детаљ слике: КРК Арт дизајн

Марко Д. Марковић: Служити повратку

истине, лепоте, доброте и смисла

Марко Д.Марковић није само писац, већ и иконописац чија се вештина препознаје у сваком детаљу његових икона, фотографом који успева забележити тренутке вечне лепоте и дуборесцем чији радови одишу мајсторским умећем и пажљивим детаљима. Овај свестрани креативац недавно је објавио свој нови роман „Покојник-покајник“ који је већ освојио срца читалачке публике.

Књижевни ЕСНАФ
Књижевна радионица Кордун
Неда Гаврић, Бања Лука, 16.10.2024 

Недавно сте објавили свој нови роман "Покојник -Покајник", који је освојио друго место на 8. Дринским књижевним сусретима. По чему се овај роман разликује од досадашњих?

Разликује се, најпре, по ликовима. И по фабули, свакако. Међутим, нагласио бих то да у кадру мог књижевног стваралаштва није толико сама фабуло колико ликови. Дакле, с обзиром да пишем психолошке романе, центар збивања је ЧОВЕК и његова унутрашњост. Најпре то, па све остало. Када ово кажем, најпре се сетим Достојевског и Кафке. Сјајна дела, а фабула прилично скромна. Ликови. Сретао сам књижевнике који кажу да их има у сваком лику којег створе, да су то, заправо, више или мање они сами. И да је тако увек, са свима који пишу. Нисам сагласан са овим мишљењем, тачније, може бити да је то њихов случај. Не, нисам увек оно што су ликови мојих дела. Широка је то лепеза, а да ме има, па и најмање, у сваком од тих ликова, био бих шизофрен. Важно је одживети сваки лик. Могу да кажем да књижевници, уколико стварају у потпуности лишени сујете и прижељкивања било какве почасти, уколико стварају душом – проживе десетине живота управо кроз своје ликове. И то је суштина. Закључићу са тим да, барем како ја о томе промишљам, нисмо ми у сваком од својих ликова већ се у њима јасно види наша (не)способност (не)надареност у оном најтананијем делу приповедања – у изграђивању карактера различитих личности.

На који начин истражујете теме којима се бавите? Како кроз свој наратив подстичете читаоце на суочавање и превазилажење унутрашњих немира и страхова?

Мом недавно објављеном, и делу пре њега, претходило је прилично озбиљно истраживање и другог народа и друге епохе. Фабула оба романа које помињем смештена је у Русију, с краја 19. века. Истраживања о Петрограду, о друштвеном животу у то време, о изгледу улица и свега осталог из тог времена – заиста је велика и занимљива авантура. И, заиста, ви се док пишете своје дело, у овом случају, измештате из реалног времена и приповедате о ономе што је некада било. Никако не можемо рећи да су ми романи историјски. Напротив. У основи су психолошки, а истраживање ми служи искључиво како бих верно дочарао најпре амбијент, а ликови ко ликови... човек се суочава са својом природом и онда и сада, сличне су мрље у карактеру, али и његове лепоте. Истраживања су ми заснована на богатој и доступној архивској грађи о ономе о чему приповедам.

Тај подстицај о којем ме питате, у својој основи јесте у вери у Бога, али и у поверењу у друге, напослетку и у себе. Песимизам је крајње погубан, иако живимо у друштву које нам га готово па намеће. Кроз свој наратив наглашавам да је једина исправна одлука стајати на страни лепоте, доброте и правде. Надземне. На њу мислим. Јер, овде правде нема. Чак ни права. То је човек. У свему несавршен и противречан.

У свету који се често чини песимистичним и суморним, сматрате ли да успевате унети искру наде у својим књигама? Како Ви кроз своје уметничке изразе пружате утеху онима којима је потребна?

Ето, као да сам слутио, па и поменух песимизам у претходном Вашем питању. Мој одговор је потврдан. Заправо, то и јесте моја и улога сваког искреног ствараоца – оплеменити окружење, друштво, барем у некој мери. Уметност томе служи и од тога никада не смемо одустати ма колико туробан облак био над главом друштва. Проћи ће. Одзвонило је и неморалу, лажима и лудилу сваке врсте. Заиста у то верујем, иако се све око нас чини другачијим. А други део питања... Утеху мислим да пружам кроз потпуну искреност и конкретност о ономе о чему приповедам. Увек и изнова понављам – доброта спашава свет. Увек је, па ће и у ово наше злослутно време без надања и вере, рекао бих.

Да ли мислите да савремени читаоци траже другачије вредности у књижевности него у прошлости?

Могуће је. Тешко је овде дати неки уопштен одговор. Имате читаоце који би хтели „хокус-покус“ књижевност која би им решила личне проблеме. Не, то не иде тако. Имате и оне који се занимају површним темама, лаганим, што се мене тиче – потпуно некорисним. И, напослетку, имате и оне читаоце којима су стандарде поставили Гете, Фјоки, Толстој, Пушкин, Гогољ, Иво, Меша... Такви читаоци неће ићи испод тих стандарда, јер не желе неосољену, бљутаву књижевност.

Читаоци лако спознају када нисмо оно за шта се представљамо. Трудите ли се личним примером доказати оно што тврдите речима?

Апсолутно. И потпуно сам сагласан у томе – нити можемо, нити би требало доводити своје читаоце у заблуду о себи. Наравно, не може се ставити једнакост између дела и аутора, али би заиста било добро да се то двоје ипак сусрећу, ако већ нису у споју и целини. И даље мислим да су највреднија дела иза себе оставили подједнако добре личности.

Износите ли јавно своје ставове, попут актуелних политичких, економских и друштвених дешавања? Имамо ли право бити индиферентни на све што нас окружује?

Износим. И без страха! Чему страх? И, докле? Чему, ако смо утемељени у истини? Уметници су чак у обавези да указују на сваку девијантност коју примете у друштву. Они су савест друштва, или би то барем требали бити. Ћутање, изузев ако није оно мудро, молитвено и тихо ћутање, не може донети добра. И неће се нико у наше име изборити са пошастима времена у којем живимо и стварамо. Често напомињем да је међусобно подржавање и сарадња међу ауторима од изузетног значаја, јер на такав начин, глас савести коју сам поменуо, чује се даље. Важно је да стваралац буде свестан одговорности, јер дарован је! Ако је већ дарован, он би требало да буде труба која позива на буђење из свеопште омразе и летаргичности. Не знам колико у томе успевам, али дајем све од себе да служим повратку истине, лепоте, доброте и смисла међу људе. Другачије, нити желим нити хоћу. За мене је уметност и култура служење истини. Искључиво истини! Уметност служи Богу и лепоти, а не партији. Камо среће да смо више слушали Св. Владику Николаја када је беседио управо о партијашењу и несагласју у народу. Заједница. Ето, то је оно што нам насушно треба. А не видим је. За сада не. Односи међу људима готово по правилу су из користољубља и тај канцер из народног тела по приоритету хитности морамо отклонити.

Који су то тренуци или аспекти тренутних друштвених изазова који Вас најдубље емотивно погађају?

Отуђеност. Између људи зјапи на изглед непремостива провалија. Свако је, рекао бих, затворен у своју јаму, у своје „ја“ којим је, гле чуда, задовољан. Али, то је само привид задовољства, а да је то заиста тако сведоче све већи ризици душевних обољења. Затвореност у себе, одсуство емпатије и жеље да се искорачи лицем ка другоме – управо је то једна од многобројних тема које сам обрадио у свом четвртом роману „У себи заточени“. Ако бисте ме питали да Вам побројим друштвене аномалије, заиста не знам са ког краја и откуда бих почео. Лаж, лицемерје, користољубље, лоповлук, незајажљива потреба за наслађивањима које штете души, себичност... Да. Себичност је душевна болест новог доба. Неки ће ме можда оспорити због овога што ћу сада рећи, али друшто(а), и наше и друга, имају свако своју колективну дијагнозу. Некада су појединци носили златну идеју за читаво друштво. Данас, ено таквих појединаца где на крстовима висе. Но, шта и са тим?! Страдаћемо, али се ни у ком случају нећемо одрећи суштине живота. Овде свакако мислим, између осталих, и на искрене уметнике.

Када би имали моћ утицаја, шта би променили? Шта је, по Вама, “горући” проблем за наш народ?

Гордост. Мислим да смо исувише самоуверени без основа, без утемељења. Од гордости нам и долазе сви промашаји. Свађе, расколи, убиства и други злочини. Када бих могао, умањио бих човека да би могао да порасте. Свима нам је доста лажних величина и малих, здепастих карактера без идеје и за свој живот, тек не за читаву заједницу.

Када би се морали описати једном речју, која би то реч била?

Љубав. А ако бисте ми понудили још једну, била би то вера, свакако.

Где Вас публика може очекивати са промоцијама нове књиге?

До сада су договорена већ нека гостовања. Најпре ћу са својим делом отићи у родни град, Мали Зворник. Дао сам обећање да ће представљање „Покојника – Покајника“ кренути из малозворничке библиотеке. То је моје поштовање и захвалност суграђанима. Већ сутрадан путујем у Добој, па у Бајину Башту, неколико дана касније. Друга половина октобра – МСК у Београду, бићу на штанду „Чигоја штампе“, а након тога путујем за нови Сад. Новембар је месец у ком ће бити централни догађај – 18.11. представићу Покојника (звучи помало сабласно, али роман заиста нема те елементе, напротив) у Руском дому у Београду. Пре тога ићи ћу у Ниш, Хан Пијесак Вишеград, Рудо, а можда и у Чајниче (чекам потврду термина). Децембар и јануар – највероватније Лозница, Крупањ, Бијељина у том времену или раније, Зворник, Модрича. То је за сада. Свакако ћу се радо одазвати на позив и из других градова.

Пречица до романа, кликните на слику или посетите овогодишњи Међународни сајам књига у Београду који се одржава од 19. до 27. Октобра на Београдском сајму. Штанд Чигоја, хала 1. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: