детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДАЈЕМ ШКОЉКУ ЗА ЉУЉАШКУ

(А кад је Марија постала мама...)

- Ето! Баш сте лепе. Још само да почешљамо косицу, и крећемо - рече Марија нестрпљивим девојчицама, док је завршавала њихово уређивање, како то и приличи цурицама кад полазе у шетњу.

Убрзо се, чврсто држећи за руке, нађоше на стази поред мора, које је било мирно и мамило поглед ка великој плавој површини воде, чији се свежи мирис, помешан с опојним мирисом прегрејаних борових иглица, ширио на све стране, и пунио душу и плућа задовољних шетача.

Наиђоше и на продавца сувенира, где се кратко задржаше у разгледању. Можда би већ и кренуле, ништа не купивши, да млађа девојчица не рече:

- Мамице! Купи ми ову шкољку! Молим те!

- Али, мила! Имаш их већ неколико. И разних...

- Мамице! Њих сам нашла у песку на плажи, и ниједна није овако лепа и сјајна.

- То је тачно - сложи се мајка, па настави: -Ти си баш заљубљена у те шкољке.

Док је у наставку шетње, старија девојчица, држећи мајку за руку лагано корачала, млађа је несташно скакутала с ноге на ногу, и постављала много разних питања везаних за море и рибице у њему, а при том је своју сјајну шкољку чврсто држла у ручици.

Пролазећи поред паркића, с разним направама за дечју разоноду, одлучише да се мало задрже, јер је у њему било и много веселе и разигране деце.

- Мамице! Мамице! Ја бих на љуљашку! - повика млађа кћерка.

- Колико видим, све су заузете? Али предлажем да станемо ту у близини, и сачекамо док нека не буде слободна.

- Тако и учинише. И док су Марија и старија цурица, посматрајући децу на љуљашкама, стајале и чекале, млађа се у трену нађе испред једне, на којој је плавокоси дечак, тек мало старији од ње, само седео на љуљашци. Нису чуле шта му је мала рекла, ал' он се брзо нађе на земљи и помери у страну, док је она већ хватала замах „својој“ управо „освојеној“ љуљашци.

- Мама! Мама! Да само знаш шта је Сунчица урадила!? - узбуђено рече Бранкица прилазећи мајци, која је у међувремену села не једну клупу.

- Шта!?- уплашено упита мајка.

- Док се она љуљала, дечак коме је дала своју шкољку да јој он уступи љуљашку, стајао је поред мене и чекао да се поново врати на љуљашку. А Сунчица је, кад је сишла с љуљашке, пришла, и без речи му узела шкољку из руке.

- А, он? - упита мајка.

- Он је збуњено гледао у њу, и стајао онако празних руку.

- Је ли то истина, Сунчице? - оштро упита мајка.

- Јесте - одговори тихо, погнуте главе, и румена у лицу, постиђена цурица, али и даље чврсто држећи шкољку у рукама.

Мајка устаде, узе шкољку из стиснутих дечјих руку, и крену према месту где је малопре стајао дечак.

- Па, он више није ту! Није ни чудо што је отишао - разочарано закључи Марија, погледа у Сунчицу, па настави: - Није лепо што си то урадила. Ти си њему понудила своју шкољку, за љуљашку, и она више није твоја, него његова. Сигурно се увредио и отишао кући, а можда је и тужан због тога.

- Мамице! Мени је Рада рекла да дечаци никад нису тужни, а и не воле шкољке, као ми цурице.

- Свако може бити тужан ако има разлога за то. Ми не знамо да ли тај дечак воли шкољке, али сам сигурна да је сада веома тужан, јер га је тако лепа девојчица преварила и разочарала. Него, шта мислите да се сада вратимо у хотел, јер је данашња шетња готова, а и тата је обећао да ће нас предвече водити на сладолед. Шта кажете на то?

- Јупиии! - весело узвикнуше деца.

То вече, Сунчица је била необично мирна и није као обично пред спавање, постављала разна и многа питања, која су често родитеље доводила у недоумицу, јер нису знали одговор на њих, па би се то често завршавало речима:

- Е, сад је време да спавамо, а о томе ћемо сутра. У реду?

Дуго јој је требало да заспи, а и у сну је била немирна, па ју је мајка привила себи у наручје, и тако су остале до јутра.

Тек што су се напољу појавили први сунчеви зраци, Сунчица се пробуди и, још онако затворених окица, упита:

- Мамице! Хоћемо ли и данас ићи у паркић?

- Видећемо, малена. А сад, спавај још мало - одговори мајка и нежно је помилова.

У току дана, Марија је приметила, и мало се забринула што је Сунчица била неуобичајено мирна и послушна, како на купању и плажи, тако и за време ручка у ресторану, па је све време мирно седела за столом.

После поподневног одмора, кад Марија упита јесу ли за шетњу, цурице се сложише, а Сунчица чак с посебним одушевљењем. У току облачења, замоли мајку да јој обуче хаљиницу коју је највише волела, и стави зелену шналицу, која је прилично добро држала њене несташне плаве увојке. При поласку, узе и своју торбицу, коју је иначе ретко носила. Мајци све то би некако симпатично, док је Бранкица радознало пратила све што је радила њена млађа сестра.

Кад стигоше у паркић, Сунчица без речи пусти мајчину руку и потрча. За трен се нашла пред оном истом љуљашком од јуче, на којој је, опет, сам седео, онај исти плавокоси дечак. Кад му је пришла, извадила је из торбице шкољку и рекла:

- Узми. И, извини ако сам те повредила и разочарала.

Дечак збуњено погледа у девојчицу, узе шкољку у обе руке, и онако, још седећи на љуљашци, примаче се, и на препланули јој обрашчић спусти гласан пољубац, па све трчећи напусти паркић, док је изненађена цурица, с осмехом на лицу, пратила и њега и шкољку која је светлела у његовој руци, све док се није изгубио иза једног високог зеленог жбуна, поред кога се налазило и једно стабло олијандера, с мноштвом прекрасних роза цветова.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: