detalj slike: KRK Art dizajn

KULTURA SEĆANjA

Milena Dravić

(5. 10. 1940. – 14. 10. 2018.)

GLUMICA BEOGRADA KOJI JE BIO SVET

Gordana Mašić

24.10.2018

Iako se čini da o njoj sve znamo, ličnost Milene Dravić i nakon njene smrti poseduje neodoljivu magiju i privlačnost kakvu samo prave dive imaju. Zbog svega onoga što je uradila za jugoslovenski film i srpsku umetnost, ali i zbog svoje simbolične veze s našim magazinom, na ovim stranicama prisećamo se jednog od poslednjih intervjua koje je dala za štampane medije

Postoje glumice čiji su životi mitovi, poput Žanke Stokić, kultne kakva je bila Mira Stupica, neprikosnovene veličine pozorišta i filma kao Olivera Marković, miljenice publike poput Ružice Sokić, generacijske ikone koje su kao Sonja Savić simboli Beograda. Milena Dravić bila je sve ovo. I mnogo više od toga.

Nema osobe koja, bar po čuvenju, nije znala nešto o grandioznoj glumačkoj pojavi Milene Dravić. Za života se u potpunosti iskazala kao glumica i na tom polju suvereno je stajala do kraja svog životnoj veka. Već od ranog detinjstva bila je predodređena za scenu, a slavu je stekla već posle prve uloge na filmu 1959. godine. Ostvarila je više od 120 filmskih i televizijskih rola i igrala u dvadesetak kultnih pozorišnih predstava. Tokom blistave karijere duge gotovo šest decenija postala je nedostižna u svakom pogledu: i po načinu na koji je igrala, ali i po broju osvojenih nagrada i priznanja. Imala je sve što krasi odličnog umetnika i dobrog čoveka. Sve, ali i nešto više od toga. Bila je merna jedinica za harizmu, ženstvenost, gracioznost, dobrotu i hrabrost. Najveća, jedna jedina, Milena, napustila nas je u 79. godini i svojim odlaskom s ovog sveta spustila je zavesu na jednu epohu koja nema reprizu.

Odlazak u legendu

Nedeljno jutro. Saznajem da je umrla Milena Dravić. Obuzimaju me šok i tuga koji se smenjuju tokom celog dana. Ljuta sam na sebe što je nisam još jednom videla ili bar pozvala telefonom. Dobro sam je upoznala, prvo kao i svi mi, kroz njene uloge sa velikog platna, a onda i kroz druženje koje je usledilo nakon divne saradnje na relaciji novinar – velika glumica i koje je po mnogo čemu bilo neobično. Tada, u restoranu na Čuburi, bio je to njen prvi intervju posle nekoliko godina medijske pauze. Retko kad su je u to vreme pitali za mišljenje, a trebalo je... Dok se prisećala trenutaka iz svog života i karijere, delovalo mi je kao da se za sve ponovo preispituje. Često je pominjala svog supruga, našeg slavnog glumca Dragana Nikolića s kojim je te godine obeležila 43 godine braka. Ona i Gaga su se iskreno voleli. Videlo se to iz svakog njenog pogleda, iz svake izgovorene reči.

Ljubav i stav

Bili su par koji je mnogo toga pregurao zajedno, a neposredno pred naš susret, vodila se tiha medijska hajka protiv njih, zbog čega je bila vidno uznemirena. Međutim, do poslednjeg časa svog života Milena je imala je stav i to je ono što sam tek kasnije uvidela, kada sam je u nekoliko navrata posetila u njenom domu u Ulici Ivana Đaje na Vračaru. Kad god sam joj nudila pomoć dok je bila u teškoj situaciji posle smrti voljenog supruga, jer je i sama bila bolesna, ona je ljubazno odbijala govoreći da joj ne treba. Samo se žalila na nepravde učinjene njoj i Draganu kada su s programa skinute sve serije i filmovi u kojima su igrali. U julu ove godine, na otvaranju 65. Pulskog filmskog festivala, publika je pokazala da su vreme i umetnost sve nesporazume rešili u korist ovo dvoje umetnika. Petnaestominutne ovacije nisu dozvolile Mileni Dravić da napusti scenu.

Tokom tri sata našeg razgovora bila je toliko skromna, dirljivo topla i neposredna da dugo nisam mogla da se oslobodim utiska koji je na mene ostavila. U sećanje na veliku divu, prenosimo vam deo tog intervjua rađenog povodom pedesetog rođendana časopisa Bazar u decembru 2014. godine.

Razlog za sećanje na Milenu, postojaće zauvek

Uvek ćemo imati razlog da je se sećamo. Onda kada budemo opet pričali o crnom talasu, Kanskom festivalu, Pulskoj areni, o životnim principima koji su pošteni, o talentu. Jer, ko tako lako može da glumi nesrećnu ženu kojoj boljševik odseca glavu sličugom, kako je to Milena odigrala u filmu Misterije organizma, a da potom tu istu Milenu gledate kako sa tri razmažene ćerke letuje u šatoru na obali Crnogorskog primorja u filmu Nije lako s muškarcima. Ko tako lako spaja ove dve krajnosti, dramsku i karnevalsku? Ko je u isto vreme ikona crnog, crvenog i roze talasa u našem filmu? Za koju glumicu, osim za nju, možemo reći da je jugoslovenska? Milena to zaista jeste. Ona je kao Ivo Andrić, pripada svima. I Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji.

Devedesetih igra manje nego ranije. Ipak, njena otmena gospođa iz tramvaja (Bure baruta) predstavljala je sve one poštene ljude koji su devedesetih bili sluđeni. Ona jedina ima kartu, uredno sedi i čeka da se jedan drogirani momak zaustavi u ponižavanju svih putnika pa i nje. Ta ponižena dama sa šeširićem oseća se bespomoćno, ali ostaje odmerena. Baš kao i Milena u svom životu. Ona nikada nije zvala reditelje i tražila uloge, nikada se nije politički diskreditovala, nije bila ničije propagandno lice u korist ideologije, ali je devedesetih na predstavu Lari Tompson dolazila sa pištaljkama pravo sa protesta. Uvek je bila na pravoj strani. Imala je razum.

I lep brak. Brak u kome ste zaljubljeni do poslednjeg dana života. Milena i Dragan venčali su se u pauzi snimanja, iznenada kao u filmu Devojka gde dvoje zaljubljenih partizana nasred livade, pred početak kiše, odlučuju da se venčaju ispod jednog oblaka. Godinama kasnije, unuka Mileninog brata pitala ju je da joj pokaže fotografije sa venčanja. Tek tada, Milena i Dragan shvatili su da nemaju nijednu. Nisu uopšte obraćali pažnju na to. Imali su svoj svet. Pred početak svake premijere i odlaska na probu uvek bi joj, ispraćajući je, na stepeništu rekao: „Biće sve u redu.” I uvek bi sve bilo u redu. Jednog dana sunčali su se na Kraljičinoj plaži. Milena se pre toga pripremala za ulogu Vere u Sutjesci. Međutim, odjednom je odlučeno da je ona neće igrati. Reč je o Veri, supruzi Vladimira Dedijera. Kako je Milena pre toga imala neprijatnu situaciju na Kanskom festivalu u vezi sa pilulama za kontracepciju, ostala je bez uloge. Tog dana, na letovanju, želela je da se zaista odmori i zaboravi na to. U jednom momentu pojavio se čuveni producent Nikola Popović. Prilazi joj i govori: „Promena plana. Ustani, ideš na Tjentište. Ipak ćeš ti igrati Veru.” Nije htela da napusti romantično letovanje. Nije joj se ostavljao Dragan. Potom je on ustao i reko: „Idi, mala moja. Ti ćeš to ko zmaj da uradiš. A ja te čekam.” Poslušala ga je i snimila jednu od svojih najboljih uloga. Mnogo godina kasnije, Dragan je već bolestan ležao u krevetu i gledao reprizu Sutjeske na televiziji. Prišla mu je, a on joj je rekao: „Bože, kako si lepa.” Imala je tada 76 godina, a on 73.

INTERVJU

MILENA DRAVIĆ: Ljubav je stanje i osećanje

Milena Dravić je jugoslovenski simbol trajanja, umetnica sa gotovo najdužim stažom na glumačkoj sceni. Svojom jedinstvenim pojavom ostavila je traga u životima mnogih Jugoslovena, pa i danas na pitanje šta je za vas jugonostalgija, veliki broj Sarajlija, Ljubljančana ili Zagrepčana odgovara: „Milena Dravić”

PIŠE: GORDANA MAŠIĆ

FOTO: VLADIMIR MARKOVIĆ

Intervju rađen 19. Decembra 2014.
MAGAZIN BAZAR

Film joj je oteo deo detinjstva i mladosti, a ona ga je doživljavala kao igru koja neprekidno traje. Sasvim je svejedno kojih se Mileninih uloga sećamo: da li onih sa početka filmske karijere, u „Prekobrojnoj”, „W.R. Misteriji organizma” ili ovih novijih, poput role u predstavi „Harold i Mod” i seriji „Sinđelići” - svaka nosi svoj unutrašnji integritet, prepoznatljivost, psihološko bogatstvo i autentičnost. Sve je to galerija likova Milene Dravić – glumice koja u jugoslovenskom, a posebno u srpskom filmu ima svoj pun umetnički identitet. Njena slava traje od 1959. godine i filma „Vrata ostaju otvorena”, češkog reditelja Františeka Čape, potom dolaze ostvarenja „Jutro”, „Devojke”, „Kozara”, „Peščani zamak”, „Hasanaginica”, „Poseban tretman”, „Voda nešto nosi”, „Bure baruta”... i tako sve do današnjih dana. Kada se pojavila u pozorištu, već je bila afirmisana filmska umetnica. Svojom glumačkom izražajnošću bila je gotovo predodređena da igra uloge urbanih žena, prepoznatljivih po svom senzibilitetu i stavu. Feministkinje su nosile njene slike, bila je na naslovnim stranama „New York Times”-a i brojnih drugih časopisa, kao što je to bio slučaj u više navrata i sa „Bazarom”, na čijoj se naslovnici našla i na prvom broju te davne 1964. godine. Malo koja glumica može da se pohvali da je u filmu igrala majku danas neodoljivom, a tada glumcu početniku – Bredu Pitu, u filmu „Tamna strana sunca”.

Dobijala je nagrade u svom rodnom Beogradu, ali i u Veneciji, Puli, Kanu, Berlinu... Svi filmovi i pozorišne predstave u kojima je igrala, nosili su neku kritiku života, rada, režima, društva. Starije generacije pamte je i po učešću u kultnom šou-programu, neponovljivoj emisiji „Obraz uz obraz”, koju je vodila sa suprugom Draganom Nikolićem.

Slavna umetnica ove godine obeležila je i 55 godina umetničkog rada. Poslovne ponude i dalje stižu sa svih strana, jer Milenu čekaju i raduju se svakom njenom slobodnom terminu...

Kako se to lepo šali vaš suprug, naš bard Dragan Nikolić, “ne samo što dobija nagrade, nego ih i kući donosi”... Sve je počelo u Trebinju?

Počela sam u Sarajevu, u tom gradu su snimljeni početni kadrovi filma “Vrata ostaju otvorena”, potom u Konjicu, pa na kraju u Trebinju. U Trebišnjici sam  plivala, to su te scene iz filma. Trebinje je sada toliko lep gradić. Manastir Tvrdoš je kao iz bajke, ta priroda, sve je kao iz bajke. Za Trebinje me vezuju prelepe uspomene i svaki dolazak u ovaj gradić je za mene čaroban. A kada je reč o nagradama, bilo ih je. Dobijala sam i ja, ali i Dragan.

Kome i čemu, osim svojoj vrednoći, talentu i upornosti dugujete najveću zahvalnost za uspeh koji ste postigli tokom ovih 55 godine umetničkog trajanja?

Pre svega zahvalna sam reditelju Františeku Čapu, Čehu koji je davnih godina došao u našu zemlju, tada Jugoslaviju. Pre nego što je došao u Ljubljanu on je radio kao reditelj i u Čehoslovačkoj, uradio je nekoliko značajnih filmova, najpoznatiji su oni  koji su došli posle jedne serije ratnih filmovi, vrlo lepe savremene tematike, komedije pod nazivom “Vesna 1” “Vesna 2” i “Vesna 3”. Film “Vrata ostaju otvorena” rađen je po scenariju  Vladimira Paskaljevića, oca  našeg čuvenog reditelja Gorana Paskaljevića. Sa Čapom sam snimila svoj prvi film, i naravno da njemu dugujem veliku zahvalnost. Takođe, zahvalna sam i nekim članovima svoje porodice koji su u meni, još kao sasvim maloj devojčice, sa četiri, pet godina, prepoznali talenat za muziku i igru, tako da sam se ja već sa pet godina našla u baletskoj školi. Prvo sam učila španske igre, ti časovi su bili kod čuvene profesorke Cvejić, starije generacije je znaju. Igrala sam u zgradi Palati Glavne pošte, jer je moj tata bio njihov službenik, da bih kasnije prešla u gradsku baletsku školu kod profesorke Danice Živanović, primabalerine Narodnog pozorišta, inače supruge jednog od najvećih srpskih scenografa gospodina Miomira Denića. Njegov sinovac je čuveni scenograf Aleksandar Denić. Saradnja sa čuvenom ruskom primabalerinom, gospođom Ninom Kirsenovom je za mene takođe vrlo značajna. Posle tog obrazovnog dela, a tu uključujem sve one koji su uticali na mene, posebno u prvo vreme, krenula sam nekako svojim putem...

Kako sa ove distance gledate na svoje profesionalne početke? Kako ste se osećali kao veoma mlada devojka, reklo bi se devojčica u okruženju slavnih domaćih glumaca, ali i onih iz sveta? Da li je u to vreme gluma bila više muški posao? Kako s ove distance gledate na svoje profesionalne početke?

Bilo je i žena i muškaraca. Već drugi film „Diližansa snova” radila sam sa rediteljkom Sojom Jovanović. Angažovala je pored mene i puno drugih mladih devojaka, sve one koje su igrale taj takozvani ler, a naravno da su tu bili i velikani kao što su Cica Perović, Đuza Stojiljković, Sonja Hlebs, Ljubinka Bobić, Olivera Marković... Znači zaista jedna lepeza velikana. Gledala sam u njih kao u bogove. Pratila sam sve što oni rade, gledala kako rade, kako se ponašaju... Prosto sam imala ogromno poštovanje prema znanju. Danas taj isti osećaj imam prema mladim kolegama. Tako sam vaspitana, i to mi je nekako mnogo pomoglo da uvažavajući druge i sama dosta naučim, ranije od tih starijih, danas ovih mlađih. Sve je to iskustvo, uvek čovek može da nauči nešto novo. Ne mogu nikad reći sebi: „pa ja sam sada apsolutno sve završila, ja sve znam”. Uostalom, naučena sam, od malena, da je znanje važno, a i rasla sam uz ljude koji isto poštuju. Moram da istaknem i to da je moj stric bio čuveni profesor koji je napisao knjigu „Egipatsko-vavilonska matematika”, davne 1935. godine.

Da imate vremeplov, u koje životno razdoblje biste najviše voleli da se vratite?

Znate šta, ne toliko zbog profesije, koliko zbog naših života i vremena kada smo bili bezbedni i sigurni, kad je ovaj velegrad u pravom smislu te reči bio potpuno drugačiji – možda bih se vratila u to vreme. Beograd je bio prava metropola, zaista. U međuvremenu je definitivno izgubio taj epitet. I danas, nema ništa ni od metropole, ni od velegrada.

E, toga se sećam, vremena kada si ti mogao da izađeš iz kuće, da maltene ne zaključaš vrata stana, izađeš iz auta, tako što ga ne zaključaš. Mogao si da se vratiš kasno noću sa snimanja, ili iz nekog provoda i da ne razmišljaš o bezbednosti. Jer, Beograd je zaista bio najbezbedniji grad. To su činjenice, to stoji. Taj period, nevezano za profesiju kojom sam se bavila, za moj život istinski je bitan. To je nešto što nikada neću zaboraviti. Neću zaboraviti ni saobraćajca, Jovana Bulju koji je stajao kod “Londona” i koji je kao vrhunski saobraćajac kasnije boravio jedno vreme u Londonu. Pa ne znam, ima tu još mnogo toga. Ima sveta. I nisu to uvek bili ljudi iz naše branše, da bi se nekome divila. Milion takvih stvari, božanstvenih me veže za taj i takav Beograd...

Roberto Ćuli, jedan od najvećih reditelja Evrope kaže: „Molim vas da poštujete instrument koji se zove gluma“. Kakav je danas status glumca, nekad su vas negovali, a danas?

Nisu nas negovali, ali su nas poštovali. Iako mladi danas misle da je u naše vreme svega bilo u izobilju, pa i novca, grdno se varaju. Uostalom, volela bih da neko napravi, da sabere sve ono što je uređeno kada je reč o filmovima, i to samo te jedne generacije. Jer, kada bi sabrali sve te naše ugovore, mislim da bi ljudi pali u nesvest kad bi videli koliko smo toga uradili - bez ikakve nadoknade. Činjenica je, glumci su bili uvažavani, ali što se tiče materijalne sigurnosti, to je sve praktično bilo vrlo skromno, počevši od naših honorara, ali ne govorim samo o sebi. Možda je tu neko od muškim kolegama, pre svega njih nekoliko imalo nešto više, ali ni to apsolutno, na kraju kad se sve sabere, i iz ove perspektive posmatrano – ne znači ništa. Niko od nas nije luksuzno živeo, niti danas tako živi.

Početkom sedamdesetih upoznajete Dragana Nikolića, vi ste bili tanana glumica u usponu, a on naočit glumac, početnik. Sigurno nije bilo lako biti osoben  u zemlji koja je brojala 22 miliona stanovnika, kako ste se nosili sa tolikom slavom koja vas je oboje pratila?

Baš zato što je bila velika zemlja, zato nam se i desio uspeh. To je bilo logično. U zemlji u kojoj si mogao da radiš u svim sredinama - u Ljubljani, Skoplju, Zagrebu,  Beogradu, Podgorici, ali i u brojnim manjim mestima... Mesto snimanja je zavisilo samo od teme filmova. Mi smo imali jedan veliki prostor za svoju delatnost, čak i taj prostor nama je bio mali. Ono što se možda u tom trenutku od nas očekivalo, od nas deset, petnaest glumaca sa celog bivšeg prostora Jugoslavije, jeste da ostvarimo evropske karijere, odnosno da glumimo u pravom smislu te reči, osim u našoj zemlji, glumili smo i u Evropi. Svi smo dobijali brojne ponude, jako dobre uloge, imali smo sjajne domaće reditelje i sve ostalo. Dragan je recimo, još na drugoj godini studija dobio značajnu ulogu u TV drami “Dvesta hiljada za trošak”. Taj ruski komad režirao je Slava Ravasi. Međutim, mi nismo imali agencije koje bi stajale ispred nas, kao što su to imali estradni umetnici, sportisti i operski pevači. Eto to je jedan veliki minus tog nekog vremena, što nam apsolutno nisu dozvoljavali da imamo agente.“Jugoslavija film” je eventualno trebala da stoji iza nas, jer pod njenom nadležnošću nalazile su se sve druge producentske kuće, “Avala film”, “Triglav film”, “Vardar film”, “Jadran film”, ali ona, nažalost, u smislu promocije, nije činila ništa za glumce sa naših prostora.

I vi i Dragan ste imali konkretne ponude da odete na rad u inostranstvo?

Dragana je tek 1982. godine, zahvaljujući velikom francuskom reditelju rumunskog porekla, Lučijanu Pintilijeu, koji je živeo i radio u Parizu, dobio ponudu da ode na rad u Francusku. Pintilije je imao za tu ulogu poznatog i dobrog poljskog glumca koji je otišao da obiđe roditelje za vreme cele te gužve koja se desila oko Solidarnosti – i više ga nisu pustili da izađe. Lucijanova ideja je i bila da glumci ne budu Francuzi, jer je trebalo da imaju pogrešan akcenat. Inače, Pintilije je obožavao Žiku Pavlovića i njegove filmove, a kako mu je trebao neko za ulogu Vaska Pepela, u komadu Maksima Gorkog “Na dnu”, došao je u Beograd da vidi Dragana. Dopao mu se i, dogovorili su se oko angažmana. Tako je to bilo i Dragan je do dana-današnjeg jedini glumac sa celog prostora bivše Jugoslavije koji je igrao pune dve sezone u najčuvenijem teatru “Sara Bernar” u Parizu. Takođe, u njegovom životu je bitan i reditelj Milenko Šerban, sa njim je radio Bulkakuovu predstavu “Maestro i Margarita”. Svi naši ljudi koji su živeli u to vreme u Parizu, od slikara Ljube Popovića, Vlade Veličkovića, Petra Omčikusa... prisustvovali su tim njegovim premijerama, i oni su dokaz te zaista jako uspešne Draganove pozorišne karijere. Što se mene tiče, i mene je jednom prilikom video Jan Kadar, čuveni mađarski reditelj koji je pobegao iz Budimpešte pred onom prvom ruskom revolucijom. Pobegao je od one tragedije koja se događala krajem pedesetih godina i došao u Prag i tamo započeo saradnju sa rediteljem Elmarom Klosom, koji je bio profesor Goranu Markoviću, Goranu Paskaljeviću, Emiru Kusturici, Lordanu Zafranoviću, Điđi Karanoviću... Mene su njih dvojica odabrali za film “Voda nešto nosi”. Inače, taj scenario je pisao čuveni mađarski pisac Lajoš Zilahi, čuven po romanu “Ararat”, koji je obeležio mladost mnogih od nas. Film smo radili u Pragu, i tokom tog snimanja upoznala sam i Miloša Formana. Kasnije smo zajedno s njim snimali u Bratislavi, ali tokom snimanja su ušle ruske trupe i okupirale Čehoslovačku. Rade Marković, Goranov otac, kao i američka glumica Paula Pričet i ja, našli smo se u tom ratnom metežu, te katastrofe koja se u to vreme dešavala. Bio je apsolutni prekid komunikacija, nismo više imali vezu ni sa zemljom, ni sa porodicom, više ništa nije funkcionisalo... Skoro mesec dana smo bili pod tom okupacijom. Posle nekog vremena, uz pomoć austrijskog konzula omogućen nam je prelazak u Beč. Snimanje filma smo nastavili posle godinu dana,  i završili ga iste godine. Za tu ulogu dobila sam “Zlatnog Davida” u Taormini kao najbolja evropska glumica 1978. godine.

Živeli ste u zemlji koja je bila otvorena za sve utiske, imali ste slobodu da putujete gde god poželite, za razliku od onoga što su imali državljani mnogih drugih država sličnog političkog uređenja. Vaspitavani ste kao građanka sveta, odrasli ste sa saznanjem o tome koliko je važno imati kontakt sa drugim kulturama, ali i imati prijatelje na svim meridijanima?

Ono što je važno za to vreme, to sam nedavno rekla u svom pozdravnom govoru koji sam imala na izložbi koja je tada otvorena u Muzeju istorije Jugoslavije, “Velika iluzija – Tito i 24 miliona metara filmske trake”, jeste da je Josip Broz bio strastveni filmofil i samo u poslednjoj trećini svog života, od 1949. do 1980. godine, pogledao je preko 9.000 filmova. Ta 1967. godina je jedna od najplodnijih godina jugoslovenskog filma. Na Filmskom festivalu u Puli su se sretali svi viđeniji filmski radnici, a na prijem kod predsednika Tita odlazile su delegacije brojnih zemalja, ali i glumaca. Tim povodom sam, u prisustvu brojnih zvanica, ali i ministra kulture, gospodina Ivana Tasovca,  rekla da je u to vreme kultura bila najveća investicija za zemlju koja se u to vreme zvala Jugoslavija.

Recimo, imali smo u Parizu premijeru filma “Kozara”, potom u Londonu, filma “W.R. Misterija organizma”. Nešto što je kuriozitet za ovaj drugi film, jeste da je posle tog prikazivanja i velikog uspeha koji je u to vreme imao u svetu, taj film već 21 godinu neprekidno, svaki dan na repertoaru – prikazuje se u jednom od bioskopa u Oxford street-u. To je nešto o čemu nije nigde pisano.

Ali, da se vratim na pitanje, tim našim putovanjima otvarali su se kontakti, novi svetovi, stvarala su se brojna prijateljstva. Kao što je to radila gospođa Mira Trailović sa “Ateljeom 212”, u kome sam takođe imala sreću da igram petnaest, ili šesnaest godina.  Naravno ne može se živeti od prošlosti – ali ipak, to je nešto što je nezaboravno. To je neprocenjivo iskustvo! Volela bih da mladi ljudi mogu da prođu ono što smo mi u naše vreme mogli. Nedavno sam videla da se u galeriji “New Moment”otvorila izložba crteža Anrija Matisa, slikara koga obožavam. To govorim, jer sam, eto, imala sreću da pre četiri, ili pet godina, letim za Kopenhagen, bila je to nedelja filmova, a ja sam predstavljala filmove Stefana Arsenijevića i Gorana Paskaljevića, i tom prilikom sam posetila Matisov muzej u Luizijani. Videla sam puno muzeja po Evropi, ali taj muzej mi je toliko ostao u srcu, toliko je to nešto fantastično, i ta njegova ogromna platna, i sve što sam tamo videla, potpuno me je opčinilo. Sebi sam zadala za zadatak, ako bude sve kako treba u idućoj godini, da budemo ono što se kaže živi i zdravi - apsolutno moram još jednom da posetim taj muzej i Kopenhagen. Volim naravno i Pariz, i London, kao i Njujork, San Francisko, ali Kopenhagen mi je posebno ostao pri srcu.

Obožavam takođe i Henrija Mura, sećam se prve njegove izložbe koju sam videla, a imala sam četrnaest, ili petnaest godina u to vreme. Sećam se tih skulptura, one su bile izložene u Pionirskom parku. Meni je to ostalo toliko urezano u pamćenje... Pa onda koncerti, posebno pamtim Artura Rubenštajna. Mnoge poznate zvezde tog vremena imale su koncerte u Kolarčevoj zadužbini. Dobro, i sada se dese neka gostovanja vrhunskih svetskih velikana, ali ranije se to stalno dešavalo. Beograg je zaista bio svetski grad, a naš, tada jugoslovenski film je pravio udar na Evropu, jer su se pojavili brojni reditelji, kao što su Dušan Makavejev, Žika Pavlović, Želimir Žilnik... I onda kad me pitaju zašto nisam negde otišla, ja im odgovorim da zaista nisam imala potrebu. Ja sam se u ovaj grad vraćala srećna, ovde sam mogla da vidim sve, ovde su dolazili svi. Beograd je bio sasvim sigurno centar Evrope, i to u svakom smislu; i što se tiče filma, pozorišta, sporta, muzike, opere... Dolazili su umetnici, ne na zalasku karijera, nego u vreme dok su bili u top formi... Treba pogledati projekciju filma iz 1969. godine koji je bio zabranjivan, a film je o Titu, prikazuje se u Muzeju istorije Jugoslavije. Dve godine posle toga je počeo i takozvani “crni talas”, i iz tog razloga je taj film interesantan, jer je bio zabranjivan.

Slava vam se desila, ali rekla bih da niste želeli da budete slavni, već da ste samo hteli da glumite, da li sam u pravu? Jedna ste od retkih glumica koja nikad ni sa jednim kolegom, ni saradnikom nije imala bilo kakvih problema, kako vam je to pošlo za rukom?

U pravu ste, jer zaista vrlo rano, zahvaljujući sigurno mojim roditeljima i mojoj porodici uopšte, ja sam rano shvatila i prihvatila tu odgovornost prema poslu. Najvažnije mi je bilo to kako ću nešto uraditi, da to bude najbolje moguće, da ne pravim nikakve skandale, da imam dobru saradnju sa svima, sa ekipom. Tu je masa ljudi, na snimanju, dosta je da vas jedan čovek iz ekipe pogleda pogrešno i da vas uzdrma... Trudila sam se da prema svima budem vrlo ljubazna, da budem maksimalno korektna u poslu, da budem uvek pripremljena za ulogu koju igram, da se ne desi nikada ništa zbog čega bi bilo zaustavljeno snimanje. Ta slava i popularnost jeste došla rano, bila sam ja nje svesna, ali ona je bila tu negde pored... Tu popularnost koju smo mi imali, mislim i na sebe i na Dragana, i mnoge moje kolege, to sada kad pričam mladom svetu, deluje kao da sam mitoman. Čak i u inostranstvu, odlazila sam i dosta mlađa, i kad me pitaju koliki sam broj filmova snimila, zaprepaste se. Na primer, u San Francisku, imam sam oko trideset godina, a već sam imala 40 snimljenih filmova. Kad sam im rekla tu informaciju, mislili su da nisam razumela šta me pitaju. Taj broj filmova je bio takav jer su i po svim bivšim republikama svi znali da sam postala pravi profesionalac u svom poslu, to se znalo, zato su me reditelji i zvali. Evo nedavno mi se desilo da su me pozvali u Sloveniju, jer sam u slovenačkoj kinematografiji ostvarila nekoliko lepih uloga, i otišla sam sa koleginicom Snežanom Nikšić i kolegom Radetom Šerbedžijom. Pozvani smo bili zbog omaža Matijažu Klopčiću, poznatom slovenačkom reditelju i profesoru, a kako on više nije živ, njegova porodica nas je dočekala. Obradovalo me je kada su rekli: “Vi ste deo i naše kinematografije”, to je za mene jedan veliki kompliment... Nadam da će ovaj mlad svet imati priliku više da putuje, da će doći do veće razmene kada je kultura u pitanju.  Ne mogu samo snimati u Beogradu. Mora da se komunicira sa okruženjem, ukoliko politika ne upropasti stvari, kao što je to radila pogrešnim potezima i ranije, biće dobro. Dok svi govorimo jedan jezik, koji svi razumemo, tu ne sme biti prepreke. Ja sam govorila  makedonski, slovenački, i sve druge dijalekte, osim svog maternjeg, i oni koji su dolazili maksimalno su se trudili da govore naš, srpski jezik. Razmena za glumce je stimulativna.

Šta mislite o ovom novom vremenu u kome se sve radi brzo, jer se i vreme kako kažu ubrzalo?

Došlo je neko novo vreme, u tom novom vremenu, zapravo najviše mi smeta brzina. U svakom slučaju je naišlo jedno haotično stanje brzine, što naravno uslovljava nedovoljno vremena za pripreme. Na moju sreću, ja sam ipak veći deo svog života imala tu privilegiju da mogu da radim solidno, i da radim onako kako ja mislim da treba da se radi. Kada bi “upala” u neke frke, kako se to već kaže, ja bih iz dva tri projekta, naprosto – izašla. Nisam nastavila da radim, upravo iz tih razloga, jer sam videla da tako ne mogu da uradim dobro ni kvalitetno. Naravno, ljudi danas moraju da rade sve, moraju da žive, moraju da pristaju na sve te uslove. Zadesi se po neko ko još uvek hoće da radi u tom nekom sporijem ritmu, i među mladim ljudima, ali to je prava retkost i prava sreća, da se zateknete u takvom projektu.

Postoje li uloge koje i dalje priželjkujete ili rad sa nekim rediteljem, iako ste radili sa mnogima? Film i televizija su vas malo zaboravili, rekla bih?

U pozorištu sam radila sa velikim rediteljima, i moram biti zaista zahvalna i Dejanu Mijaču, i Jagošu Markoviću, i Milanu Karadžiću, Gorčinom Stojanovićem... Radila sam sa fantastičnim rediteljima, po divnim tekstovima. Kada bih sve prebrojala,  uradila sam ono što bi bilo značajno i za tri karijere... Nedavno sam bila na festivalu u Brčkom, bilo je prisutno dosta zvanica, čovek koji se tamo pojavio doneo je ogromnu knjigu koju je napisao o svemu što sam ja uradila u pozorištu. Na tom spisku se nalaze svi reditelji, kompozitori, scenografi i partneri sa kojima sam radila. Bila sam u čudu, da li je istina da se to meni dešava...

Kada je reč o ovom periodu, film me je nekako napustio. Zašto, kako, nemam pojma, te sam tako zadnji film snimala sa Stefanom Arsenijevićem. “Ljubav i po neki zločin”. Na televiziji, davno, davno nisam igrala. Oni me na perfidan način drže na nekim svojim “crnim” listama. Za RTS sam toliko dobrih i profesionalnih stvari uradila, dala sam sve od sebe za sve to što sam radila, ali uzvratili su mi – na najgori način. Dragan je, tu i tamo, još nešto i snimao. Tako da se moj rad pre svega sveo na pozorište. Igram u ovom trenutku tri uloge. Neko me je pitao zašto ne radim i nešto novo, pa dobro, radiću i nešto novo... Ali za sada mi je dovoljno što radim “Harol i Mod”, Kolina Higinsa, u režiji Milana Karadžića u BDP. To je takva uloga koju bi svaka evropska glumica poželela. Vi ne možete da zamislite šta se dešava na predstavama, sale su prepune. To je ono što me radije, ima toliko mladog sveta u sali, i to mi je satisfakcija za ovo neko vreme u kome živim i radim. To isto doživljavam i sa predstavom “Lari Tomsona - Tragedija jedne mladosti”, Siniše Kovačevića. Posle 18 godina igranja ove predstave dešavale su se pauze, svako od nas glumaca imao je svoje periode slabosti, kada je reč o zdravstvenom stanju pre svega, ali smo se čekali i evo dočekali punoletstvo. Gaga Jovanović je ušao umesto Bore Todorovića pre par godina. Trenutno imamo malu pauzu, Gagi i Branka su otputovali u Ameriku, a Miodrag Krivokapić Brik igra jednu užasno tešku seriju u Hrvatskoj. Čekaju se njih dvojica, i nadam se da uskoro idemo dalje. “Bokeški D-mol” je divna  predstava koju takođe dosta dugo igram, tačnije igram je 14 godina. Imali smo nedavno gostovanje u Novom Sadu, u sali je bilo hiljadu ljudi, to je bio rusvaj. Organizar nas je molio da ponovimo gostovanje naredne godine, krajem marta, ili početkom aprila. Ušla je nova mlada podela, tu je njih šestoro, ili sedmoro novih. Na taj način je moje vreme sada ispunjeno, preko tih predstava najpre. A sve drugo je eto, nestalo.

Divite se Džudi Denč, Megi Smit, Helen Miler, Natali Portman, Meril Strip, Ema Tompson... Volite i švedske glumice, Liv Ulman, Ingrid Bergman... Volite italijanske glumce... Da li bi voleli da odigrate nešto od onoga što one igraju, i šta bi to bilo?

Mi nemamo ništa od takvih filmova ili predstava, gde bi mene smestili, na način kako smeštaju Džudi Denč u “Džems Bondu”. Ona naravno igra i u pozorištu. Ili, recimo, ova uloga koja je ove godine prikazana na Festu u filmu “Filomena”, takve uloge ja ne verujem da ću imati više prilike u životu da radim. Ne verujem da ću imati takvu šansu. Uvek su me uzbuđivali autori koji su umeli da pomeraju granice i koji su u tom smislu pomalo rizikovali.

Po svemu što ste nam rekli stiče se utisak da u poslednje vreme vaš rad pojedinci  pokušavaju da omalovaže. Šta mislite zašto bi to neko želeo?

U tom prvom periodu moje karijere bilo mi je važno afirmisati se, i na sreću, ubrzo je došla i reputacija, pa onda renome koji je trebalo braniti, i ja mislim da sam uspela, koliko sam mogla. Sada smo, na žalost, pali u ruke nekim, ne znam kako to da nazovem, ali rekla bih to ovako; nedopustivim stvarima koje nam se dešavaju u medijima. Da li je to po nečijoj komadi, ili je reč o velikom poigravanju sa našim – Draganovim i mojim radom, ili, je reč o nečemu drugom..., ne znam. Znam jedino da ja sebe ne doživljavam kao veličinu, ali zašto onda potreba da se veliki rad izvrgne ruglu, a želi se zapravo da se tako nešto uradi... Mnogo ljudi danas u ovoj zemlji sedi i ništa ne radi, ali ne samo zato što nema posla. Ni to mi nije sasvim jasno, jer u vreme kad nisam imala posla, ja sam izmišljala nešto. Ljudi su danas letargični, nemaju volje. Žao mi je zbog svega toga, ali mislim da mi - Dragan i ja, svojim činjenjem nismo doprineli bilo čemu lošem, te nismo, s toga, ni za šta krivi.

Šta mislite o zakonu o kulturi u kojem nema ni reči o filmu?

Tragična je situacija koja se događa u kulturi, masa je tu problema... Udruženje filmskih glumaca Srbije je ugroženo. Kulminacija je ovo da se iz zakona izbaci kinematografija. Pa slušajte, tu se završava svaka priča sa svim. To je nedopustivo! Ja ne znam da li će im se to zaista dozvoliti. Ne znam šta na to kaže Evropa u koju mi hoćemo da idemo, a mi smo nekad pripadali evropskoj kinematografiji, kada je reč o filmovima koje smo radili. Da li je moguće da ćemo mi sebi to da dozvolimo, da film pripada audiovizuelnoj umetnosti. Šta to znači? Znate šta, ja u kući držim sliku samo jednog ministra za kulturu, a to je žena - Melina Merkuri. Njenu sliku držim jer znam šta je uradila za kulturu u Evropi, ali najpre za svoju zemlju, Grčku i to na svim poljima. Ona je za mene sinonim mecene kulture. Postoji još jedna osoba, a to je nekadašnji francuski ministar za kulturu, Žak Lang. Ti moraš da postaviš te ljude kao reper, a ne da muzeji deceniju i više stoje zatvoreni. To je zaista nedopustivo! Sećam se da sam zadnju izložvu gledala u Narodnom muzeju, bila je to izložba Save Šumanovića. I danas se sećam šetnje po hodnicima, njegovih slika, divnog svetla po muzeju... Kada se sve to pogleda, koliko velikih ljudi imamo, i u slikarstvu, i u nauci, u svim oblastima, a da ova naša deca nemaju prilike mnogo toga da vide – to je strašno. Svaka čast sportistima i sve čestitke na svim tim uspesima, oni jedini imaju uslove, očigledno država iza njih stoji, ali šta je sa onim mladim svetom koji je došao sa sve zlatnim medaljama koje su osvojili na takmičenjima iz matematike, fizike, hemije... ? Što njih ne dočekuju na balkonima? To mi je toliko žao, jer ta deca zaslužuju mnogo više, nego što im ova zemlja pruža.

Velikani polako odlaze... Sigurno ste teško podneli gubitak bliskih prijatelja?

Pomenuli smo Boru, on je “Larija Tomsona” napustio pre tri godine, verovatno se više nije osećao spremnim za napor te vrste. Taj gubitak Bore Todorović, i ljudi koji su u ovoj godini otišli, to mi je zaista veliki stres i tuga. Žalim za njim, a nisam se od tog bola nimalo oporavila, a otišao je i Ćirilov, pa potom i Marija Crnobori,  pa Olga Savić i na kraju Nikola Simić. Možete misliti šta je to, kakav je to užas u nekoliko meseci.

Beograđanka ste po rođenju, rodili ste se na Dorćolu, a živite sa suprugom Draganom na Vračaru više od četiri decenije. Priroda je ono što posebno volite, mada  se  Beograd ne može pohvaliti, posebno uži centar sa nekim velim prirodnim oazama.  Šta vas čini poptuno spokojnom, osim prirode koju jako volite?

Zaista mislim da je priroda nešto najlepše. Najviše me opušta boravak na moru. More me čini ispunjenom, daje mi energiju i polet. Ja obožavam muziku, rekla bih da sam uz muziku i rođena. Rekli su mi da sam od najranijih dana stalno cupkala. Muzika mi je nešto bez čega ne mogu. Sada mi se čini da bi mogla bez svega, i bez glume, ali bez muzike – ne. Muzika mi je u venama, bilo da je reč o klasičnoj muzici, bilo da je to džez, ili da su to divne nove kompozicije naših ili stranih autora. Muzika me inspiriše. Ako mi je teško, kad slušam muziku koju volim, koja me smiruje, iz tog takvog stanja, eventualno mogu i da izađem. Mogu da prebrodim mnoge teškoće i da idem ka nečem novom. Moja mama Ana je fantastično pevala, sanjala je da joj to bude profesija, ali se ipak posvetila porodici. Muzika je ono što sam od najranijeg uzrasta upijala. U vreme kada smo radili šou program  “Obraz uz obraz”, iskoristila sam svoje baletsko umeće i muzičko obrazovanje, ali mi je žao što nisam nikad nastupila u mjuziklu. To bi u svetu neko iskoristio, taj naš rad, i moj i Draganov, i sve te fenomenalne ljude koji su prošli krzoz tu zabavnu emisiju. Žao mi je što se nikad nije snimo filmski mjuzikl, i to odmah posle šou programa, kako bi ostalo nešto zabeleženo o tome. Da smo bili negde u svetu, to bi se desilo, neminovno. 

Sebe opisujete kao veoma strpljivu osobu koja voli da se raduje malim stvarima. Šta najviše može da vas obraduje?

Šta me najviše obraduje, mislite sada? Mene najviše obraduje moja Iva, unuka moga brata, i naša, moja i Draganova unuka. Ona sada ima četrnaest godina, jako je vredna, još uvek ne pokazuje ništa, ne govori pa ne bih znala u kom će ona pravcu krenuti kada su interesovanja u pitanju. Ona ne živi ovde, živi u inostranstvu, pa je svaki susret sa njom  moja najveća sreća. Kad dođe ovde, u Srbiju, ja sam neko ko je opušta, voli da se mazimo, ja sam njena maserka. Iva i njena mama, moja bratanica su moje dve velike ljubavi.

Smatrate da je ljubav najvažnija, ponašate se kao da je ljubav vaše stalno stanje i osećanje, bez koga ne možete?

Život bez ljubavi za mene ne bi postojao. Ljubav je najvažnija stvar, barem za moj život. Zbog ljubavi sam spremna da se odreknem mnogo toga, i odricala sam se. Bez ljubavi za mene ne bi bilo ni života. Ljubav je stanje i osećanje, bez koga nema života!

Uz to, imali ste i dobar brak, bez trzavica i skandala...

Pa znate šta, ima onih koji nas poštuju, ali ima i onih koji su počeli da nam prave teške malere i užase, mislim na određene medije koji se bave neukusom, u najblažem smislu reči. Inače, dugo smo odolevali tome da nas prozivaju i to u nekom lošem kontekstu. Iako se već dosta dugo nalazimo u ovoj, da tako kažem rizičnoj profesiji, mi smo se u umetnosti ostvarili, i jedno i drugo, svako u svom glumačkom opusu. Inače, u mnogim brakovima se dešavaju pucanja zbog karijera, kod nas ta situacija nije bila prisutna. Radili smo odvojeno, nismo snimali mnogo toga zajedno. Možda eventualno tri filma, od toga smo samo u jednom bili i bračni partneri, u “Zoni Zamfirovoj”. U pozorištu smo radili tri, četiri zajedničke uloge, ne kao partneri, ima gde smo bili i direkti partneri, a u nekim smo bili u istoj predstavi, bilo je i takvih situacija. Sve u svemu svako od nas je imao svoju uspešnu karijeru. I eto tako, do dana današnjeg, rekla bih da je sve među nama bilo pitanje tolerancije, velikog razumevanja, prijateljstva, strpljenja... Pre svega velikog razumevanja.

Važili ste za lepu glumicu, ako je suditi po onome što vidimo, vas lepota ne napušta, ali ponašate se kao žena koja je sasvim svesna da je lepa žena ona koja je ispunjena iznutra. Rano ste shvatili da je za glumicu snimatelj veoma važan, tako nešto ste rekli i Branki Katić kada ste se srele na snimanju njenog prvog filma “Nije lako s muškarcima”. Koliko je lepota ipak važna? 

Lepota je za ženu veoma važna, ali je važnije šta žena poručuje tom lepotom, kako se odnosi sa ljudima oko sebe. Lepa žena nije samo fizički lepa, već treba da bude i lepo vaspitana. To da li će nas bore naružiti ili će nas oplemeniti, zavisi od nas samih. Mislim da podvrgavanje velikim hirurškim zahvatima nije dopustivo. Čak i mlad svet to čini dosta neprimereno, to je za mene ono što je daleko strašnije. U redu je neka mala korekcija, neka mala pomoć, ja to razumem. Ima osoba koje to tačno znaju, to vidim i prepoznajem na nekim osobama, ali to je tako diskretno i fino urađeno, da nema šta da se zameri. To pozdravljam. Ali ovo da se drastično promenite, da vam ne prepoznaju lik, da ne prepoznate osobu... Možda kod nas to i nije toliko slučaj, ali u svetu poznate glumice, od Džejn Fonde, pa nadalje, to čine mnogo češće. Isto tako znam i one koji su zbog takvih zahvata izgubile poslove. Kamera je rendgen za nas glumce. Zato snimatelje smatram posebno važnim. Malo je snimatelja koji se danas glumcu posvećuju na pravi način, kao što je to činio Tomislav Pinter, Mika Popović, Aleksandar Petković, Živko Zalar, Pega Popović... To su ljudi koji su nam se posvećivali, ne da im je bilo važno da izgledamo lepo, već su se oni trudili da vide ono nešto što smo mi želeli da plasirano iz svoje duše. Izvinjavam se ako sam nekog preskočila.

Stefan Arsenijević je za potrebe filma “Ljubav i po neki zločin” pronašao odlučnog snimatelja, mislim da se zove Simon Tansek. Ja u tom filmu igram ženu u godinama, on je na platnu zabeležio moje duševno stanje, a mnogo je manje imao u vidu moj fizički izgled. Sve u tom filmu bilo je savršeno, svetlo, efekti... Taj snimatelj mi je mnogo pomogao da bolje odigram svoju ulogu. Ali, nažalost, takvih snimatelja je sve manje. To koliko je svetlo važno bi takođe trebalo da se uči, a tome se ne pridaje mnogo važnosti. Recimo Olivera Marković je imala svoju teoriju o svetlu, ona je poznavala majstorstvo svetlosti i senki. Tačno je znala kako, gde i kada; gde je trebala da stane, pod kojim uglom svetla. Olivera bi ošacovala celu situaciju, videla bi gde je koji reflektor, i tačko bi stala tamo gde treba. Ja sam nekoliko puta došla u situaciju da vidim da nešto nije u redu, i ustanovila da je reč o problemu sa svetlom... Postoji jedan sjajan film “Beri Lindon” u kome je igrala Mariza Berenson, ceo film je snimljen pod svetlošću sveća. Film “Neposlušni” mlade rediteljke Mine Đukić je u tom smislu odličan. Svo divljenje iskazujem za te mlade ljude, imam osećaj da neki od njih zaista pomeraju granice, i to me radije.

Delujete smerno, ali kada je za to bilo potrebe umeli ste da zatalasate javno mnjenje, ne svojim činjenje, više  svojoj stavom, u Kanu na projekciji “W. R.”-a prišli su vam novinari i pitali vas šta mislite o anti-bebi pilulama?

Na programu “Kenzen”-a , na festivalu u Kanu, posle projekcije filma “W. R.”-a bili su prisutni Džon Lenon i Joko Ono, Džek Nikolson... Oni su nam prišli da nam čestitaju, Džon Lenon nas je i izljubio. Očima nisam mogla da verujem da nam takve veličine otvoreno i iskreno pokazuju simpatije, i odaju priznanje. Nešto kasnije prišli su mi novinari i jedna američka novinarka me je maliciozno pitala: “Znaju li žene u Jugoslaviji za kontraceptivna sredstva”? Ja sam burno odreagovala, i pritom sam joj bacila tablete za glavobolju u lice. To sam tog trenutka imala kod sebe. I dobila sam aplauz.

Vudi Alen je rekao: “Starost nije nimalo romantična, i nemojte to pokušavati, ako baš ne morate”. Vi kažete da je starost kad zaboraviš da si mlad. Kako vi gledate na godine?

Ha, ha, ha... pa zaista, postajete stari, kad zaboravite da ste mladi. Starenje je za ženu kao sudar sa stvarnošću. Zato je važno biti priseban, kako ne bismo posezale da na veštački način nadoknadimo mladost. Važno je biti miran i čiste savesti. Što se nas glumaca tiče, nekako, ne znam da li to i moje druge kolege misle, ja lično znam da je starost došla, ona je tu. Onako formalno znam da jeste, ali ja sam, kako da vam kažem, u nekom stvaralačkom smislu aktivna. Razmišljam kako bi odigrala ovo, kako ću uraditi ono, i nemam vremena da se bavim godinama. Ujutro kad ustanem, ne mogu da kažem da nema situacija da me ogledalo opominje. Čini to i neki sporiji pokret, takođe. Ali i to opominjanje je trenutno. Žao mi je jedino što sam napustila to bavljenje svojom kondicijom, a nekad sam bila u sjajnoj formi. Znate, sportom sam se bavila od najranijeg detinjstva, moj otac je bio poznati fudbaler Milenko Dravić, svi stričevi su takođe igrali fudbal, a moj brat Rade je bio hokejaš. Starost, ne da nema veze sa mnom, iako to ne mogu to da odbijem, ona stiže, neminovno... To je nešto sasvim prirodno.

Ali, privilegija našeg posla je i to što imamo nešto što nas vodi i što nas do kraja naših života uči širini, pa tako ni godine, kao ni starost nisu problem. Sve drukčije doživljavamo. Vidiš neke svoje vršnjake koji su podlegli tome, radili su dokle su radili, otišli u penziju, i uglavnom svi su otišli do đavola. Nigde u svetu stariji ljudi ne postaju tako neaktivni. Svuda u svetu odmah po penzionisanju smišljaju neke programe, ti ljudi se udružuju. Beogradsko dramsko pozorište je, na primer, pozvalo sve svoje penzionere da učestvuju u predstavi za koju je tekst napisao Siniša Kovačević. Sve su to ljudi koji već odavno nisu na sceni. Malo je i do čoveka znate... Tačno, ti odlaziš u tu penziju, ali za mene je to samo usputna stvar. Ti ideš dalje, nekome trebaju i te ujne, tetke, babe, strine... Dok te mozak i noge služe, za glumca nema povlačenja.

Da poštujete svoju kulturu i tradiciju pokazali ste kad god ste bili u prilici.  Kad god ste se pojavili u inostranstvu, nekim zvaničnim povodom, trudili ste se da budete posebno reprezentativni, bilo da je reč o gostovanju na Venecijanskom festivali, Berlinskom ili Kanskom festivalu, vi bi poneli neki detalj iz naše etno zbirke, neki komad narodne umotvorine, pa ste tako u Kanu nosili stari srpski nakit i haljinu Aleksandra Joksimovića od prizrenske svile?

To je nešto što je za mene specifično, kad kažem specifično mislim u tom vremenu kada sam često išla na premijere, kada sam reprezentovala svoju zemlju i imala mogućnost da prisustvujem premijerama u Londonu, Parizu, Njujorku, Veniciji, Meksiko Sitiju, Bombaju, gde već sve nisam bila... Jednostavno, u meni se to nešto iskonsko pojavilo, meni to niko nije nametnuo i rekao mi kako da ja budem obučena, jer zaista u tim godinama velike popularnosti i slave, ti si mogao u “Jugoeksportu” da kupis “Kristijan Diora”, “Iv Sen Lorana”, nešto kasnije su došli i “Armani”, ali bilo je i naših vrhunskih konstimografa, najpre Mirjane Marić i Aleksandra Joksimovića. Ja sam nisam želela da se pojavim u “Dioru”, nekako sam rano shvatila da treba da nosim nešto sa našeg podneblja, te sam tako uvek pronalazila nešto interesantno. Imam te fotose iz Venecije, Aleksandar Joksimović je to sjajno uradio, imala sam libade iz kolekcije o Veli Nigrinovoj. U Kanu sam nosila haljinu od prizrenske svile, kada je još mogla da se kupi u toj čuvenoj konzervi, tako se zvala, a reč je o čuvenoj prodavnici suvenira kod Narodnog pozorišta. Zamolila sam Aleksandra da to platno oboji, i on je to uradio, na kraju je to ispala tako lepa haljina koju sam sačuvala. Mislila sam da je ostavim u Muzeju Kinoteke, kao što je to Ljubiša Samardžić Smoki napravio, ali su se onda desile neke stvari, pa za sada takva mogućnost ne postoji.

Na fotografiji koju sam uradila za magazin “Bazar”, upravo nosim tu haljinu. Uvek sam kupovala stari srpski nakit, bilo je po Beogradu jako puno takvih prodavnica, sa božanstvenim stvarima. Nisam kupovala zlato i te razne pokore, već te divne stvari od starog srebra. Tako da sam u Kanu nosila takav nakit uz tu haljinu. Svi su to primetili. Pošto je među delegacijom bilo i strankinja, prišla mi je bivša supruga Dan Tane, Andrea inače slikarka, jedna od retkih koja je napravila moj portret koji se danas nalazi negde u Saudijskoj Arabiji. Svidela joj se neka moja grčka marama sa onim dukatićima i jedna divna haljina koju san nosila, i taj portret je kupljen. U Kanu su prišli i pitali me da li je ikako moguće doći do tog materijala, ja sam obećala da ću im pomoći, i kad sam se vratila u Beograd, kupila sam koliko sam mogla, oko 40 metara te svile i poslala sam to za London. Te je sreće, eto tako, da to mogu da vam prepričam.

Po čemu ćete pamtiti ovu 2014. godinu? Šta bi poželeli sebi, a šta nama za Novu 2015. godinu?

Bilo je i ružnih i lepih stvari. Izgubila sam neke drage ljude među prijateljima, to me je jako pogodilo. A dogodile su se i neke lepe stvari, tako da bilo je tu i i tuge i radosti. Što se tiče 2015. godine svim čitaocima iskreno i od srca želim ono što i sebi i svojoj porodici - to želim i njima. Želim, pre svega, dobro zdravlje. Bez dobrog zdravlja, sve drugo ne ide. Želim da se nekako ljudi vrate sebi, svojoj tradiciji, onome što su nam ostavili preci, u ono vreme kada smo se ponosili, što smo kao nacija takvi kakvi jesmo. Ako izgubimo duh i ljubav, mi smo izgubljeni. Ne smemo da zaboravimo kulturu sećanja, ni to koliko su dragocene različitosti, zatim to koliko je važno da vratimo elitu na mesto koje joj pripada, ali da i moral ponovo stavimo na zdrave noge. Preporučujem svima da pogledaju italijanski film koji je dobio Oskara “La Grande Bellezza”, i da se što više ugledamo na autora emicije “Kvadratura kruga”,  jer nam treba više programa koji se bave životima običnih ljudi. 

GLOSE

Kao mlada glumica gledala sam u glumačke velikane kao u bogove. Naprosto sam imala ogromno poštovanje prema znanju. Danas taj isti osećaj imam prema mladim kolegama. Tako sam vaspitana i to mi je nekako mnogo pomoglo da uvažavajući druge i sama dosta naučim, ranije od tih starijih, danas od ovih mlađih

Lepota je za ženu veoma važna, ali je bitnije šta ona poručuje tom lepotom, kako se odnosi sa ljudima oko sebe. Zgodna žena nije samo fizički lepa, već treba da bude i lepo vaspitana. To da li će nas bore naružiti ili će nas oplemeniti zavisi od nas samih

PODELITE OVAJ TEKST NA: