|
|
|
 | Aleksandra Đorđević | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
I u dobru i u zlu?
Aleksandra Đorđrvić
Ne postoje garanti da će bilo koji savez sklopljen ljudskom rukom potrajati. Zbog toga prizivamo božansko. Pri sklapanju braka zavetujemo se da nećemo odustati, pokleknuti, pobeći kad postane teško. Obavezujemo se na podvig i vernost odnosu koji želimo da izgradimo sa voljenom osobom.Kad u sudaru ljudskog i božanskog prevagne potonje i iz naše olupane, grehom načete ljušture izraste novi život, iz ljubavi a ne iz strahopoštovanja mi se zavetujemo da ćemo čuvati, negovati i vaspitavati darovanu nam ljubav.Jedan odnos zapečaćen je Svetim Duhom, drugi krvlju. Da li ostaje išta u našoj koruptivnoj prirodi da dȃ vrednost odnosu sa osobom kojoj nismo ništa obećali i sa kojom nas ne veže krv. U takvom jednom odnosu čovek jedino može da se obaveže na učenje jer prijateljima se ne duguje.Beli Album Džoan Didion započinje rečenicom – Sebi pričamo priče da bismo živeli. Dodala bih da ih menjamo i doterujemo kad smo ostavljeni, odbačeni ili prezreni kako bismo PRE-živeli. Ko još nije pri pucanju odnosa vratio film, izbacio scene, promenio kadrove? Iako se u prijateljstvo ne bi smelo ulagati kao u banku, koliko nas smatra da nam prijatelj duguje: razumevanje, bezuslovnu podršku, bespogovornu lojalnost?Na početku gorenavedenog dela Didion rasvetljava čovekovu težnju da pričanjem priče, stvaranjem narativa, pozicionira sebe u svetu u neprekidnom menjaju. Jer Bože! kako je to surovo mesto ako sutra ne možemo da se oslonimo na ljude koje smo do juče zvali prijateljima. A kako je tek neuviđavno tražiti od nas da se pomerimo iz ležišta kad stvari više ne teku glatko. Ukoliko prijatelj nenamerno, rečju, gestom, pa čak i sopstvenim postojanjem osvesti u nama tamna mesta, mnogo je lakše prijatelja preimenovati u neprijatelja negoli istražiti sopstvenu tamu. Međutim, vražje su igre bez granica. I ako smo prst prijatelja sklonili sa okidača, vreba u bliskoj budućnosti sledeći prst na istom mestu – prst nazoviprijatelja ili sudbine. Dovoljan je mali pomak ili nazadak u stanju svesti da narativ svog života prilagodimo stepenu trenutnog duhovnog razvoja.Ah ta očekivanja! Sasvim je izvesno da od bračnog druga očekujemo vernost. Ne stojimo li imenom svojim, pa i dušom, iza toga? A da decu izvedemo na put? Nismo li slobodnom voljom birali porod i sa tim u vezi prihvatili se odgovornosti? Međutim, šta je sa ljudima koje nismo birali, i sa onima koje jesmo, kada u odnosu sa njima shvatimo da imamo nedovoljno vere u sopstveno biće? Dakako je velika sila potrebna da se odupremo zapadnjačkom trendu izbacivanja viška i bola iz života. Raskidanjem veza se po ovom instant receptu sreća kupuje na veliko. Nažalost, život nije jednostavan. Nekada je raskid manje od dva zla i jedini zdrav izbor. Kojim god putem da krenemo, nezamislivo je da ćemo ga preći bez pomoći prijatelja. Da li će nam se određeni ljudi naći na putu u pojedinim etapama ili ćemo koračati celim putem s rukom u ruci, katkad labaveći stisak, katkad ga jačajući, u božjoj je promisli. Ono što možemo da ponesemo biće nam ponuđeno, što da podnesemo – dato. Nikoga ne možemo držati odgovornim za to što još nismo dosegli mesto sa kog vidimo sebe. Ne zakriljuju pogled (ne)prijatelji, već sopstveni dlan.Sa željom u dugovečnu ljubav, pozivam nas da prepoznamo da vernost sebi uključuje vernost drugome. Ni potpis, ni obećanje, ni krv neće biti dovoljni ako nam koren nije VERA u VERnosti i poVERenju.
|
