детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВЕЛИКАНИ ЉУДСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ 8

Др СИМО ЈЕЛАЧА

ЛУИС ПАСТЕР (1822-1895), француски хемичар и биолог

Име Луја Пастера познато је у целом свету, пре свега по процесу пастеризације, названом по њему. И иако је по образовању био хемичар, постао је познатији у медицини. Он је први у свету направио вакцину против беснила, као и вакцину против антракса. Познато је да је Едвард Џенер направио прву вакцину против малих богиња, али дуго после тог проналаска ништа значајно није урађено.

Године 1880, Пастер је открио да бактерија пилића колере, остављена на дужи временски период, ако се убризга у живину, не изазива колеру. Када је после тога исту живину вакцинисао свежом активном културом бактерије, живина је преживела. Године 1882. направио је вакцину против антракса, који се веома ретко јавља код људи, али је распрострањен код говеда, а 1885. године направио је вакцину против беснила. Када су му довели дечака од 9 година, којег је на више места ујео бијесни пас, Пастер му је дао вакцину и дечак је преживео. Вест се проширила и већ следеће године вакцинисано је око 2.500 пацијената. Било је нешто мање од 1% фаталних несрећа. То је био најбољи разлог да други научници пожуре у проналажењу вакцина за разне друге болести. Пастер је процесом пастеризације на много начина успео да спречи ширење туберкулозе, а то је процес који је смислио у технологијама млека и алкохола. Он је установио да се ради о микроорганизмима, који се убијају на температурама изнад 63°Ц око 30 минута. Пастер је такође закључио да се стерилисани материјали, који нису изложени ваздуху, не контаминирају, док се материјали изложени ваздуху загађују и кваре. Својим деловањем унапредио је производњу вина и пива, а значајно је помогао и индустрији свиле у спречавању штетног дејства свилене бубе.

У Паризу је 1888. изграђен Пастеров институт, где је Пастер сахрањен 1895. Када су Немци 1940. наредили Мајстеру да им отвори Пастеров гроб, ради испитивања, Мајстер је извршио самоубиство, не желећи да им то учини.

ЈОХАН ГРЕГОР МЕНДЕЛ (1822-1884), аустријски ботаничар

Отац генетике, Аустријанац Мендел, током школовања имао је најниже оцене из биологије. Као научник објавио је дело „Огледи са хибридима биљака“ (Екпериментс витх Плант Хибридс) 1866. Био је свештеник, а његово министарство му је забрањивало да се бави биолошким експериментима, што је ипак учинио непримећено. Његово лабораторија је била манастирска башта, а његови радови су стекли признање убрзо после 1900. године, након што су бројни други истраживачи извели сличне експерименте.

ЖАН-ЖОЗЕФ ЛЕОНАР (1822-1900), француски проналазач

У неким књигама се за овог научника помиње име Етјен, што читаоцима оставља могућност једног или другог. Још као дете, када је живео у Белгији, говорио је: „Кад порастем, направићу машину која ће сама да ради“.

Познато је да први почеци рада на мотору са унутрашњим сагоревањем датирају из 1680. године, од прослављеног Данца Кризијана Хајгенса (1629-1695). Његов принцип рада заснива се на паљењу барута, иако никада није коришћен. Затим је Швајцарац Франсоа Исак де Риваз 1807. године конструисао први мотор са унутрашњим сагоревањем, заснован на принципу сагоревања кисеоника и водоника. Чак је конструисао и возило за овај мотор, али је и овај проналазак остао комерцијално неуспешан. Тек 1860. Жан-Жозеф Етјен Леноар (Жан

Јосепх Етиенне Леноир) патентирао је први мотор са унутрашњим сагоревањем, који је направио револуцију у транспортној индустрији.

Са 16 година Леноир се преселио у Париз, где је, радећи у области електричне енергије, направио неколико корисних уређаја. Један од уређаја је мотор са електричном варницом. У почетку је користио компримовани ваздух и гас на угаљ за двотактни мотор, пошто керозин тада још није био у употреби. Током наредних пет година продао је око 500 својих мотора, а већ 1861. направио је верзију мотора за чамац и 1863. верзију за трицикл.

Слиједе Француз Алпхонсе Беан де Роцхас, који је патентирао први четворотактни мотор 1862. године, а потом и Нијемац Николаус Аугуст Отто (1832-1891), који је направио много успјешнији мотор, заснован на принципу примјене мјешавине гас и ваздух. Тек са мотором Готлиба Дајмлера (1834-1900) нафта је коришћена као гориво и од тада се дешава револуција у развоју мотора са унутрашњим сагоревањем. Дајмлер је иначе радио за Ота у његовој фабрици.

ЈОХАН ГРЕГОР МЕНДЕЛ (1822-1884), аустријски ботаничар

Отац генетике, Аустријанац Мендел, током школовања имао је најниже оцене из биологије. Као научник објавио је дело „Огледи са хибридима биљака“ (Екпериментс витх Плант Хибридс) 1866. Био је свештеник, а његово министарство му је забрањивало да се бави биолошким експериментима, што је ипак учинио непримећено. Његово лабораторија је била манастирска башта, а његови радови су стекли признање убрзо после 1900. године, након што су бројни други истраживачи извели сличне експерименте.

ФРАНЦИС ГАЛТОН (1822-1911), енглески научник

Галтон је нећак Карлса Дарвина. Студирао је медицину и током рада у Јужној Африци објавио неколико радова из домена наследних особина. У науци је забележен као прва особа која је увела идентификацију људи по отисцима прстију 1892. г

ГУСТАВ КИРХГОФ (1824-1887), немачки физичар

Густав Кирхгоф је први дефинисао термодинамику зрачења. Још као студент утврдио је закон електричних струја, који је по њему назван Кирхофов закон. На универзитетима у Хајделбергу и Берлину специјализовао се за електричну и спектралну анализу, што је довело до открића елемената цезијума и рубидијума. Кирхоф је такође објаснио Фраунхофера линије у сунчевом спектру, као апсорпцију спектралних таласа у сунчевој атмосфери, применом Кирхофовог закона зрачења.

ЛОРД КЕЛВИН (1824-1907), британски физичар

Шкотски Вилијам Томсон започео је студије у Глазгову са 10 година 1834. Радећи заједно са Џемсом Дзаулом (Џејмс Џоул), описао је Џоул-Томсонов ефекат 1852-1859. године. Патентирао је телеграфски пријемник за комуникацију са подморницама , а 1892. године је примљен у Дом Лордова и добио је име Лорд Келвин.

Завршио је студије на Универзитету у Кембриџу, где је остао да предаје физику 50 година. Посебно су га занимале области термодинамике и електромагнетизма. Са Дзаулом је доказао принцип очувања енергије, а сам је успоставио Други закон термодинамике, по коме се топлота преноси само са топлијег на хладније тело, а никако обрнуто. Са Дзаулом је утврдио и Џул-Томсонов ефекат према коме гасови губе топлоту ширењем, што је резултирало применом расхладне технологије у индустрији. Томсон (Лорд Келвин) је такође успео да одреди старост Сунца и Земље, иако се ове вредности данас знатно разликују од савремених прорачуна. У свету науке се користи и Келвинова температурна скала, са апсолутном нулом од 0°К=-273,16°Ц, према којој је 0°Ц=273,16°К, а тачка кључања воде је 373,16°К.

У електромагнетизму, Томсон је проучавао Фарадејева достигнућа и математички допунио своја открића. Келвинов допринос науци био је стварање основе електромагнетне теорије светлости, иако математички још увек недовољно дефинисане. Џејмс Клерк Максвел (1831-1879) га је потпуније дефинисао касније. Томсон је израчунао одговарајући електрични напон погодан за подводне каблове, на основу чега је 1866. године положен први трансатлантски кабл, чиме се обогатио и увео у Дом лордова (лорд Келвин), под којим је много познатији у научни свет. Био је председник Универзитета у Глазгову 53 године.

ЏОЗЕФ СВЕН (1828-1914), енглески физичар и хемичар

Јозеф Свон је пионир електричног осветљења и фотографије. Патентирао је карбонски фото процес 1864. и бромид папир за фотографију у боји. Он је такође био први који је направио вештачку свилу. Прву електричну лампу направио је 1860. године, односно 20 година пре Едисона. Касније су он и Едисон основали заједничку компанију „Едисон & Сван Унитед Елецтриц Лигхтинг Цомпани” 1883. На основу ових података, закључак је да је Едисону приписана прва електрична сијалица на основу Своновог изума, а не његовог. Исто ће се видети и за низ других изума који се приписују Едисону, као највећем америчком проналазачу.

ЏЕЈМС КЛЕР МАКСВЕЛ (1831-1879), шкотски физичар

Максвел је, истражујући везу између електрицитета и магнетизма, према Фарадејевој замисли, закључио да су они истог феномена, таласне природе, чија је брзина једнака брзини светлости (300.000 км/сек) и да је видљива светлост електромагнетна. природно зрачење. Такође је тврдио да су инфрацрвена и ултраљубичаста светлост исте природе. Ову Максвелову тврдњу убрзо је, 1888. године, потврдио Хенрих Рудолф Херц (1857-1894).

Максвел је 1864. објавио динамичку теорију електричног поља, која је понудила математичко објашњење електромагнетизма, данас познату као Максвелова формула. Проучавао је и термодинамику кретања молекула гаса, из чега је произашао Максвел-Болцманов закон расподеле, који објашњава стварање топлоте услед кретања молекула. Поред тога, Максвел је направио прву фотографију у боји 1861. А у областима астрономије установио је да су Сатурнови прстенови састављени од безброј малих тела, која се складно, у правилном међусобном распореду, окрећу око Сатурна. Године 1871. Максвел је основао Кевендиш лабораторију на Универзитету у Кембриџу, где је служио као истакнути професор физике. Рано је добио рак и умро је у 48. години. У научном свету Максвел је признат као најбољи физичар после Њутна.

НИКОЛАУС ОТТО (1832-1891), немачки инжењер

Ото је познат широм света по свом првом четворотактном мотору са унутрашњим сагоревањем. Свој први мотоцикл направио је 1861. године, а 1867. за њега је добио златну медаљу на изложби у Паризу. Неки књижевни подаци бележе да је реч о туђем патенту, иако се и даље приписује Николаусу Оту.

ГУСТАВЕ ​​ЕИФФЕЛ (1832-1923), француски инжењер

Најпознатије Ајфелово дело је његова чувена кула у Паризу, изграђена за Светску изложбу 1889. Ајфел је студирао уметност и специјализовао се за металне конструкције, пре свега мостове. По његовим пројектима изграђени су: мост у Бордоу (Бордо 1858), мост у граду Порту (у Португалу) и мост на југу Француске, дужине 162 м, преко реке Трујер. Конструисао је и покретну куполу изнад опсерваторије у Ници, као и Кип слободе у Њујорку, који је Француска поклонила Сједињеним Америчким Државама.

Кула у Паризу висока је 320 метара и у своје време била је највиша грађевина на свету, све до 1930. године. Ајфел ју је саградио као привремену зграду, али је постала највећа туристичка атракција Париза и Француске, која сваке године доноси милионе посетилаца. године и доноси довољан приход.

АЛФРЕД НОБЕЛ (1833-1896), шведски хемичар

Швеђанин Алфред Бернхард Нобел је светско име, не толико као научник, колико због чињенице да се сваке године у његово име додељују награде најзаслужнијим научницима, писцима и борцима за мир у којима је Нобел стекао највећи део свог образовања Русија, а говорио је руски, француски, енглески, немачки и шведски. Бавио се хемијом и у сопственој фабрици производио течни нитроглицерин (експлозив) за инжењерске потребе. Године 1864. његова фабрика је експлодирала, убивши његовог брата и још четири радника. Две године касније, 1866, направио је стабилан експлозив (нитроглицерин апсорбован у кизелгуру), назван динамит. Тиме је финансијски профитирао, на основу чега је основан фонд за награде за најбоља остварења и овај фонд носи његово име. Прве Нобелове награде у области медицине, физике и хемије додељене су 1901. године, а сам Нобел, иако је произвођач експлозива, био је пацифиста.

ВИЛХЕЛМ ГОТЛИЕБ ДАЈМЛЕР (1834-1900), немачки инжењер

Даимлер је 1885. године патентирао први мотор са унутрашњим сагоревањем (СУС) заснован на принципу сагоревања нафте. Исте године направио је први мотоцикл, а 1886. и први аутомобил са четири точка, са својим мотором СУС. 1889. године конструисао је први двотактни четвороцилиндрични мотор и исте године произвео први аутомобил марке Мерцедес. Мерцедес се звала ћерка Емила Јелинека, која је учествовала у аутомобилским тркама, возећи аутомобил Дајмлер под псеудонимом Мерцедес. 1900. године почела је индустријска производња аутомобила под именом Даимлер-Мерцедес. Од 1893. године Карл Бенц је започео масовну производњу аутомобила са четири цилиндра, а од 1926. године су се спојиле компаније Дајмлер и Бенц.

ДМИТРИ МЕНДЕЛЕЕВ (1834-1907), руски хемичар

Дмитриј Мендељејев је седамнаесто дете у породици, рођен у Тоболску у Сибиру. Његови родитељи су имали фабрику стакла, а отац је био слеп. Отуда је Дмитријево школовање било веома тешко. Студирао је педагошке науке у Ст. Петерсбургу, што га је квалификовало за редовне студије на руским универзитетима. Највећи утицај на Мендељејева имао је Италијан Станислао Цанниззаро (1826-1910), током свог предавања о везама између атома и молекула 1860. године у Карлсруеу. Пошто је схватио које су атомске тежине елемената, Мендељејев ће то касније користити за своја највећа открића. Од 1860. Мендељејев је био председник Универзитета Ст. Петерсбургу, а 1869. године објавио је своју књигу Принципи хемије у којој је највећи значај придао атомским тежинама елемената. Саставио је Периодични систем елемената, са својствима која се изузетно добро уклапају у његову табелу. Тиме је утврдио да неки елементи још нису откривени и за њих оставио празна места у табели. Чак је предвидео њихова својства и атомску тежину. Све ово се у потпуности потврдило већ наредних година, када су откривени галијум, скандијум и германијум. Мендељејев је такође предвидео тежине неких елемената, који су претходно били погрешно израчунати (на пример злата) и исправио их. Касније су и прецизнија мерења то потврдила као тачну. Мендељејев је први пут објавио свој Периодични систем елемената 1869. године, који, као и низ других радова, није одмах био широко прихваћен, иако је убрзо постао универзални стандард широм света. Године 1955. откривен је 101. елемент пероидног система, који је добио име Менделевиум. Изостала му је Нобелова награда за хемију 1906. за само један глас.

                                                                                                                        Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: