а без њега оно је разоружано, голо и незаштићено. Оно што је највредније потребно је утврдити са седам стража, а шта од срца може бити важније? И ако оно није добро утврђено, уколико са разумом не иде у корак и под руку, удеси се никако не могу избећи. Једно је сумњичавост, подозрење, а здрава опрезност је нешто посве другачије – она нас штити од могућих непријатности и крвавих рана које тек касније с муком зарастају у ожиљке који нас до краја живота опомињу да смо дозволили да неко прегази преко нас гвозденим точковима, преко нас и наших осећања, преко срца, и, уопште, преко свега онога најблагороднијег у нама. Неразумно је оставити душу без стражара и чувара који ће је утврдити како лупежи не би насилно развалили двери и ушли у највеће светилиште, у срце, и од њега начинили губилиште и вечито судилиште! Нажалост, Катја није стражарила над собом и управо то и беше разлог свих њених страдања и патњи.

Отворивши врата и у њима угледавши добро јој познати лик Димитрија Ивановича, она поскочи и рукама прекри уста, инстиктивно, како услед изненађености не би цикнула. Сав отров и тежина услед ове неочекиване посете оста у њој, мутећи још више замагљени разум.  Некад је потребно чак и вриснути! Не обуздавати себе од таквог „преступа“ ког се ужасава свако лицемерно друштво, јер све оно што не изађе из наше нутрине, а што нас мучи, напослетку од нас, корак по корак, начини душевне болеснике. Себичњаштво је црта која обележава лоше карактере, међутим, готово је подједнако погубно и такво душевно расположење где човек потпуно потискује и заборавља себе и на себе, где због тог општег утиска који ће оставити на друге, и због оних унапред одређених друштвених норми, при том врло сумњивих, отире сузу и ћути онда када му се плаче и вришти. О, јадан је такав живот ланаца. Живот стега. Без слободе и храбрости да се макар душевна расположења изнесу пред све и свакога, без задршке и скривања, без страха и сасвим природно. Човек често заборавља да се свака болест зачиње у њему, у његовом најосетљивијем кутку – у души, у његовој нутрини која, иако широка као пустиња, може постати и само зрно песка услед вечитог ћутања и узмицања пред другима. Добро је трпљење, али никако не ваља ставити своју главу пред некога, покорити му се и служити му као своме владару.

***

Али, зар човек неки пут не иде отворено против себе и на властиту штету, као свој највећи мрзитељ? Зар нисмо сви ми, готово одреда, понекад најљући мучитељи нас самих? Нисмо ли трн у пети и игла у оку себи самима? И ко је тај што увек и без изузетка може у потпуности држати коноп свога живота и притезати га увек када је потребно како не би искусио нове неприлике и распећа? Ко?

                Погледавши још једном на Димитрија Ивановича како спуштена погледа нервозно гризе усну у ишчекивању било каква њена одговора, најзад се одлучи да њему, човеку који ју је бесрамно издао, коначно речима стави жилет под грло и да га њима прекоље као јазавца. Да, речи то заиста могу.

                Побеснели, подивљали пркос шиштао је из ње и више га ништа није могло зауставити. У њој су се одједном разгореле ватре жеље да ниткову чизмом стане подно очију, да једном за свагда исцеди тај отров из своје душе и да га њиме опије, срамећи и опомињући га на злочин над њом и на сав тај презир као, чини се, готово једини осећај који је према њему имала. Ипак, не можемо са потпуним уверењем јемчити да то осећање беса и потиштености заиста беше једино, ако узмемо у обзир да их је у срцу такве жене углавном више и да она никада нису јасна и коначна –жена некада зна неразумно себи да наштети, живећи у властитим предубеђењима и предрасудама, заваравајући себе и пружајући своме изгреднику изнова могућност да је повреди, да је расече напола. Таква је то жена! У раскораку са собом, противречна и замагљених хтења и убеђења, али иако таква, јединствена и веома моћна!

Извод из рецензије

Дајана Лазаревић

Роман „Покојник – Покајник“ Марка Д. Марковића је својеврстан повратак руском класицизму, што тематски, што стилски. Радња је смештена у Петроград, с краја 19. века, где су и испреплетене необичне људске судбине. Покајник, као упечатљиви лик ове приче, води нас на прилично жив и драматичан начин тајанственим, спиралним путем од пада до узнесења душе. Племенитост и покајање замењују ужасан злочин и неосетљивост. Доводи се у питање валидност људског суда и упућује се на промишљање о оном, вечитом, Божјем суду. Уз прилично занимљиве заокрете и неочекиване догађаје, у овом роману се трага за истином људског бића, хтења и жеља. То је борба за превагу доброте и истинољубља. Мач правдољубља и решености да се служи и послужи врховном Добру. То је вековна и никад завршена борба између добра и зла. О томе нам сведочи Покајник. Но, ко је у причи Покојник? Има ли и какве везе са Покајником? У томе и јесте читав заплет новог дела из пера Марка Д. Марковића.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: