|
|
|
 | Ružica Kljajić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
MASNICE - Eto, tako. Ručak je gotov. Sad će i Marija stići, pa da svi zajedno ručamo. Sad joj je i škola blizu. Dva minuta tamo, i dva ovamo. Dok je Stana tako naglas razmišljala, u kuću uđe Marija crvenih očiju od plača. - Marija, sine, šta se desilo? Zašto plačeš? Marija, umesto odgovora, ispruži ruke, i pokaza majci dlanove koji su bili išarani jasnim crvenim masnicama. U to vreme, kad je Marija išla u osnovnu školu, veliki broj učitelja koristio je batinu kao „vaspitno“ sredstvo, koju su pomenuti učitelji ili đaci različito nazivali. Tako se batina još zvala šiba ili prut, kako ko, i kako gde. Pored razlike u nazivima, različito su i izgledale, a opet, to je zavisilo od izbora onog ko ju je koristio. Da su je birali učenici, verovatno bi bila najmanja, najtanja, pa možda i nevidljiva. Ali, učitelji su po tom pitanju imali sasvim suprotan stav, pa su one obično bile duge, i tanje, i kratke, a deblje. Način upotrebe batine, ili šibe, zavisio je opet od učitelja i situacije u kojoj se primenjuje. Ako je prestup učenika takav da učitelj naglo reaguje, onda je dejstvovala brzo, gde pre stigne: Po učenikovoj glavi, ramenu, leđima, nekad kao pljusak i sa bolnim tragovima. A, ako je reč o učitelju s jačim nervima, onda je to izgledalo ovako: - Izađi ti, golube moj, ovamo, pred tablu, pa da vidimo koliko znaš? Dok bi đak, olovnih nogu, polako stigao i, kao osuđenik, stao mirno, stisnutih pesnica skrivenih iza leđa, učitelj je već držao šibu u rukama, i smišljajući pitanje, poigravao se s njom. Učenik ispred njega, najčešće nije znao odgovoriti na postavljeno pitanje, jer je ono, tako i odabrano da se na njega ne odgovori. Tad bi njeno veličanstvo šiba, u rukama moćnog tiranina, stupila u akciju. Učenik je morao, sa dlanom okrenutim na gore, prvo ispružiti jednu ruku, zatim drugu, pa opet prvu, i sve tako, dok učitelj ne zaključi: - Eto, tako, pa ćeš drugi put bolje zapamtiti čemu sam te učio. A sad, marš na mesto! Onda bi pažljivo položio batinu u donji deo table, gde su obično stajala ta pomoćna, ali isuviše očigledna „vaspitna“ sredstva. Stana je, kao dete, slušala svoju braću dok su pričala o batinama u školi, ali njena Marija nikad do sad nije tako nešto doživela. - Mila, moraš mi reći, zašto te učitelj tukao šibom po dlanovima? - Majko, ja jesam pogrešila, ali sam to priznala učitelju, a on me opet kaznio. Znaš, mamice, Stoja je odgovarala matematiku, i samo nešto malo nije znala, pa sam joj šapnula. Učitelj je čuo, ali nije video ko je šapnuo, pa je izveo Milicu što sedi pored mene. Bilo mi je žao da kazni Milicu, koja nije kriva, pa sam se javila i rekla da sam ja šapnula Stoji. Naredio je da izađem pred tablu i rekao: „E, sad ćeš dobiti i za sebe i za nju. Pruži dlanove!“ Toliko me bolelo, da nisam videla ni učitelja, ni učenike. Sve mi se mutilo u glavi. I sad me bole ruke. Kako ću napisati zadaću? Sva crvena u licu, majka reče: - Ma, pusti sad zadaću! Daj da ti operem ručice i stavim hladne obloge, pa da ručamo. Znam da si gladna. Ne brini, pomoći ću ti. A ne brini ni za učitelja. Čim ručamo, idem u školu. Objasniću mu čije je dete tukao. A još si i priznala. Ima i drugih načina da se detetu objasni da je pogrešilo. Marija je, izmorena plačem i bolom koji je osećala, odmah posle ručka zaspala, a za to vreme, majka je otišla u školu kod učitelja. Iako nikad nije saznala šta mu je tom prilikom rekla, Marija je bila sigurna, da zbog toga učitelj nikad više nije uzeo šibu da kazni nekog đaka u njenom razredu. Od tada, prut je jedino služio da se pokaže neki pojam na tabli. Ostala je tajna, šta je učitelj zapamtio iz razgovora s majkom svoje učenice, ali nije tajna da, za vreme celog svog školovanja, Marija nikada, i nikome nije šaptala na času, a nije dozvolila ni da to njoj neko čini.
|
