detalj slike: KRK Art dizajn

VELIKANI LjUDSKE CIVILIZACIJE 8

Dr SIMO JELAČA

LUIS PASTER (1822-1895), francuski hemičar i biolog

Ime Luja Pastera poznato je u celom svetu, pre svega po procesu pasterizacije, nazvanom po njemu. I iako je po obrazovanju bio hemičar, postao je poznatiji u medicini. On je prvi u svetu napravio vakcinu protiv besnila, kao i vakcinu protiv antraksa. Poznato je da je Edvard Džener napravio prvu vakcinu protiv malih boginja, ali dugo posle tog pronalaska ništa značajno nije urađeno.

Godine 1880, Paster je otkrio da bakterija pilića kolere, ostavljena na duži vremenski period, ako se ubrizga u živinu, ne izaziva koleru. Kada je posle toga istu živinu vakcinisao svežom aktivnom kulturom bakterije, živina je preživela. Godine 1882. napravio je vakcinu protiv antraksa, koji se veoma retko javlja kod ljudi, ali je rasprostranjen kod goveda, a 1885. godine napravio je vakcinu protiv besnila. Kada su mu doveli dečaka od 9 godina, kojeg je na više mesta ujeo bijesni pas, Paster mu je dao vakcinu i dečak je preživeo. Vest se proširila i već sledeće godine vakcinisano je oko 2.500 pacijenata. Bilo je nešto manje od 1% fatalnih nesreća. To je bio najbolji razlog da drugi naučnici požure u pronalaženju vakcina za razne druge bolesti. Paster je procesom pasterizacije na mnogo načina uspeo da spreči širenje tuberkuloze, a to je proces koji je smislio u tehnologijama mleka i alkohola. On je ustanovio da se radi o mikroorganizmima, koji se ubijaju na temperaturama iznad 63°C oko 30 minuta. Paster je takođe zaključio da se sterilisani materijali, koji nisu izloženi vazduhu, ne kontaminiraju, dok se materijali izloženi vazduhu zagađuju i kvare. Svojim delovanjem unapredio je proizvodnju vina i piva, a značajno je pomogao i industriji svile u sprečavanju štetnog dejstva svilene bube.

U Parizu je 1888. izgrađen Pasterov institut, gde je Paster sahranjen 1895. Kada su Nemci 1940. naredili Majsteru da im otvori Pasterov grob, radi ispitivanja, Majster je izvršio samoubistvo, ne želeći da im to učini.

JOHAN GREGOR MENDEL (1822-1884), austrijski botaničar

Otac genetike, Austrijanac Mendel, tokom školovanja imao je najniže ocene iz biologije. Kao naučnik objavio je delo „Ogledi sa hibridima biljaka“ (Ekperiments vith Plant Hibrids) 1866. Bio je sveštenik, a njegovo ministarstvo mu je zabranjivalo da se bavi biološkim eksperimentima, što je ipak učinio neprimećeno. Njegovo laboratorija je bila manastirska bašta, a njegovi radovi su stekli priznanje ubrzo posle 1900. godine, nakon što su brojni drugi istraživači izveli slične eksperimente.

ŽAN-ŽOZEF LEONAR (1822-1900), francuski pronalazač

U nekim knjigama se za ovog naučnika pominje ime Etjen, što čitaocima ostavlja mogućnost jednog ili drugog. Još kao dete, kada je živeo u Belgiji, govorio je: „Kad porastem, napraviću mašinu koja će sama da radi“.

Poznato je da prvi počeci rada na motoru sa unutrašnjim sagorevanjem datiraju iz 1680. godine, od proslavljenog Danca Krizijana Hajgensa (1629-1695). Njegov princip rada zasniva se na paljenju baruta, iako nikada nije korišćen. Zatim je Švajcarac Fransoa Isak de Rivaz 1807. godine konstruisao prvi motor sa unutrašnjim sagorevanjem, zasnovan na principu sagorevanja kiseonika i vodonika. Čak je konstruisao i vozilo za ovaj motor, ali je i ovaj pronalazak ostao komercijalno neuspešan. Tek 1860. Žan-Žozef Etjen Lenoar (Žan

Joseph Etienne Lenoir) patentirao je prvi motor sa unutrašnjim sagorevanjem, koji je napravio revoluciju u transportnoj industriji.

Sa 16 godina Lenoir se preselio u Pariz, gde je, radeći u oblasti električne energije, napravio nekoliko korisnih uređaja. Jedan od uređaja je motor sa električnom varnicom. U početku je koristio komprimovani vazduh i gas na ugalj za dvotaktni motor, pošto kerozin tada još nije bio u upotrebi. Tokom narednih pet godina prodao je oko 500 svojih motora, a već 1861. napravio je verziju motora za čamac i 1863. verziju za tricikl.

Slijede Francuz Alphonse Bean de Rochas, koji je patentirao prvi četvorotaktni motor 1862. godine, a potom i Nijemac Nikolaus August Otto (1832-1891), koji je napravio mnogo uspješniji motor, zasnovan na principu primjene mješavine gas i vazduh. Tek sa motorom Gotliba Dajmlera (1834-1900) nafta je korišćena kao gorivo i od tada se dešava revolucija u razvoju motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Dajmler je inače radio za Ota u njegovoj fabrici.

JOHAN GREGOR MENDEL (1822-1884), austrijski botaničar

Otac genetike, Austrijanac Mendel, tokom školovanja imao je najniže ocene iz biologije. Kao naučnik objavio je delo „Ogledi sa hibridima biljaka“ (Ekperiments vith Plant Hibrids) 1866. Bio je sveštenik, a njegovo ministarstvo mu je zabranjivalo da se bavi biološkim eksperimentima, što je ipak učinio neprimećeno. Njegovo laboratorija je bila manastirska bašta, a njegovi radovi su stekli priznanje ubrzo posle 1900. godine, nakon što su brojni drugi istraživači izveli slične eksperimente.

FRANCIS GALTON (1822-1911), engleski naučnik

Galton je nećak Karlsa Darvina. Studirao je medicinu i tokom rada u Južnoj Africi objavio nekoliko radova iz domena naslednih osobina. U nauci je zabeležen kao prva osoba koja je uvela identifikaciju ljudi po otiscima prstiju 1892. g

GUSTAV KIRHGOF (1824-1887), nemački fizičar

Gustav Kirhgof je prvi definisao termodinamiku zračenja. Još kao student utvrdio je zakon električnih struja, koji je po njemu nazvan Kirhofov zakon. Na univerzitetima u Hajdelbergu i Berlinu specijalizovao se za električnu i spektralnu analizu, što je dovelo do otkrića elemenata cezijuma i rubidijuma. Kirhof je takođe objasnio Fraunhofera linije u sunčevom spektru, kao apsorpciju spektralnih talasa u sunčevoj atmosferi, primenom Kirhofovog zakona zračenja.

LORD KELVIN (1824-1907), britanski fizičar

Škotski Vilijam Tomson započeo je studije u Glazgovu sa 10 godina 1834. Radeći zajedno sa Džemsom Dzaulom (Džejms Džoul), opisao je Džoul-Tomsonov efekat 1852-1859. godine. Patentirao je telegrafski prijemnik za komunikaciju sa podmornicama , a 1892. godine je primljen u Dom Lordova i dobio je ime Lord Kelvin.

Završio je studije na Univerzitetu u Kembridžu, gde je ostao da predaje fiziku 50 godina. Posebno su ga zanimale oblasti termodinamike i elektromagnetizma. Sa Dzaulom je dokazao princip očuvanja energije, a sam je uspostavio Drugi zakon termodinamike, po kome se toplota prenosi samo sa toplijeg na hladnije telo, a nikako obrnuto. Sa Dzaulom je utvrdio i Džul-Tomsonov efekat prema kome gasovi gube toplotu širenjem, što je rezultiralo primenom rashladne tehnologije u industriji. Tomson (Lord Kelvin) je takođe uspeo da odredi starost Sunca i Zemlje, iako se ove vrednosti danas znatno razlikuju od savremenih proračuna. U svetu nauke se koristi i Kelvinova temperaturna skala, sa apsolutnom nulom od 0°K=-273,16°C, prema kojoj je 0°C=273,16°K, a tačka ključanja vode je 373,16°K.

U elektromagnetizmu, Tomson je proučavao Faradejeva dostignuća i matematički dopunio svoja otkrića. Kelvinov doprinos nauci bio je stvaranje osnove elektromagnetne teorije svetlosti, iako matematički još uvek nedovoljno definisane. Džejms Klerk Maksvel (1831-1879) ga je potpunije definisao kasnije. Tomson je izračunao odgovarajući električni napon pogodan za podvodne kablove, na osnovu čega je 1866. godine položen prvi transatlantski kabl, čime se obogatio i uveo u Dom lordova (lord Kelvin), pod kojim je mnogo poznatiji u naučni svet. Bio je predsednik Univerziteta u Glazgovu 53 godine.

DžOZEF SVEN (1828-1914), engleski fizičar i hemičar

Jozef Svon je pionir električnog osvetljenja i fotografije. Patentirao je karbonski foto proces 1864. i bromid papir za fotografiju u boji. On je takođe bio prvi koji je napravio veštačku svilu. Prvu električnu lampu napravio je 1860. godine, odnosno 20 godina pre Edisona. Kasnije su on i Edison osnovali zajedničku kompaniju „Edison & Svan United Electric Lighting Compani” 1883. Na osnovu ovih podataka, zaključak je da je Edisonu pripisana prva električna sijalica na osnovu Svonovog izuma, a ne njegovog. Isto će se videti i za niz drugih izuma koji se pripisuju Edisonu, kao najvećem američkom pronalazaču.

DžEJMS KLER MAKSVEL (1831-1879), škotski fizičar

Maksvel je, istražujući vezu između elektriciteta i magnetizma, prema Faradejevoj zamisli, zaključio da su oni istog fenomena, talasne prirode, čija je brzina jednaka brzini svetlosti (300.000 km/sek) i da je vidljiva svetlost elektromagnetna. prirodno zračenje. Takođe je tvrdio da su infracrvena i ultraljubičasta svetlost iste prirode. Ovu Maksvelovu tvrdnju ubrzo je, 1888. godine, potvrdio Henrih Rudolf Herc (1857-1894).

Maksvel je 1864. objavio dinamičku teoriju električnog polja, koja je ponudila matematičko objašnjenje elektromagnetizma, danas poznatu kao Maksvelova formula. Proučavao je i termodinamiku kretanja molekula gasa, iz čega je proizašao Maksvel-Bolcmanov zakon raspodele, koji objašnjava stvaranje toplote usled kretanja molekula. Pored toga, Maksvel je napravio prvu fotografiju u boji 1861. A u oblastima astronomije ustanovio je da su Saturnovi prstenovi sastavljeni od bezbroj malih tela, koja se skladno, u pravilnom međusobnom rasporedu, okreću oko Saturna. Godine 1871. Maksvel je osnovao Kevendiš laboratoriju na Univerzitetu u Kembridžu, gde je služio kao istaknuti profesor fizike. Rano je dobio rak i umro je u 48. godini. U naučnom svetu Maksvel je priznat kao najbolji fizičar posle Njutna.

NIKOLAUS OTTO (1832-1891), nemački inženjer

Oto je poznat širom sveta po svom prvom četvorotaktnom motoru sa unutrašnjim sagorevanjem. Svoj prvi motocikl napravio je 1861. godine, a 1867. za njega je dobio zlatnu medalju na izložbi u Parizu. Neki književni podaci beleže da je reč o tuđem patentu, iako se i dalje pripisuje Nikolausu Otu.

GUSTAVE ​​EIFFEL (1832-1923), francuski inženjer

Najpoznatije Ajfelovo delo je njegova čuvena kula u Parizu, izgrađena za Svetsku izložbu 1889. Ajfel je studirao umetnost i specijalizovao se za metalne konstrukcije, pre svega mostove. Po njegovim projektima izgrađeni su: most u Bordou (Bordo 1858), most u gradu Portu (u Portugalu) i most na jugu Francuske, dužine 162 m, preko reke Trujer. Konstruisao je i pokretnu kupolu iznad opservatorije u Nici, kao i Kip slobode u Njujorku, koji je Francuska poklonila Sjedinjenim Američkim Državama.

Kula u Parizu visoka je 320 metara i u svoje vreme bila je najviša građevina na svetu, sve do 1930. godine. Ajfel ju je sagradio kao privremenu zgradu, ali je postala najveća turistička atrakcija Pariza i Francuske, koja svake godine donosi milione posetilaca. godine i donosi dovoljan prihod.

ALFRED NOBEL (1833-1896), švedski hemičar

Šveđanin Alfred Bernhard Nobel je svetsko ime, ne toliko kao naučnik, koliko zbog činjenice da se svake godine u njegovo ime dodeljuju nagrade najzaslužnijim naučnicima, piscima i borcima za mir u kojima je Nobel stekao najveći deo svog obrazovanja Rusija, a govorio je ruski, francuski, engleski, nemački i švedski. Bavio se hemijom i u sopstvenoj fabrici proizvodio tečni nitroglicerin (eksploziv) za inženjerske potrebe. Godine 1864. njegova fabrika je eksplodirala, ubivši njegovog brata i još četiri radnika. Dve godine kasnije, 1866, napravio je stabilan eksploziv (nitroglicerin apsorbovan u kizelguru), nazvan dinamit. Time je finansijski profitirao, na osnovu čega je osnovan fond za nagrade za najbolja ostvarenja i ovaj fond nosi njegovo ime. Prve Nobelove nagrade u oblasti medicine, fizike i hemije dodeljene su 1901. godine, a sam Nobel, iako je proizvođač eksploziva, bio je pacifista.

VILHELM GOTLIEB DAJMLER (1834-1900), nemački inženjer

Daimler je 1885. godine patentirao prvi motor sa unutrašnjim sagorevanjem (SUS) zasnovan na principu sagorevanja nafte. Iste godine napravio je prvi motocikl, a 1886. i prvi automobil sa četiri točka, sa svojim motorom SUS. 1889. godine konstruisao je prvi dvotaktni četvorocilindrični motor i iste godine proizveo prvi automobil marke Mercedes. Mercedes se zvala ćerka Emila Jelineka, koja je učestvovala u automobilskim trkama, vozeći automobil Dajmler pod pseudonimom Mercedes. 1900. godine počela je industrijska proizvodnja automobila pod imenom Daimler-Mercedes. Od 1893. godine Karl Benc je započeo masovnu proizvodnju automobila sa četiri cilindra, a od 1926. godine su se spojile kompanije Dajmler i Benc.

DMITRI MENDELEEV (1834-1907), ruski hemičar

Dmitrij Mendeljejev je sedamnaesto dete u porodici, rođen u Tobolsku u Sibiru. Njegovi roditelji su imali fabriku stakla, a otac je bio slep. Otuda je Dmitrijevo školovanje bilo veoma teško. Studirao je pedagoške nauke u St. Petersburgu, što ga je kvalifikovalo za redovne studije na ruskim univerzitetima. Najveći uticaj na Mendeljejeva imao je Italijan Stanislao Cannizzaro (1826-1910), tokom svog predavanja o vezama između atoma i molekula 1860. godine u Karlsrueu. Pošto je shvatio koje su atomske težine elemenata, Mendeljejev će to kasnije koristiti za svoja najveća otkrića. Od 1860. Mendeljejev je bio predsednik Univerziteta St. Petersburgu, a 1869. godine objavio je svoju knjigu Principi hemije u kojoj je najveći značaj pridao atomskim težinama elemenata. Sastavio je Periodični sistem elemenata, sa svojstvima koja se izuzetno dobro uklapaju u njegovu tabelu. Time je utvrdio da neki elementi još nisu otkriveni i za njih ostavio prazna mesta u tabeli. Čak je predvideo njihova svojstva i atomsku težinu. Sve ovo se u potpunosti potvrdilo već narednih godina, kada su otkriveni galijum, skandijum i germanijum. Mendeljejev je takođe predvideo težine nekih elemenata, koji su prethodno bili pogrešno izračunati (na primer zlata) i ispravio ih. Kasnije su i preciznija merenja to potvrdila kao tačnu. Mendeljejev je prvi put objavio svoj Periodični sistem elemenata 1869. godine, koji, kao i niz drugih radova, nije odmah bio široko prihvaćen, iako je ubrzo postao univerzalni standard širom sveta. Godine 1955. otkriven je 101. element peroidnog sistema, koji je dobio ime Mendelevium. Izostala mu je Nobelova nagrada za hemiju 1906. za samo jedan glas.

                                                                                                                        Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: