детаљ слике: КРК Арт дизајн

МАСНИЦЕ

      - Ето, тако. Ручак је готов. Сад ће и Марија стићи, па да сви заједно ручамо. Сад јој је и школа близу. Два минута тамо, и два овамо.

     Док је Стана тако наглас размишљала, у кућу уђе Марија црвених очију од плача.

      - Марија, сине, шта се десило? Зашто плачеш?

     Марија, уместо одговора, испружи руке, и показа мајци дланове који су били ишарани јасним црвеним масницама.

     У то време, кад је Марија ишла у основну школу, велики број учитеља користио је батину као „васпитно“ средство, коју су поменути учитељи или ђаци различито називали. Тако се батина још звала шиба или прут, како ко, и како где. Поред разлике у називима, различито су и изгледале, а опет, то је зависило од избора оног ко ју је користио. Да су је бирали ученици, вероватно би била најмања, најтања, па можда и невидљива. Али, учитељи су по том питању имали сасвим супротан став, па су оне обично биле дуге, и  тање, и кратке, а дебље.

     Начин употребе батине, или шибе, зависио је опет од учитеља и ситуације у којој се примењује. Ако је преступ ученика такав да учитељ нагло реагује, онда је дејствовала брзо, где пре стигне: По учениковој глави, рамену, леђима, некад као пљусак и са болним траговима. А, ако је реч о учитељу с јачим нервима, онда је то изгледало овако:

      - Изађи ти, голубе мој, овамо, пред таблу, па да видимо колико знаш?

     Док би ђак, оловних ногу, полако стигао и, као осуђеник, стао мирно, стиснутих песница скривених иза леђа, учитељ је већ држао шибу у рукама, и смишљајући питање, поигравао се с њом.

     Ученик испред њега, најчешће није знао одговорити на постављено питање, јер је оно, тако и одабрано да се на њега не одговори. Тад би њено величанство шиба, у рукама моћног тиранина, ступила у акцију. Ученик је морао, са дланом окренутим на горе, прво испружити једну руку, затим другу, па опет прву, и све тако, док учитељ не закључи:

      - Ето, тако, па ћеш други пут боље запамтити чему сам те учио. А сад, марш на место!                 

      Онда би пажљиво положио батину у доњи део табле, где су обично стајала та помоћна, али исувише очигледна „васпитна“ средства.

     Стана је, као дете, слушала своју браћу док су причала о батинама у школи, али њена Марија никад до сад није тако нешто доживела.

      - Мила, мораш ми рећи, зашто те учитељ тукао шибом по длановима?

      - Мајко, ја јесам погрешила, али сам то признала учитељу, а он ме опет казнио. Знаш, мамице, Стоја је одговарала математику, и само нешто мало није знала, па сам јој шапнула. Учитељ је чуо, али није видео ко је шапнуо, па је извео Милицу што седи поред мене. Било ми је жао да казни Милицу, која није крива, па сам се јавила и рекла да сам ја шапнула Стоји. Наредио је да изађем пред таблу и рекао: „Е, сад ћеш добити и за себе и за њу. Пружи дланове!“ Толико ме болело, да нисам видела ни учитеља, ни ученике. Све ми се мутило у глави. И сад ме боле руке. Како ћу написати задаћу?

     Сва црвена у лицу, мајка рече:

      - Ма, пусти сад задаћу! Дај да ти оперем ручице и ставим хладне облоге, па да ручамо. Знам да си гладна. Не брини, помоћи ћу ти. А не брини ни за учитеља. Чим ручамо, идем у школу. Објаснићу му чије је дете тукао. А још си и признала. Има и других начина да се детету објасни да је погрешило.

     Марија је, изморена плачем и болом који је осећала, одмах после ручка заспала, а за то време, мајка је отишла у школу код учитеља. Иако никад није сазнала шта му је том приликом рекла, Марија је била сигурна, да због тога учитељ никад више није узео шибу да казни неког ђака у њеном разреду. Од тада, прут је једино служио да се покаже неки појам на табли.

     Остала је тајна, шта је учитељ запамтио из разговора с мајком своје ученице, али није тајна да, за време целог свог школовања, Марија никада, и никоме није шаптала на часу, а није дозволила ни да то њој неко чини.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: