детаљ слике: КРК Арт дизајн

Дух

Дух. Да ли је он становник наше подсвести?

Можда енергија неког другог ко постоји у исто време када и ми, па нам се манифестује у складу са нашим размишљањима?

Верујемо да је енергија оних који су умрли па њихове душе лутају наоколо док се не скрасе у новом телу или месту где треба да стигну. Можда смо и ми нечији духови или некога ко више није у животу, само мало боље отелотворени.

Ти си мој дух! Ја сам твој дух!

Волимо се, а никад се нисмо видели ни додирнули, шетам ти по мислима и  често ти мени чиниш то исто. Догоди се да померимо усредсређеност, а онда засветли  у свести, као бакља, као пламен који греје. Трчимо једно према другом раширених руку, отвореног срца, великог осмеха и таман да паднемо у загрљај, машта нас изневери, као де не постојимо. Игра духа.

Ослобађамо машту, мисли премештамо у чежњу, а жеље проспемо по небу. Кад се немамо као да ни не постојимо, заљубљујемо се у нашег духа и почињемо да му верујемо.

Желиш што и ја желим, разлика је у нијансама,  а помишљамо да не желимо исто.

Нисмо ми загонетка једно другом, већ дух који обитава између нас . Ми смо Он! Сад код тебе, сад код мене. Зато се добро разумемо и зато се на исти начин радујемо.

Пронашли смо се. Сећаш се кад те је моја једна реч повредила, а ти се ниси наљутила већ си је схватила и осетила да је добронамерна, а то је зато што смо исти дух и што он не може да се наљути сам на себе. У Његовој светости смо једно.

Знам једном када сам заспао и осетио твоје руке на челу. Учинило ти се као да се будим, а ти си их тако брзо повукла у жељи да не осетим да си ме додиривала, а ја сам управо уживао у топлини која ме обузела, а ти си  држала руке спојене длановима испред лица  и негде погледом упртим у Сунце дочекивала поздрав од мене. Био је то дух који нас је мазио чаролијом прижељкивања.

Једном ми се учинило да силазиш са облака и кад је требало да ми обаспеш очи светлошћу и лице озариш осмехом, бешумно си склизнула у срце, то може само дух.

Ми насељавамо једни друге, то наш заједнички дух посећује нас, не по нашој жељи, хтењу или морању већ по својој намери, са жељом  добро да нам чини.

Добро је овако размишљати или то наш дух тако размишља и шапуће нам да кроз њега кажемо оно што заправо мислимо.

Људи су слабићи по природи, зашто да ми будемо изузеци и да не искористимо нашег доброг духа да уради нешто уместо нас. Духови нису глумци зато се многи њих плаше јер долазе са истином. Ми  се не плашимо, свесни смо је. Можда се она плаши нас јер јој нисмо дорасли,  а нећемо то да јој признамо.

Мислимо исправно, а дозвољавамо пред својим мислима да се постидимо, мислећи да ипак нисмо у праву и ту се онда умеша дух , понуди нам да се уселимо у нестварни свет, а овај наш препустимо залеђеној површини језера.

То је прича о духу који живи у нама, на утабаној стази између нас.

Добар је, дозвољава нам де се волимо. Волимо и ми њега. Можда једног дана у нечију душу пресели и тебе и мене.

Април, 2014.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: