детаљ слике: КРК Арт дизајн

КУЛТУРА СЕЋАЊА

Милена Дравић

(5. 10. 1940. – 14. 10. 2018.)

ГЛУМИЦА БЕОГРАДА КОЈИ ЈЕ БИО СВЕТ

Гордана Машић

24.10.2018

Иако се чини да о њој све знамо, личност Милене Дравић и након њене смрти поседује неодољиву магију и привлачност какву само праве диве имају. Због свега онога што је урадила за југословенски филм и српску уметност, али и због своје симболичне везе с нашим магазином, на овим страницама присећамо се једног од последњих интервјуа које је дала за штампане медије

Постоје глумице чији су животи митови, попут Жанке Стокић, култне каква је била Мира Ступица, неприкосновене величине позоришта и филма као Оливера Марковић, миљенице публике попут Ружице Сокић, генерацијске иконе које су као Соња Савић симболи Београда. Милена Дравић била је све ово. И много више од тога.

Нема особе која, бар по чувењу, није знала нешто о грандиозној глумачкој појави Милене Дравић. За живота се у потпуности исказала као глумица и на том пољу суверeно је стајала до краја свог животној века. Већ од раног детињства била је предодређена за сцену, а славу је стекла већ после прве улоге на филму 1959. године. Остварила је више од 120 филмских и телевизијских рола и играла у двадесетак култних позоришних представа. Током блиставе каријере дуге готово шест деценија постала је недостижна у сваком погледу: и по начину на који је играла, али и по броју освојених награда и признања. Имала је све што краси одличног уметника и доброг човека. Све, али и нешто више од тога. Била је мерна јединица за харизму, женственост, грациозност, доброту и храброст. Највећа, једна једина, Милена, напустила нас је у 79. години и својим одласком с овог света спустила је завесу на једну епоху која нема репризу.

Одлазак у легенду

Недељно јутро. Сазнајем да је умрла Милена Дравић. Обузимају ме шок и туга који се смењују током целог дана. Љута сам на себе што је нисам још једном видела или бар позвала телефоном. Добро сам је упознала, прво као и сви ми, кроз њене улоге са великог платна, а онда и кроз дружење које је уследило након дивне сарадње на релацији новинар – велика глумица и које је по много чему било необично. Тада, у ресторану на Чубури, био је то њен први интервју после неколико година медијске паузе. Ретко кад су је у то време питали за мишљење, а требало је... Док се присећала тренутака из свог живота и каријере, деловало ми је као да се за све поново преиспитује. Често је помињала свог супруга, нашег славног глумца Драгана Николића с којим је те године обележила 43 године брака. Она и Гага су се искрено волели. Видело се то из сваког њеног погледа, из сваке изговорене речи.

Љубав и став

Били су пар који је много тога прегурао заједно, а непосредно пред наш сусрет, водила се тиха медијска хајка против њих, због чега је била видно узнемирена. Међутим, до последњег часа свог живота Милена је имала је став и то је оно што сам тек касније увидела, када сам је у неколико наврата посетила у њеном дому у Улици Ивана Ђаје на Врачару. Кад год сам јој нудила помоћ док је била у тешкој ситуацији после смрти вољеног супруга, јер је и сама била болесна, она је љубазно одбијала говорећи да јој не треба. Само се жалила на неправде учињене њој и Драгану када су с програма скинуте све серије и филмови у којима су играли. У јулу ове године, на отварању 65. Пулског филмског фестивала, публика је показала да су време и уметност све неспоразуме решили у корист ово двоје уметника. Петнаестоминутне овације нису дозволиле Милени Дравић да напусти сцену.

Током три сата нашег разговора била је толико скромна, дирљиво топла и непосредна да дуго нисам могла да се ослободим утиска који је на мене оставила. У сећање на велику диву, преносимо вам део тог интервјуа рађеног поводом педесетог рођендана часописа Базар у децембру 2014. године.

Разлог за сећање на Милену, постојаће заувек

Увек ћемо имати разлог да је се сећамо. Онда када будемо опет причали о црном таласу, Канском фестивалу, Пулској арени, о животним принципима који су поштени, о таленту. Јер, ко тако лако може да глуми несрећну жену којој бољшевик одсеца главу сличугом, како је то Милена одиграла у филму Мистерије организма, а да потом ту исту Милену гледате како са три размажене ћерке летује у шатору на обали Црногорског приморја у филму Није лако с мушкарцима. Ко тако лако спаја ове две крајности, драмску и карневалску? Ко је у исто време икона црног, црвеног и розе таласа у нашем филму? За коју глумицу, осим за њу, можемо рећи да је југословенска? Милена то заиста јесте. Она је као Иво Андрић, припада свима. И Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији.

Деведесетих игра мање него раније. Ипак, њена отмена госпођа из трамваја (Буре барута) представљала је све оне поштене људе који су деведесетих били слуђени. Она једина има карту, уредно седи и чека да се један дрогирани момак заустави у понижавању свих путника па и ње. Та понижена дама са шеширићем осећа се беспомоћно, али остаје одмерена. Баш као и Милена у свом животу. Она никада није звала редитеље и тражила улоге, никада се није политички дискредитовала, није била ничије пропагандно лице у корист идеологије, али је деведесетих на представу Лари Томпсон долазила са пиштаљкама право са протеста. Увек је била на правој страни. Имала је разум.

И леп брак. Брак у коме сте заљубљени до последњег дана живота. Милена и Драган венчали су се у паузи снимања, изненада као у филму Девојка где двоје заљубљених партизана насред ливаде, пред почетак кише, одлучују да се венчају испод једног облака. Годинама касније, унука Милениног брата питала ју је да јој покаже фотографије са венчања. Тек тада, Милена и Драган схватили су да немају ниједну. Нису уопште обраћали пажњу на то. Имали су свој свет. Пред почетак сваке премијере и одласка на пробу увек би јој, испраћајући је, на степеништу рекао: „Биће све у реду.” И увек би све било у реду. Једног дана сунчали су се на Краљичиној плажи. Милена се пре тога припремала за улогу Вере у Сутјесци. Међутим, одједном је одлучено да је она неће играти. Реч је о Вери, супрузи Владимира Дедијера. Како је Милена пре тога имала непријатну ситуацију на Канском фестивалу у вези са пилулама за контрацепцију, остала је без улоге. Тог дана, на летовању, желела је да се заиста одмори и заборави на то. У једном моменту појавио се чувени продуцент Никола Поповић. Прилази јој и говори: „Промена плана. Устани, идеш на Тјентиште. Ипак ћеш ти играти Веру.” Није хтела да напусти романтично летовање. Није јој се остављао Драган. Потом је он устао и реко: „Иди, мала моја. Ти ћеш то ко змај да урадиш. А ја те чекам.” Послушала га је и снимила једну од својих најбољих улога. Много година касније, Драган је већ болестан лежао у кревету и гледао репризу Сутјеске на телевизији. Пришла му је, а он јој је рекао: „Боже, како си лепа.” Имала је тада 76 година, а он 73.

ИНТЕРВЈУ

МИЛЕНА ДРАВИЋ: Љубав је стање и осећање

Милена Дравић је југословенски симбол трајања, уметница са готово најдужим стажом на глумачкој сцени. Својом јединственим појавом оставила је трага у животима многих Југословена, па и данас на питање шта је за вас југоносталгија, велики број Сарајлија, Љубљанчана или Загрепчана одговара: „Милена Дравић”

ПИШЕ: ГОРДАНА МАШИЋ

ФОТО: ВЛАДИМИР МАРКОВИЋ

Интервју рађен 19. Децембра 2014.
МАГАЗИН БАЗАР

Филм јој је отео део детињства и младости, а она га је доживљавала као игру која непрекидно траје. Сасвим је свеједно којих се Милениних улога сећамо: да ли оних са почетка филмске каријере, у „Прекобројној”, „W.R. Мистерији организма” или ових новијих, попут роле у представи „Харолд и Мод” и серији „Синђелићи” - свака носи свој унутрашњи интегритет, препознатљивост, психолошко богатство и аутентичност. Све је то галерија ликова Милене Дравић – глумице која у југословенском, а посебно у српском филму има свој пун уметнички идентитет. Њена слава траје од 1959. године и филма „Врата остају отворена”, чешког редитеља Франтишека Чапе, потом долазе остварења „Јутро”, „Девојке”, „Козара”, „Пешчани замак”, „Хасанагиница”, „Посебан третман”, „Вода нешто носи”, „Буре барута”... и тако све до данашњих дана. Када се појавила у позоришту, већ је била афирмисана филмска уметница. Својом глумачком изражајношћу била је готово предодређена да игра улоге урбаних жена, препознатљивих по свом сензибилитету и ставу. Феминисткиње су носиле њене слике, била је на насловним странама „New York Times”-a и бројних других часописа, као што је то био случај у више наврата и са „Базаром”, на чијој се насловници нашла и на првом броју те давне 1964. године. Мало која глумица може да се похвали да је у филму играла мајку данас неодољивом, а тада глумцу почетнику – Бреду Питу, у филму „Тамна страна сунца”.

Добијала је награде у свом родном Београду, али и у Венецији, Пули, Кану, Берлину... Сви филмови и позоришне представе у којима је играла, носили су неку критику живота, рада, режима, друштва. Старије генерације памте је и по учешћу у култном шоу-програму, непоновљивој емисији „Образ уз образ”, коју је водила са супругом Драганом Николићем.

Славна уметница ове године обележила је и 55 година уметничког рада. Пословне понуде и даље стижу са свих страна, јер Милену чекају и радују се сваком њеном слободном термину...

Како се то лепо шали ваш супруг, наш бард Драган Николић, “не само што добија награде, него их и кући доноси”... Све је почело у Требињу?

Почела сам у Сарајеву, у том граду су снимљени почетни кадрови филма “Врата остају отворена”, потом у Коњицу, па на крају у Требињу. У Требишњици сам  пливала, то су те сцене из филма. Требиње је сада толико леп градић. Манастир Тврдош је као из бајке, та природа, све је као из бајке. За Требиње ме везују прелепе успомене и сваки долазак у овај градић је за мене чаробан. А када је реч о наградама, било их је. Добијала сам и ја, али и Драган.

Коме и чему, осим својој вредноћи, таленту и упорности дугујете највећу захвалност за успех који сте постигли током ових 55 године уметничког трајања?

Пре свега захвална сам редитељу Франтишеку Чапу, Чеху који је давних година дошао у нашу земљу, тада Југославију. Пре него што је дошао у Љубљану он је радио као редитељ и у Чехословачкој, урадио је неколико значајних филмова, најпознатији су они  који су дошли после једне серије ратних филмови, врло лепе савремене тематике, комедије под називом “Весна 1” “Весна 2” и “Весна 3”. Филм “Врата остају отворена” рађен је по сценарију  Владимира Паскаљевића, оца  нашег чувеног редитеља Горана Паскаљевића. Са Чапом сам снимила свој први филм, и наравно да њему дугујем велику захвалност. Такође, захвална сам и неким члановима своје породице који су у мени, још као сасвим малој девојчице, са четири, пет година, препознали таленат за музику и игру, тако да сам се ја већ са пет година нашла у балетској школи. Прво сам учила шпанске игре, ти часови су били код чувене професорке Цвејић, старије генерације је знају. Играла сам у згради Палати Главне поште, јер је мој тата био њихов службеник, да бих касније прешла у градску балетску школу код професорке Данице Живановић, примабалерине Народног позоришта, иначе супруге једног од највећих српских сценографа господина Миомира Денића. Његов синовац је чувени сценограф Александар Денић. Сарадња са чувеном руском примабалерином, госпођом Нином Кирсеновом је за мене такође врло значајна. После тог образовног дела, а ту укључујем све оне који су утицали на мене, посебно у прво време, кренула сам некако својим путем...

Како са ове дистанце гледате на своје професионалне почетке? Како сте се осећали као веома млада девојка, рекло би се девојчица у окружењу славних домаћих глумаца, али и оних из света? Да ли је у то време глума била више мушки посао? Како с ове дистанце гледате на своје професионалне почетке?

Било је и жена и мушкараца. Већ други филм „Дилижанса снова” радила сам са редитељком Сојом Јовановић. Ангажовала је поред мене и пуно других младих девојака, све оне које су играле тај такозвани лер, а наравно да су ту били и великани као што су Цица Перовић, Ђуза Стојиљковић, Соња Хлебс, Љубинка Бобић, Оливера Марковић... Значи заиста једна лепеза великана. Гледала сам у њих као у богове. Пратила сам све што они раде, гледала како раде, како се понашају... Просто сам имала огромно поштовање према знању. Данас тај исти осећај имам према младим колегама. Тако сам васпитана, и то ми је некако много помогло да уважавајући друге и сама доста научим, раније од тих старијих, данас ових млађих. Све је то искуство, увек човек може да научи нешто ново. Не могу никад рећи себи: „па ја сам сада апсолутно све завршила, ја све знам”. Уосталом, научена сам, од малена, да је знање важно, а и расла сам уз људе који исто поштују. Морам да истакнем и то да је мој стриц био чувени професор који је написао књигу „Египатско-вавилонска математика”, давне 1935. године.

Да имате времеплов, у које животно раздобље бисте највише волели да се вратите?

Знате шта, не толико због професије, колико због наших живота и времена када смо били безбедни и сигурни, кад је овај велеград у правом смислу те речи био потпуно другачији – можда бих се вратила у то време. Београд је био права метропола, заиста. У међувремену је дефинитивно изгубио тај епитет. И данас, нема ништа ни од метрополе, ни од велеграда.

Е, тога се сећам, времена када си ти могао да изађеш из куће, да малтене не закључаш врата стана, изађеш из аута, тако што га не закључаш. Могао си да се вратиш касно ноћу са снимања, или из неког провода и да не размишљаш о безбедности. Јер, Београд је заиста био најбезбеднији град. То су чињенице, то стоји. Тај период, невезано за професију којом сам се бавила, за мој живот истински је битан. То је нешто што никада нећу заборавити. Нећу заборавити ни саобраћајца, Јована Буљу који је стајао код “Лондона” и који је као врхунски саобраћајац касније боравио једно време у Лондону. Па не знам, има ту још много тога. Има света. И нису то увек били људи из наше бранше, да би се некоме дивила. Милион таквих ствари, божанствених ме веже за тај и такав Београд...

Роберто Ћули, један од највећих редитеља Европе каже: „Молим вас да поштујете инструмент који се зове глума“. Какав је данас статус глумца, некад су вас неговали, а данас?

Нису нас неговали, али су нас поштовали. Иако млади данас мисле да је у наше време свега било у изобиљу, па и новца, грдно се варају. Уосталом, волела бих да неко направи, да сабере све оно што је уређено када је реч о филмовима, и то само те једне генерације. Јер, када би сабрали све те наше уговоре, мислим да би људи пали у несвест кад би видели колико смо тога урадили - без икакве надокнаде. Чињеница је, глумци су били уважавани, али што се тиче материјалне сигурности, то је све практично било врло скромно, почевши од наших хонорара, али не говорим само о себи. Можда је ту неко од мушким колегама, пре свега њих неколико имало нешто више, али ни то апсолутно, на крају кад се све сабере, и из ове перспективе посматрано – не значи ништа. Нико од нас није луксузно живео, нити данас тако живи.

Почетком седамдесетих упознајете Драгана Николића, ви сте били танана глумица у успону, а он наочит глумац, почетник. Сигурно није било лако бити особен  у земљи која је бројала 22 милиона становника, како сте се носили са толиком славом која вас је обоје пратила?

Баш зато што је била велика земља, зато нам се и десио успех. То је било логично. У земљи у којој си могао да радиш у свим срединама - у Љубљани, Скопљу, Загребу,  Београду, Подгорици, али и у бројним мањим местима... Место снимања је зависило само од теме филмова. Ми смо имали један велики простор за своју делатност, чак и тај простор нама је био мали. Оно што се можда у том тренутку од нас очекивало, од нас десет, петнаест глумаца са целог бившег простора Југославије, јесте да остваримо европске каријере, односно да глумимо у правом смислу те речи, осим у нашој земљи, глумили смо и у Европи. Сви смо добијали бројне понуде, јако добре улоге, имали смо сјајне домаће редитеље и све остало. Драган је рецимо, још на другој години студија добио значајну улогу у ТВ драми “Двеста хиљада за трошак”. Тај руски комад режирао је Слава Раваси. Међутим, ми нисмо имали агенције које би стајале испред нас, као што су то имали естрадни уметници, спортисти и оперски певачи. Ето то је један велики минус тог неког времена, што нам апсолутно нису дозвољавали да имамо агенте.“Југославија филм” је евентуално требала да стоји иза нас, јер под њеном надлежношћу налазиле су се све друге продуцентске куће, “Авала филм”, “Триглав филм”, “Вардар филм”, “Јадран филм”, али она, нажалост, у смислу промоције, није чинила ништа за глумце са наших простора.

И ви и Драган сте имали конкретне понуде да одете на рад у иностранство?

Драгана је тек 1982. године, захваљујући великом француском редитељу румунског порекла, Лучијану Пинтилијеу, који је живео и радио у Паризу, добио понуду да оде на рад у Француску. Пинтилије је имао за ту улогу познатог и доброг пољског глумца који је отишао да обиђе родитеље за време целе те гужве која се десила око Солидарности – и више га нису пустили да изађе. Луцијанова идеја је и била да глумци не буду Французи, јер је требало да имају погрешан акценат. Иначе, Пинтилије је обожавао Жику Павловића и његове филмове, а како му је требао неко за улогу Васка Пепела, у комаду Максима Горког “На дну”, дошао је у Београд да види Драгана. Допао му се и, договорили су се око ангажмана. Тако је то било и Драган је до дана-данашњег једини глумац са целог простора бивше Југославије који је играо пуне две сезоне у најчувенијем театру “Сара Бернар” у Паризу. Такође, у његовом животу је битан и редитељ Миленко Шербан, са њим је радио Булкакуову представу “Маестро и Маргарита”. Сви наши људи који су живели у то време у Паризу, од сликара Љубе Поповића, Владе Величковића, Петра Омчикуса... присуствовали су тим његовим премијерама, и они су доказ те заиста јако успешне Драганове позоришне каријере. Што се мене тиче, и мене је једном приликом видео Јан Кадар, чувени мађарски редитељ који је побегао из Будимпеште пред оном првом руском револуцијом. Побегао је од оне трагедије која се догађала крајем педесетих година и дошао у Праг и тамо започео сарадњу са редитељем Елмаром Клосом, који је био професор Горану Марковићу, Горану Паскаљевићу, Емиру Кустурици, Лордану Зафрановићу, Ђиђи Карановићу... Мене су њих двојица одабрали за филм “Вода нешто носи”. Иначе, тај сценарио је писао чувени мађарски писац Лајош Зилахи, чувен по роману “Арарат”, који је обележио младост многих од нас. Филм смо радили у Прагу, и током тог снимања упознала сам и Милоша Формана. Касније смо заједно с њим снимали у Братислави, али током снимања су ушле руске трупе и окупирале Чехословачку. Раде Марковић, Горанов отац, као и америчка глумица Паула Причет и ја, нашли смо се у том ратном метежу, те катастрофе која се у то време дешавала. Био је апсолутни прекид комуникација, нисмо више имали везу ни са земљом, ни са породицом, више ништа није функционисало... Скоро месец дана смо били под том окупацијом. После неког времена, уз помоћ аустријског конзула омогућен нам је прелазак у Беч. Снимање филма смо наставили после годину дана,  и завршили га исте године. За ту улогу добила сам “Златног Давида” у Таормини као најбоља европска глумица 1978. године.

Живели сте у земљи која је била отворена за све утиске, имали сте слободу да путујете где год пожелите, за разлику од онога што су имали држављани многих других држава сличног политичког уређења. Васпитавани сте као грађанка света, одрасли сте са сазнањем о томе колико је важно имати контакт са другим културама, али и имати пријатеље на свим меридијанима?

Оно што је важно за то време, то сам недавно рекла у свом поздравном говору који сам имала на изложби која је тада отворена у Музеју историје Југославије, “Велика илузија – Тито и 24 милиона метара филмске траке”, јесте да је Јосип Броз био страствени филмофил и само у последњој трећини свог живота, од 1949. до 1980. године, погледао је преко 9.000 филмова. Та 1967. година је једна од најплоднијих година југословенског филма. На Филмском фестивалу у Пули су се сретали сви виђенији филмски радници, а на пријем код председника Тита одлазиле су делегације бројних земаља, али и глумаца. Тим поводом сам, у присуству бројних званица, али и министра културе, господина Ивана Тасовца,  рекла да је у то време култура била највећа инвестиција за земљу која се у то време звала Југославија.

Рецимо, имали смо у Паризу премијеру филма “Козара”, потом у Лондону, филма “W.R. Misterija organizma”. Нешто што је куриозитет за овај други филм, јесте да је после тог приказивања и великог успеха који је у то време имао у свету, тај филм већ 21 годину непрекидно, сваки дан на репертоару – приказује се у једном од биоскопа у Oxford street-у. То је нешто о чему није нигде писано.

Али, да се вратим на питање, тим нашим путовањима отварали су се контакти, нови светови, стварала су се бројна пријатељства. Као што је то радила госпођа Мира Траиловић са “Атељеом 212”, у коме сам такође имала срећу да играм петнаест, или шеснаест година.  Наравно не може се живети од прошлости – али ипак, то је нешто што је незаборавно. То је непроцењиво искуство! Волела бих да млади људи могу да прођу оно што смо ми у наше време могли. Недавно сам видела да се у галерији “New Moment”отворила изложба цртежа Анрија Матиса, сликара кога обожавам. То говорим, јер сам, ето, имала срећу да пре четири, или пет година, летим за Копенхаген, била је то недеља филмова, а ја сам представљала филмове Стефана Арсенијевића и Горана Паскаљевића, и том приликом сам посетила Матисов музеј у Луизијани. Видела сам пуно музеја по Европи, али тај музеј ми је толико остао у срцу, толико је то нешто фантастично, и та његова огромна платна, и све што сам тамо видела, потпуно ме је опчинило. Себи сам задала за задатак, ако буде све како треба у идућој години, да будемо оно што се каже живи и здрави - апсолутно морам још једном да посетим тај музеј и Копенхаген. Волим наравно и Париз, и Лондон, као и Њујорк, Сан Франциско, али Копенхаген ми је посебно остао при срцу.

Обожавам такође и Хенрија Мура, сећам се прве његове изложбе коју сам видела, а имала сам четрнаест, или петнаест година у то време. Сећам се тих скулптура, оне су биле изложене у Пионирском парку. Мени је то остало толико урезано у памћење... Па онда концерти, посебно памтим Артура Рубенштајна. Многе познате звезде тог времена имале су концерте у Коларчевој задужбини. Добро, и сада се десе нека гостовања врхунских светских великана, али раније се то стално дешавало. Београг је заиста био светски град, а наш, тада југословенски филм је правио удар на Европу, јер су се појавили бројни редитељи, као што су Душан Макавејев, Жика Павловић, Желимир Жилник... И онда кад ме питају зашто нисам негде отишла, ја им одговорим да заиста нисам имала потребу. Ја сам се у овај град враћала срећна, овде сам могла да видим све, овде су долазили сви. Београд је био сасвим сигурно центар Европе, и то у сваком смислу; и што се тиче филма, позоришта, спорта, музике, опере... Долазили су уметници, не на заласку каријера, него у време док су били у топ форми... Треба погледати пројекцију филма из 1969. године који је био забрањиван, а филм је о Титу, приказује се у Музеју историје Југославије. Две године после тога је почео и такозвани “црни талас”, и из тог разлога је тај филм интересантан, јер је био забрањиван.

Слава вам се десила, али рекла бих да нисте желели да будете славни, већ да сте само хтели да глумите, да ли сам у праву? Једна сте од ретких глумица која никад ни са једним колегом, ни сарадником није имала било каквих проблема, како вам је то пошло за руком?

У праву сте, јер заиста врло рано, захваљујући сигурно мојим родитељима и мојој породици уопште, ја сам рано схватила и прихватила ту одговорност према послу. Најважније ми је било то како ћу нешто урадити, да то буде најбоље могуће, да не правим никакве скандале, да имам добру сарадњу са свима, са екипом. Ту је маса људи, на снимању, доста је да вас један човек из екипе погледа погрешно и да вас уздрма... Трудила сам се да према свима будем врло љубазна, да будем максимално коректна у послу, да будем увек припремљена за улогу коју играм, да се не деси никада ништа због чега би било заустављено снимање. Та слава и популарност јесте дошла рано, била сам ја ње свесна, али она је била ту негде поред... Ту популарност коју смо ми имали, мислим и на себе и на Драгана, и многе моје колеге, то сада кад причам младом свету, делује као да сам митоман. Чак и у иностранству, одлазила сам и доста млађа, и кад ме питају колики сам број филмова снимила, запрепасте се. На пример, у Сан Франциску, имам сам око тридесет година, а већ сам имала 40 снимљених филмова. Кад сам им рекла ту информацију, мислили су да нисам разумела шта ме питају. Тај број филмова је био такав јер су и по свим бившим републикама сви знали да сам постала прави професионалац у свом послу, то се знало, зато су ме редитељи и звали. Ево недавно ми се десило да су ме позвали у Словенију, јер сам у словеначкој кинематографији остварила неколико лепих улога, и отишла сам са колегиницом Снежаном Никшић и колегом Радетом Шербеџијом. Позвани смо били због омажа Матијажу Клопчићу, познатом словеначком редитељу и професору, а како он више није жив, његова породица нас је дочекала. Обрадовало ме је када су рекли: “Ви сте део и наше кинематографије”, то је за мене један велики комплимент... Надам да ће овај млад свет имати прилику више да путује, да ће доћи до веће размене када је култура у питању.  Не могу само снимати у Београду. Мора да се комуницира са окружењем, уколико политика не упропасти ствари, као што је то радила погрешним потезима и раније, биће добро. Док сви говоримо један језик, који сви разумемо, ту не сме бити препреке. Ја сам говорила  македонски, словеначки, и све друге дијалекте, осим свог матерњег, и они који су долазили максимално су се трудили да говоре наш, српски језик. Размена за глумце је стимулативна.

Шта мислите о овом новом времену у коме се све ради брзо, јер се и време како кажу убрзало?

Дошло је неко ново време, у том новом времену, заправо највише ми смета брзина. У сваком случају је наишло једно хаотично стање брзине, што наравно условљава недовољно времена за припреме. На моју срећу, ја сам ипак већи део свог живота имала ту привилегију да могу да радим солидно, и да радим онако како ја мислим да треба да се ради. Када би “упала” у неке фрке, како се то већ каже, ја бих из два три пројекта, напросто – изашла. Нисам наставила да радим, управо из тих разлога, јер сам видела да тако не могу да урадим добро ни квалитетно. Наравно, људи данас морају да раде све, морају да живе, морају да пристају на све те услове. Задеси се по неко ко још увек хоће да ради у том неком споријем ритму, и међу младим људима, али то је права реткост и права срећа, да се затекнете у таквом пројекту.

Постоје ли улоге које и даље прижељкујете или рад са неким редитељем, иако сте радили са многима? Филм и телевизија су вас мало заборавили, рекла бих?

У позоришту сам радила са великим редитељима, и морам бити заиста захвална и Дејану Мијачу, и Јагошу Марковићу, и Милану Караџићу, Горчином Стојановићем... Радила сам са фантастичним редитељима, по дивним текстовима. Када бих све пребројала,  урадила сам оно што би било значајно и за три каријере... Недавно сам била на фестивалу у Брчком, било је присутно доста званица, човек који се тамо појавио донео је огромну књигу коју је написао о свему што сам ја урадила у позоришту. На том списку се налазе сви редитељи, композитори, сценографи и партнери са којима сам радила. Била сам у чуду, да ли је истина да се то мени дешава...

Када је реч о овом периоду, филм ме је некако напустио. Зашто, како, немам појма, те сам тако задњи филм снимала са Стефаном Арсенијевићем. “Љубав и по неки злочин”. На телевизији, давно, давно нисам играла. Они ме на перфидан начин држе на неким својим “црним” листама. За РТС сам толико добрих и професионалних ствари урадила, дала сам све од себе за све то што сам радила, али узвратили су ми – на најгори начин. Драган је, ту и тамо, још нешто и снимао. Тако да се мој рад пре свега свео на позориште. Играм у овом тренутку три улоге. Неко ме је питао зашто не радим и нешто ново, па добро, радићу и нешто ново... Али за сада ми је довољно што радим “Харол и Мод”, Колина Хигинса, у режији Милана Караџића у БДП. То је таква улога коју би свака европска глумица пожелела. Ви не можете да замислите шта се дешава на представама, сале су препуне. То је оно што ме радије, има толико младог света у сали, и то ми је сатисфакција за ово неко време у коме живим и радим. То исто доживљавам и са представом “Лари Томсона - Трагедија једне младости”, Синише Ковачевића. После 18 година играња ове представе дешавале су се паузе, свако од нас глумаца имао је своје периоде слабости, када је реч о здравственом стању пре свега, али смо се чекали и ево дочекали пунолетство. Гага Јовановић је ушао уместо Боре Тодоровића пре пар година. Тренутно имамо малу паузу, Гаги и Бранка су отпутовали у Америку, а Миодраг Кривокапић Брик игра једну ужасно тешку серију у Хрватској. Чекају се њих двојица, и надам се да ускоро идемо даље. “Бокешки Д-мол” је дивна  представа коју такође доста дуго играм, тачније играм је 14 година. Имали смо недавно гостовање у Новом Саду, у сали је било хиљаду људи, то је био русвај. Организар нас је молио да поновимо гостовање наредне године, крајем марта, или почетком априла. Ушла је нова млада подела, ту је њих шесторо, или седморо нових. На тај начин је моје време сада испуњено, преко тих представа најпре. А све друго је ето, нестало.

Дивите се Џуди Денч, Меги Смит, Хелен Милер, Натали Портман, Мерил Стрип, Ема Томпсон... Волите и шведске глумице, Лив Улман, Ингрид Бергман... Волите италијанске глумце... Да ли би волели да одиграте нешто од онога што оне играју, и шта би то било?

Ми немамо ништа од таквих филмова или представа, где би мене сместили, на начин како смештају Џуди Денч у “Џемс Бонду”. Она наравно игра и у позоришту. Или, рецимо, ова улога која је ове године приказана на Фесту у филму “Филомена”, такве улоге ја не верујем да ћу имати више прилике у животу да радим. Не верујем да ћу имати такву шансу. Увек су ме узбуђивали аутори који су умели да померају границе и који су у том смислу помало ризиковали.

По свему што сте нам рекли стиче се утисак да у последње време ваш рад појединци  покушавају да омаловаже. Шта мислите зашто би то неко желео?

У том првом периоду моје каријере било ми је важно афирмисати се, и на срећу, убрзо је дошла и репутација, па онда реноме који је требало бранити, и ја мислим да сам успела, колико сам могла. Сада смо, на жалост, пали у руке неким, не знам како то да назовем, али рекла бих то овако; недопустивим стварима које нам се дешавају у медијима. Да ли је то по нечијој комади, или је реч о великом поигравању са нашим – Драгановим и мојим радом, или, је реч о нечему другом..., не знам. Знам једино да ја себе не доживљавам као величину, али зашто онда потреба да се велики рад извргне руглу, а жели се заправо да се тако нешто уради... Много људи данас у овој земљи седи и ништа не ради, али не само зато што нема посла. Ни то ми није сасвим јасно, јер у време кад нисам имала посла, ја сам измишљала нешто. Људи су данас летаргични, немају воље. Жао ми је због свега тога, али мислим да ми - Драган и ја, својим чињењем нисмо допринели било чему лошем, те нисмо, с тога, ни за шта криви.

Шта мислите о закону о култури у којем нема ни речи о филму?

Трагична је ситуација која се догађа у култури, маса је ту проблема... Удружење филмских глумаца Србије је угрожено. Кулминација је ово да се из закона избаци кинематографија. Па слушајте, ту се завршава свака прича са свим. То је недопустиво! Ја не знам да ли ће им се то заиста дозволити. Не знам шта на то каже Европа у коју ми хоћемо да идемо, а ми смо некад припадали европској кинематографији, када је реч о филмовима које смо радили. Да ли је могуће да ћемо ми себи то да дозволимо, да филм припада аудиовизуелној уметности. Шта то значи? Знате шта, ја у кући држим слику само једног министра за културу, а то је жена - Мелина Меркури. Њену слику држим јер знам шта је урадила за културу у Европи, али најпре за своју земљу, Грчку и то на свим пољима. Она је за мене синоним мецене културе. Постоји још једна особа, а то је некадашњи француски министар за културу, Жак Ланг. Ти мораш да поставиш те људе као репер, а не да музеји деценију и више стоје затворени. То је заиста недопустиво! Сећам се да сам задњу изложву гледала у Народном музеју, била је то изложба Саве Шумановића. И данас се сећам шетње по ходницима, његових слика, дивног светла по музеју... Када се све то погледа, колико великих људи имамо, и у сликарству, и у науци, у свим областима, а да ова наша деца немају прилике много тога да виде – то је страшно. Свака част спортистима и све честитке на свим тим успесима, они једини имају услове, очигледно држава иза њих стоји, али шта је са оним младим светом који је дошао са све златним медаљама које су освојили на такмичењима из математике, физике, хемије... ? Што њих не дочекују на балконима? То ми је толико жао, јер та деца заслужују много више, него што им ова земља пружа.

Великани полако одлазе... Сигурно сте тешко поднели губитак блиских пријатеља?

Поменули смо Бору, он је “Ларија Томсона” напустио пре три године, вероватно се више није осећао спремним за напор те врсте. Тај губитак Боре Тодоровић, и људи који су у овој години отишли, то ми је заиста велики стрес и туга. Жалим за њим, а нисам се од тог бола нимало опоравила, а отишао је и Ћирилов, па потом и Марија Црнобори,  па Олга Савић и на крају Никола Симић. Можете мислити шта је то, какав је то ужас у неколико месеци.

Београђанка сте по рођењу, родили сте се на Дорћолу, а живите са супругом Драганом на Врачару више од четири деценије. Природа је оно што посебно волите, мада  се  Београд не може похвалити, посебно ужи центар са неким велим природним оазама.  Шта вас чини поптуно спокојном, осим природе коју јако волите?

Заиста мислим да је природа нешто најлепше. Највише ме опушта боравак на мору. Море ме чини испуњеном, даје ми енергију и полет. Ја обожавам музику, рекла бих да сам уз музику и рођена. Рекли су ми да сам од најранијих дана стално цупкала. Музика ми је нешто без чега не могу. Сада ми се чини да би могла без свега, и без глуме, али без музике – не. Музика ми је у венама, било да је реч о класичној музици, било да је то џез, или да су то дивне нове композиције наших или страних аутора. Музика ме инспирише. Ако ми је тешко, кад слушам музику коју волим, која ме смирује, из тог таквог стања, евентуално могу и да изађем. Могу да пребродим многе тешкоће и да идем ка нечем новом. Моја мама Ана је фантастично певала, сањала је да јој то буде професија, али се ипак посветила породици. Музика је оно што сам од најранијег узраста упијала. У време када смо радили шоу програм  “Образ уз образ”, искористила сам своје балетско умеће и музичко образовање, али ми је жао што нисам никад наступила у мјузиклу. То би у свету неко искористио, тај наш рад, и мој и Драганов, и све те феноменалне људе који су прошли крзоз ту забавну емисију. Жао ми је што се никад није снимо филмски мјузикл, и то одмах после шоу програма, како би остало нешто забележено о томе. Да смо били негде у свету, то би се десило, неминовно. 

Себе описујете као веома стрпљиву особу која воли да се радује малим стварима. Шта највише може да вас обрадује?

Шта ме највише обрадује, мислите сада? Мене највише обрадује моја Ива, унука мога брата, и наша, моја и Драганова унука. Она сада има четрнаест година, јако је вредна, још увек не показује ништа, не говори па не бих знала у ком ће она правцу кренути када су интересовања у питању. Она не живи овде, живи у иностранству, па је сваки сусрет са њом  моја највећа срећа. Кад дође овде, у Србију, ја сам неко ко је опушта, воли да се мазимо, ја сам њена масерка. Ива и њена мама, моја братаница су моје две велике љубави.

Сматрате да је љубав најважнија, понашате се као да је љубав ваше стално стање и осећање, без кога не можете?

Живот без љубави за мене не би постојао. Љубав је најважнија ствар, барем за мој живот. Због љубави сам спремна да се одрекнем много тога, и одрицала сам се. Без љубави за мене не би било ни живота. Љубав је стање и осећање, без кога нема живота!

Уз то, имали сте и добар брак, без трзавица и скандала...

Па знате шта, има оних који нас поштују, али има и оних који су почели да нам праве тешке малере и ужасе, мислим на одређене медије који се баве неукусом, у најблажем смислу речи. Иначе, дуго смо одолевали томе да нас прозивају и то у неком лошем контексту. Иако се већ доста дуго налазимо у овој, да тако кажем ризичној професији, ми смо се у уметности остварили, и једно и друго, свако у свом глумачком опусу. Иначе, у многим браковима се дешавају пуцања због каријера, код нас та ситуација није била присутна. Радили смо одвојено, нисмо снимали много тога заједно. Можда евентуално три филма, од тога смо само у једном били и брачни партнери, у “Зони Замфировој”. У позоришту смо радили три, четири заједничке улоге, не као партнери, има где смо били и директи партнери, а у неким смо били у истој представи, било је и таквих ситуација. Све у свему свако од нас је имао своју успешну каријеру. И ето тако, до дана данашњег, рекла бих да је све међу нама било питање толеранције, великог разумевања, пријатељства, стрпљења... Пре свега великог разумевања.

Важили сте за лепу глумицу, ако је судити по ономе што видимо, вас лепота не напушта, али понашате се као жена која је сасвим свесна да је лепа жена она која је испуњена изнутра. Рано сте схватили да је за глумицу сниматељ веома важан, тако нешто сте рекли и Бранки Катић када сте се среле на снимању њеног првог филма “Није лако с мушкарцима”. Колико је лепота ипак важна? 

Лепота је за жену веома важна, али је важније шта жена поручује том лепотом, како се односи са људима око себе. Лепа жена није само физички лепа, већ треба да буде и лепо васпитана. То да ли ће нас боре наружити или ће нас оплеменити, зависи од нас самих. Мислим да подвргавање великим хируршким захватима није допустиво. Чак и млад свет то чини доста непримерено, то је за мене оно што је далеко страшније. У реду је нека мала корекција, нека мала помоћ, ја то разумем. Има особа које то тачно знају, то видим и препознајем на неким особама, али то је тако дискретно и фино урађено, да нема шта да се замери. То поздрављам. Али ово да се драстично промените, да вам не препознају лик, да не препознате особу... Можда код нас то и није толико случај, али у свету познате глумице, од Џејн Фонде, па надаље, то чине много чешће. Исто тако знам и оне који су због таквих захвата изгубиле послове. Камера је рендген за нас глумце. Зато сниматеље сматрам посебно важним. Мало је сниматеља који се данас глумцу посвећују на прави начин, као што је то чинио Томислав Пинтер, Мика Поповић, Александар Петковић, Живко Залар, Пега Поповић... То су људи који су нам се посвећивали, не да им је било важно да изгледамо лепо, већ су се они трудили да виде оно нешто што смо ми желели да пласирано из своје душе. Извињавам се ако сам неког прескочила.

Стефан Арсенијевић је за потребе филма “Љубав и по неки злочин” пронашао одлучног сниматеља, мислим да се зове Симон Тансек. Ја у том филму играм жену у годинама, он је на платну забележио моје душевно стање, а много је мање имао у виду мој физички изглед. Све у том филму било је савршено, светло, ефекти... Тај сниматељ ми је много помогао да боље одиграм своју улогу. Али, нажалост, таквих сниматеља је све мање. То колико је светло важно би такође требало да се учи, а томе се не придаје много важности. Рецимо Оливера Марковић је имала своју теорију о светлу, она је познавала мајсторство светлости и сенки. Тачно је знала како, где и када; где је требала да стане, под којим углом светла. Оливера би ошацовала целу ситуацију, видела би где је који рефлектор, и тачко би стала тамо где треба. Ја сам неколико пута дошла у ситуацију да видим да нешто није у реду, и установила да је реч о проблему са светлом... Постоји један сјајан филм “Бери Линдон” у коме је играла Мариза Беренсон, цео филм је снимљен под светлошћу свећа. Филм “Непослушни” младе редитељке Мине Ђукић је у том смислу одличан. Сво дивљење исказујем за те младе људе, имам осећај да неки од њих заиста померају границе, и то ме радије.

Делујете смерно, али када је за то било потребе умели сте да заталасате јавно мњење, не својим чињење, више  својој ставом, у Кану на пројекцији “W. R.”-а пришли су вам новинари и питали вас шта мислите о анти-беби пилулама?

На програму “Kenzen”-а , на фестивалу у Кану, после пројекције филма “W. R.”-а били су присутни Џон Ленон и Јоко Оно, Џек Николсон... Они су нам пришли да нам честитају, Џон Ленон нас је и изљубио. Очима нисам могла да верујем да нам такве величине отворено и искрено показују симпатије, и одају признање. Нешто касније пришли су ми новинари и једна америчка новинарка ме је малициозно питала: “Знају ли жене у Југославији за контрацептивна средства”? Ја сам бурно одреаговала, и притом сам јој бацила таблете за главобољу у лице. То сам тог тренутка имала код себе. И добила сам аплауз.

Вуди Ален је рекао: “Старост није нимало романтична, и немојте то покушавати, ако баш не морате”. Ви кажете да је старост кад заборавиш да си млад. Како ви гледате на године?

Ха, ха, ха... па заиста, постајете стари, кад заборавите да сте млади. Старење је за жену као судар са стварношћу. Зато је важно бити присебан, како не бисмо посезале да на вештачки начин надокнадимо младост. Важно је бити миран и чисте савести. Што се нас глумаца тиче, некако, не знам да ли то и моје друге колеге мисле, ја лично знам да је старост дошла, она је ту. Онако формално знам да јесте, али ја сам, како да вам кажем, у неком стваралачком смислу активна. Размишљам како би одиграла ово, како ћу урадити оно, и немам времена да се бавим годинама. Ујутро кад устанем, не могу да кажем да нема ситуација да ме огледало опомиње. Чини то и неки спорији покрет, такође. Али и то опомињање је тренутно. Жао ми је једино што сам напустила то бављење својом кондицијом, а некад сам била у сјајној форми. Знате, спортом сам се бавила од најранијег детињства, мој отац је био познати фудбалер Миленко Дравић, сви стричеви су такође играли фудбал, а мој брат Раде је био хокејаш. Старост, не да нема везе са мном, иако то не могу то да одбијем, она стиже, неминовно... То је нешто сасвим природно.

Али, привилегија нашег посла је и то што имамо нешто што нас води и што нас до краја наших живота учи ширини, па тако ни године, као ни старост нису проблем. Све друкчије доживљавамо. Видиш неке своје вршњаке који су подлегли томе, радили су докле су радили, отишли у пензију, и углавном сви су отишли до ђавола. Нигде у свету старији људи не постају тако неактивни. Свуда у свету одмах по пензионисању смишљају неке програме, ти људи се удружују. Београдско драмско позориште је, на пример, позвало све своје пензионере да учествују у представи за коју је текст написао Синиша Ковачевић. Све су то људи који већ одавно нису на сцени. Мало је и до човека знате... Тачно, ти одлазиш у ту пензију, али за мене је то само успутна ствар. Ти идеш даље, некоме требају и те ујне, тетке, бабе, стрине... Док те мозак и ноге служе, за глумца нема повлачења.

Да поштујете своју културу и традицију показали сте кад год сте били у прилици.  Кад год сте се појавили у иностранству, неким званичним поводом, трудили сте се да будете посебно репрезентативни, било да је реч о гостовању на Венецијанском фестивали, Берлинском или Канском фестивалу, ви би понели неки детаљ из наше етно збирке, неки комад народне умотворине, па сте тако у Кану носили стари српски накит и хаљину Александра Јоксимовића од призренске свиле?

То је нешто што је за мене специфично, кад кажем специфично мислим у том времену када сам често ишла на премијере, када сам репрезентовала своју земљу и имала могућност да присуствујем премијерама у Лондону, Паризу, Њујорку, Веницији, Мексико Ситију, Бомбају, где већ све нисам била... Једноставно, у мени се то нешто исконско појавило, мени то нико није наметнуо и рекао ми како да ја будем обучена, јер заиста у тим годинама велике популарности и славе, ти си могао у “Југоекспорту” да купис “Кристијан Диора”, “Ив Сен Лорана”, нешто касније су дошли и “Армани”, али било је и наших врхунских констимографа, најпре Мирјане Марић и Александра Јоксимовића. Ја сам нисам желела да се појавим у “Диору”, некако сам рано схватила да треба да носим нешто са нашег поднебља, те сам тако увек проналазила нешто интересантно. Имам те фотосе из Венеције, Александар Јоксимовић је то сјајно урадио, имала сам либаде из колекције о Вели Нигриновој. У Кану сам носила хаљину од призренске свиле, када је још могла да се купи у тој чувеној конзерви, тако се звала, а реч је о чувеној продавници сувенира код Народног позоришта. Замолила сам Александра да то платно обоји, и он је то урадио, на крају је то испала тако лепа хаљина коју сам сачувала. Мислила сам да је оставим у Музеју Кинотеке, као што је то Љубиша Самарџић Смоки направио, али су се онда десиле неке ствари, па за сада таква могућност не постоји.

На фотографији коју сам урадила за магазин “Базар”, управо носим ту хаљину. Увек сам куповала стари српски накит, било је по Београду јако пуно таквих продавница, са божанственим стварима. Нисам куповала злато и те разне покоре, већ те дивне ствари од старог сребра. Тако да сам у Кану носила такав накит уз ту хаљину. Сви су то приметили. Пошто је међу делегацијом било и странкиња, пришла ми је бивша супруга Дан Тане, Андреа иначе сликарка, једна од ретких која је направила мој портрет који се данас налази негде у Саудијској Арабији. Свидела јој се нека моја грчка марама са оним дукатићима и једна дивна хаљина коју сан носила, и тај портрет је купљен. У Кану су пришли и питали ме да ли је икако могуће доћи до тог материјала, ја сам обећала да ћу им помоћи, и кад сам се вратила у Београд, купила сам колико сам могла, око 40 метара те свиле и послала сам то за Лондон. Те је среће, ето тако, да то могу да вам препричам.

По чему ћете памтити ову 2014. годину? Шта би пожелели себи, а шта нама за Нову 2015. годину?

Било је и ружних и лепих ствари. Изгубила сам неке драге људе међу пријатељима, то ме је јако погодило. А догодиле су се и неке лепе ствари, тако да било је ту и и туге и радости. Што се тиче 2015. године свим читаоцима искрено и од срца желим оно што и себи и својој породици - то желим и њима. Желим, пре свега, добро здравље. Без доброг здравља, све друго не иде. Желим да се некако људи врате себи, својој традицији, ономе што су нам оставили преци, у оно време када смо се поносили, што смо као нација такви какви јесмо. Ако изгубимо дух и љубав, ми смо изгубљени. Не смемо да заборавимо културу сећања, ни то колико су драгоцене различитости, затим то колико је важно да вратимо елиту на место које јој припада, али да и морал поново ставимо на здраве ноге. Препоручујем свима да погледају италијански филм који је добио Оскара “La Grande Bellezza”, и да се што више угледамо на аутора емиције “Квадратура круга”,  јер нам треба више програма који се баве животима обичних људи. 

ГЛОСЕ

Као млада глумица гледала сам у глумачке великане као у богове. Напросто сам имала огромно поштовање према знању. Данас тај исти осећај имам према младим колегама. Тако сам васпитана и то ми је некако много помогло да уважавајући друге и сама доста научим, раније од тих старијих, данас од ових млађих

Лепота је за жену веома важна, али је битније шта она поручује том лепотом, како се односи са људима око себе. Згодна жена није само физички лепа, већ треба да буде и лепо васпитана. То да ли ће нас боре наружити или ће нас оплеменити зависи од нас самих

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: