detalj slike: KRK Art dizajn

DAJEM ŠKOLjKU ZA LjULjAŠKU

(A kad je Marija postala mama...)

- Eto! Baš ste lepe. Još samo da počešljamo kosicu, i krećemo - reče Marija nestrpljivim devojčicama, dok je završavala njihovo uređivanje, kako to i priliči curicama kad polaze u šetnju.

Ubrzo se, čvrsto držeći za ruke, nađoše na stazi pored mora, koje je bilo mirno i mamilo pogled ka velikoj plavoj površini vode, čiji se sveži miris, pomešan s opojnim mirisom pregrejanih borovih iglica, širio na sve strane, i punio dušu i pluća zadovoljnih šetača.

Naiđoše i na prodavca suvenira, gde se kratko zadržaše u razgledanju. Možda bi već i krenule, ništa ne kupivši, da mlađa devojčica ne reče:

- Mamice! Kupi mi ovu školjku! Molim te!

- Ali, mila! Imaš ih već nekoliko. I raznih...

- Mamice! Njih sam našla u pesku na plaži, i nijedna nije ovako lepa i sjajna.

- To je tačno - složi se majka, pa nastavi: -Ti si baš zaljubljena u te školjke.

Dok je u nastavku šetnje, starija devojčica, držeći majku za ruku lagano koračala, mlađa je nestašno skakutala s noge na nogu, i postavljala mnogo raznih pitanja vezanih za more i ribice u njemu, a pri tom je svoju sjajnu školjku čvrsto držla u ručici.

Prolazeći pored parkića, s raznim napravama za dečju razonodu, odlučiše da se malo zadrže, jer je u njemu bilo i mnogo vesele i razigrane dece.

- Mamice! Mamice! Ja bih na ljuljašku! - povika mlađa kćerka.

- Koliko vidim, sve su zauzete? Ali predlažem da stanemo tu u blizini, i sačekamo dok neka ne bude slobodna.

- Tako i učiniše. I dok su Marija i starija curica, posmatrajući decu na ljuljaškama, stajale i čekale, mlađa se u trenu nađe ispred jedne, na kojoj je plavokosi dečak, tek malo stariji od nje, samo sedeo na ljuljašci. Nisu čule šta mu je mala rekla, al' on se brzo nađe na zemlji i pomeri u stranu, dok je ona već hvatala zamah „svojoj“ upravo „osvojenoj“ ljuljašci.

- Mama! Mama! Da samo znaš šta je Sunčica uradila!? - uzbuđeno reče Brankica prilazeći majci, koja je u međuvremenu sela ne jednu klupu.

- Šta!?- uplašeno upita majka.

- Dok se ona ljuljala, dečak kome je dala svoju školjku da joj on ustupi ljuljašku, stajao je pored mene i čekao da se ponovo vrati na ljuljašku. A Sunčica je, kad je sišla s ljuljaške, prišla, i bez reči mu uzela školjku iz ruke.

- A, on? - upita majka.

- On je zbunjeno gledao u nju, i stajao onako praznih ruku.

- Je li to istina, Sunčice? - oštro upita majka.

- Jeste - odgovori tiho, pognute glave, i rumena u licu, postiđena curica, ali i dalje čvrsto držeći školjku u rukama.

Majka ustade, uze školjku iz stisnutih dečjih ruku, i krenu prema mestu gde je malopre stajao dečak.

- Pa, on više nije tu! Nije ni čudo što je otišao - razočarano zaključi Marija, pogleda u Sunčicu, pa nastavi: - Nije lepo što si to uradila. Ti si njemu ponudila svoju školjku, za ljuljašku, i ona više nije tvoja, nego njegova. Sigurno se uvredio i otišao kući, a možda je i tužan zbog toga.

- Mamice! Meni je Rada rekla da dečaci nikad nisu tužni, a i ne vole školjke, kao mi curice.

- Svako može biti tužan ako ima razloga za to. Mi ne znamo da li taj dečak voli školjke, ali sam sigurna da je sada veoma tužan, jer ga je tako lepa devojčica prevarila i razočarala. Nego, šta mislite da se sada vratimo u hotel, jer je današnja šetnja gotova, a i tata je obećao da će nas predveče voditi na sladoled. Šta kažete na to?

- Jupiii! - veselo uzviknuše deca.

To veče, Sunčica je bila neobično mirna i nije kao obično pred spavanje, postavljala razna i mnoga pitanja, koja su često roditelje dovodila u nedoumicu, jer nisu znali odgovor na njih, pa bi se to često završavalo rečima:

- E, sad je vreme da spavamo, a o tome ćemo sutra. U redu?

Dugo joj je trebalo da zaspi, a i u snu je bila nemirna, pa ju je majka privila sebi u naručje, i tako su ostale do jutra.

Tek što su se napolju pojavili prvi sunčevi zraci, Sunčica se probudi i, još onako zatvorenih okica, upita:

- Mamice! Hoćemo li i danas ići u parkić?

- Videćemo, malena. A sad, spavaj još malo - odgovori majka i nežno je pomilova.

U toku dana, Marija je primetila, i malo se zabrinula što je Sunčica bila neuobičajeno mirna i poslušna, kako na kupanju i plaži, tako i za vreme ručka u restoranu, pa je sve vreme mirno sedela za stolom.

Posle popodnevnog odmora, kad Marija upita jesu li za šetnju, curice se složiše, a Sunčica čak s posebnim oduševljenjem. U toku oblačenja, zamoli majku da joj obuče haljinicu koju je najviše volela, i stavi zelenu šnalicu, koja je prilično dobro držala njene nestašne plave uvojke. Pri polasku, uze i svoju torbicu, koju je inače retko nosila. Majci sve to bi nekako simpatično, dok je Brankica radoznalo pratila sve što je radila njena mlađa sestra.

Kad stigoše u parkić, Sunčica bez reči pusti majčinu ruku i potrča. Za tren se našla pred onom istom ljuljaškom od juče, na kojoj je, opet, sam sedeo, onaj isti plavokosi dečak. Kad mu je prišla, izvadila je iz torbice školjku i rekla:

- Uzmi. I, izvini ako sam te povredila i razočarala.

Dečak zbunjeno pogleda u devojčicu, uze školjku u obe ruke, i onako, još sedeći na ljuljašci, primače se, i na preplanuli joj obraščić spusti glasan poljubac, pa sve trčeći napusti parkić, dok je iznenađena curica, s osmehom na licu, pratila i njega i školjku koja je svetlela u njegovoj ruci, sve dok se nije izgubio iza jednog visokog zelenog žbuna, pored koga se nalazilo i jedno stablo olijandera, s mnoštvom prekrasnih roza cvetova.

PODELITE OVAJ TEKST NA: