|
|
|
 | Ilija Šaula | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Duh
Duh. Da li je on stanovnik naše podsvesti? Možda energija nekog drugog ko postoji u isto vreme kada i mi, pa nam se manifestuje u skladu sa našim razmišljanjima? Verujemo da je energija onih koji su umrli pa njihove duše lutaju naokolo dok se ne skrase u novom telu ili mestu gde treba da stignu. Možda smo i mi nečiji duhovi ili nekoga ko više nije u životu, samo malo bolje otelotvoreni. Ti si moj duh! Ja sam tvoj duh!Volimo se, a nikad se nismo videli ni dodirnuli, šetam ti po mislima i često ti meni činiš to isto. Dogodi se da pomerimo usredsređenost, a onda zasvetli u svesti, kao baklja, kao plamen koji greje. Trčimo jedno prema drugom raširenih ruku, otvorenog srca, velikog osmeha i taman da padnemo u zagrljaj, mašta nas izneveri, kao de ne postojimo. Igra duha. Oslobađamo maštu, misli premeštamo u čežnju, a želje prospemo po nebu. Kad se nemamo kao da ni ne postojimo, zaljubljujemo se u našeg duha i počinjemo da mu verujemo. Želiš što i ja želim, razlika je u nijansama, a pomišljamo da ne želimo isto. Nismo mi zagonetka jedno drugom, već duh koji obitava između nas . Mi smo On! Sad kod tebe, sad kod mene. Zato se dobro razumemo i zato se na isti način radujemo. Pronašli smo se. Sećaš se kad te je moja jedna reč povredila, a ti se nisi naljutila već si je shvatila i osetila da je dobronamerna, a to je zato što smo isti duh i što on ne može da se naljuti sam na sebe. U Njegovoj svetosti smo jedno. Znam jednom kada sam zaspao i osetio tvoje ruke na čelu. Učinilo ti se kao da se budim, a ti si ih tako brzo povukla u želji da ne osetim da si me dodirivala, a ja sam upravo uživao u toplini koja me obuzela, a ti si držala ruke spojene dlanovima ispred lica i negde pogledom uprtim u Sunce dočekivala pozdrav od mene. Bio je to duh koji nas je mazio čarolijom priželjkivanja. Jednom mi se učinilo da silaziš sa oblaka i kad je trebalo da mi obaspeš oči svetlošću i lice ozariš osmehom, bešumno si skliznula u srce, to može samo duh. Mi naseljavamo jedni druge, to naš zajednički duh posećuje nas, ne po našoj želji, htenju ili moranju već po svojoj nameri, sa željom dobro da nam čini.Dobro je ovako razmišljati ili to naš duh tako razmišlja i šapuće nam da kroz njega kažemo ono što zapravo mislimo. Ljudi su slabići po prirodi, zašto da mi budemo izuzeci i da ne iskoristimo našeg dobrog duha da uradi nešto umesto nas. Duhovi nisu glumci zato se mnogi njih plaše jer dolaze sa istinom. Mi se ne plašimo, svesni smo je. Možda se ona plaši nas jer joj nismo dorasli, a nećemo to da joj priznamo. Mislimo ispravno, a dozvoljavamo pred svojim mislima da se postidimo, misleći da ipak nismo u pravu i tu se onda umeša duh , ponudi nam da se uselimo u nestvarni svet, a ovaj naš prepustimo zaleđenoj površini jezera. To je priča o duhu koji živi u nama, na utabanoj stazi između nas. Dobar je, dozvoljava nam de se volimo. Volimo i mi njega. Možda jednog dana u nečiju dušu preseli i tebe i mene.
April, 2014.
|
