detalj slike: KRK Art dizajn

Marko D. Marković: Služiti povratku

istine, lepote, dobrote i smisla

Marko D.Marković nije samo pisac, već i ikonopisac čija se veština prepoznaje u svakom detalju njegovih ikona, fotografom koji uspeva zabeležiti trenutke večne lepote i duborescem čiji radovi odišu majstorskim umećem i pažljivim detaljima. Ovaj svestrani kreativac nedavno je objavio svoj novi roman „Pokojnik-pokajnik“ koji je već osvojio srca čitalačke publike.

Književni ESNAF
Književna radionica Kordun
Neda Gavrić, Banja Luka, 16.10.2024 

Nedavno ste objavili svoj novi roman "Pokojnik -Pokajnik", koji je osvojio drugo mesto na 8. Drinskim književnim susretima. Po čemu se ovaj roman razlikuje od dosadašnjih?

Razlikuje se, najpre, po likovima. I po fabuli, svakako. Međutim, naglasio bih to da u kadru mog književnog stvaralaštva nije toliko sama fabulo koliko likovi. Dakle, s obzirom da pišem psihološke romane, centar zbivanja je ČOVEK i njegova unutrašnjost. Najpre to, pa sve ostalo. Kada ovo kažem, najpre se setim Dostojevskog i Kafke. Sjajna dela, a fabula prilično skromna. Likovi. Sretao sam književnike koji kažu da ih ima u svakom liku kojeg stvore, da su to, zapravo, više ili manje oni sami. I da je tako uvek, sa svima koji pišu. Nisam saglasan sa ovim mišljenjem, tačnije, može biti da je to njihov slučaj. Ne, nisam uvek ono što su likovi mojih dela. Široka je to lepeza, a da me ima, pa i najmanje, u svakom od tih likova, bio bih šizofren. Važno je odživeti svaki lik. Mogu da kažem da književnici, ukoliko stvaraju u potpunosti lišeni sujete i priželjkivanja bilo kakve počasti, ukoliko stvaraju dušom – prožive desetine života upravo kroz svoje likove. I to je suština. Zaključiću sa tim da, barem kako ja o tome promišljam, nismo mi u svakom od svojih likova već se u njima jasno vidi naša (ne)sposobnost (ne)nadarenost u onom najtananijem delu pripovedanja – u izgrađivanju karaktera različitih ličnosti.

Na koji način istražujete teme kojima se bavite? Kako kroz svoj narativ podstičete čitaoce na suočavanje i prevazilaženje unutrašnjih nemira i strahova?

Mom nedavno objavljenom, i delu pre njega, prethodilo je prilično ozbiljno istraživanje i drugog naroda i druge epohe. Fabula oba romana koje pominjem smeštena je u Rusiju, s kraja 19. veka. Istraživanja o Petrogradu, o društvenom životu u to vreme, o izgledu ulica i svega ostalog iz tog vremena – zaista je velika i zanimljiva avantura. I, zaista, vi se dok pišete svoje delo, u ovom slučaju, izmeštate iz realnog vremena i pripovedate o onome što je nekada bilo. Nikako ne možemo reći da su mi romani istorijski. Naprotiv. U osnovi su psihološki, a istraživanje mi služi isključivo kako bih verno dočarao najpre ambijent, a likovi ko likovi... čovek se suočava sa svojom prirodom i onda i sada, slične su mrlje u karakteru, ali i njegove lepote. Istraživanja su mi zasnovana na bogatoj i dostupnoj arhivskoj građi o onome o čemu pripovedam.

Taj podsticaj o kojem me pitate, u svojoj osnovi jeste u veri u Boga, ali i u poverenju u druge, naposletku i u sebe. Pesimizam je krajnje poguban, iako živimo u društvu koje nam ga gotovo pa nameće. Kroz svoj narativ naglašavam da je jedina ispravna odluka stajati na strani lepote, dobrote i pravde. Nadzemne. Na nju mislim. Jer, ovde pravde nema. Čak ni prava. To je čovek. U svemu nesavršen i protivrečan.

U svetu koji se često čini pesimističnim i sumornim, smatrate li da uspevate uneti iskru nade u svojim knjigama? Kako Vi kroz svoje umetničke izraze pružate utehu onima kojima je potrebna?

Eto, kao da sam slutio, pa i pomenuh pesimizam u prethodnom Vašem pitanju. Moj odgovor je potvrdan. Zapravo, to i jeste moja i uloga svakog iskrenog stvaraoca – oplemeniti okruženje, društvo, barem u nekoj meri. Umetnost tome služi i od toga nikada ne smemo odustati ma koliko turoban oblak bio nad glavom društva. Proći će. Odzvonilo je i nemoralu, lažima i ludilu svake vrste. Zaista u to verujem, iako se sve oko nas čini drugačijim. A drugi deo pitanja... Utehu mislim da pružam kroz potpunu iskrenost i konkretnost o onome o čemu pripovedam. Uvek i iznova ponavljam – dobrota spašava svet. Uvek je, pa će i u ovo naše zloslutno vreme bez nadanja i vere, rekao bih.

Da li mislite da savremeni čitaoci traže drugačije vrednosti u književnosti nego u prošlosti?

Moguće je. Teško je ovde dati neki uopšten odgovor. Imate čitaoce koji bi hteli „hokus-pokus“ književnost koja bi im rešila lične probleme. Ne, to ne ide tako. Imate i one koji se zanimaju površnim temama, laganim, što se mene tiče – potpuno nekorisnim. I, naposletku, imate i one čitaoce kojima su standarde postavili Gete, Fjoki, Tolstoj, Puškin, Gogolj, Ivo, Meša... Takvi čitaoci neće ići ispod tih standarda, jer ne žele neosoljenu, bljutavu književnost.

Čitaoci lako spoznaju kada nismo ono za šta se predstavljamo. Trudite li se ličnim primerom dokazati ono što tvrdite rečima?

Apsolutno. I potpuno sam saglasan u tome – niti možemo, niti bi trebalo dovoditi svoje čitaoce u zabludu o sebi. Naravno, ne može se staviti jednakost između dela i autora, ali bi zaista bilo dobro da se to dvoje ipak susreću, ako već nisu u spoju i celini. I dalje mislim da su najvrednija dela iza sebe ostavili podjednako dobre ličnosti.

Iznosite li javno svoje stavove, poput aktuelnih političkih, ekonomskih i društvenih dešavanja? Imamo li pravo biti indiferentni na sve što nas okružuje?

Iznosim. I bez straha! Čemu strah? I, dokle? Čemu, ako smo utemeljeni u istini? Umetnici su čak u obavezi da ukazuju na svaku devijantnost koju primete u društvu. Oni su savest društva, ili bi to barem trebali biti. Ćutanje, izuzev ako nije ono mudro, molitveno i tiho ćutanje, ne može doneti dobra. I neće se niko u naše ime izboriti sa pošastima vremena u kojem živimo i stvaramo. Često napominjem da je međusobno podržavanje i saradnja među autorima od izuzetnog značaja, jer na takav način, glas savesti koju sam pomenuo, čuje se dalje. Važno je da stvaralac bude svestan odgovornosti, jer darovan je! Ako je već darovan, on bi trebalo da bude truba koja poziva na buđenje iz sveopšte omraze i letargičnosti. Ne znam koliko u tome uspevam, ali dajem sve od sebe da služim povratku istine, lepote, dobrote i smisla među ljude. Drugačije, niti želim niti hoću. Za mene je umetnost i kultura služenje istini. Isključivo istini! Umetnost služi Bogu i lepoti, a ne partiji. Kamo sreće da smo više slušali Sv. Vladiku Nikolaja kada je besedio upravo o partijašenju i nesaglasju u narodu. Zajednica. Eto, to je ono što nam nasušno treba. A ne vidim je. Za sada ne. Odnosi među ljudima gotovo po pravilu su iz koristoljublja i taj kancer iz narodnog tela po prioritetu hitnosti moramo otkloniti.

Koji su to trenuci ili aspekti trenutnih društvenih izazova koji Vas najdublje emotivno pogađaju?

Otuđenost. Između ljudi zjapi na izgled nepremostiva provalija. Svako je, rekao bih, zatvoren u svoju jamu, u svoje „ja“ kojim je, gle čuda, zadovoljan. Ali, to je samo privid zadovoljstva, a da je to zaista tako svedoče sve veći rizici duševnih oboljenja. Zatvorenost u sebe, odsustvo empatije i želje da se iskorači licem ka drugome – upravo je to jedna od mnogobrojnih tema koje sam obradio u svom četvrtom romanu „U sebi zatočeni“. Ako biste me pitali da Vam pobrojim društvene anomalije, zaista ne znam sa kog kraja i otkuda bih počeo. Laž, licemerje, koristoljublje, lopovluk, nezajažljiva potreba za naslađivanjima koje štete duši, sebičnost... Da. Sebičnost je duševna bolest novog doba. Neki će me možda osporiti zbog ovoga što ću sada reći, ali društo(a), i naše i druga, imaju svako svoju kolektivnu dijagnozu. Nekada su pojedinci nosili zlatnu ideju za čitavo društvo. Danas, eno takvih pojedinaca gde na krstovima vise. No, šta i sa tim?! Stradaćemo, ali se ni u kom slučaju nećemo odreći suštine života. Ovde svakako mislim, između ostalih, i na iskrene umetnike.

Kada bi imali moć uticaja, šta bi promenili? Šta je, po Vama, “gorući” problem za naš narod?

Gordost. Mislim da smo isuviše samouvereni bez osnova, bez utemeljenja. Od gordosti nam i dolaze svi promašaji. Svađe, raskoli, ubistva i drugi zločini. Kada bih mogao, umanjio bih čoveka da bi mogao da poraste. Svima nam je dosta lažnih veličina i malih, zdepastih karaktera bez ideje i za svoj život, tek ne za čitavu zajednicu.

Kada bi se morali opisati jednom rečju, koja bi to reč bila?

Ljubav. A ako biste mi ponudili još jednu, bila bi to vera, svakako.

Gde Vas publika može očekivati sa promocijama nove knjige?

Do sada su dogovorena već neka gostovanja. Najpre ću sa svojim delom otići u rodni grad, Mali Zvornik. Dao sam obećanje da će predstavljanje „Pokojnika – Pokajnika“ krenuti iz malozvorničke biblioteke. To je moje poštovanje i zahvalnost sugrađanima. Već sutradan putujem u Doboj, pa u Bajinu Baštu, nekoliko dana kasnije. Druga polovina oktobra – MSK u Beogradu, biću na štandu „Čigoja štampe“, a nakon toga putujem za novi Sad. Novembar je mesec u kom će biti centralni događaj – 18.11. predstaviću Pokojnika (zvuči pomalo sablasno, ali roman zaista nema te elemente, naprotiv) u Ruskom domu u Beogradu. Pre toga ići ću u Niš, Han Pijesak Višegrad, Rudo, a možda i u Čajniče (čekam potvrdu termina). Decembar i januar – najverovatnije Loznica, Krupanj, Bijeljina u tom vremenu ili ranije, Zvornik, Modriča. To je za sada. Svakako ću se rado odazvati na poziv i iz drugih gradova.

Prečica do romana, kliknite na sliku ili posetite ovogodišnji Međunarodni sajam knjiga u Beogradu koji se održava od 19. do 27. Oktobra na Beogradskom sajmu. Štand Čigoja, hala 1. 

PODELITE OVAJ TEKST NA: