детаљ слике: КРК Арт дизајн

И у добру и у злу?

Александра Ђорђрвић

Не постоје гаранти да ће било који савез склопљен људском руком потрајати. Због тога призивамо божанско. При склапању брака заветујемо се да нећемо одустати, поклекнути, побећи кад постане тешко. Обавезујемо се на подвиг и верност односу који желимо да изградимо са вољеном особом.

Кад у судару људског и божанског превагне потоње и из наше олупане, грехом начете љуштуре израсте нови живот, из љубави а не из страхопоштовања ми се заветујемо да ћемо чувати, неговати и васпитавати даровану нам љубав.

Један однос запечаћен је Светим Духом, други крвљу. Да ли остаје ишта у нашој коруптивној природи да дȃ вредност односу са особом којој нисмо ништа обећали и са којом нас не веже крв. У таквом једном односу човек једино може да се обавеже на учење јер пријатељима се не дугује.

Бели Албум Џоан Дидион започиње реченицом – Себи причамо приче да бисмо  живели. Додала бих да их мењамо и дотерујемо кад смо остављени, одбачени или презрени како бисмо ПРЕ-живели. Ко још није при пуцању односа вратио филм, избацио сцене, променио кадрове? Иако се у пријатељство не би смело улагати као у банку, колико нас сматра да нам пријатељ дугује: разумевање, безусловну подршку, беспоговорну лојалност?

На почетку горенаведеног дела Дидион расветљава човекову тежњу да причањем приче, стварањем наратива, позиционира себе у свету у непрекидном мењају. Јер Боже! како је то сурово место ако сутра не можемо да се ослонимо на људе које смо до јуче звали пријатељима. А како је тек неувиђавно тражити од нас да се померимо из лежишта кад ствари више не теку глатко. Уколико пријатељ ненамерно, речју, гестом, па чак и сопственим постојањем освести у нама тамна места, много је лакше пријатеља преименовати у непријатеља неголи истражити сопствену таму. Међутим, вражје су игре без граница. И ако смо прст пријатеља склонили са окидача, вреба у блиској будућности следећи прст на истом месту  – прст назовипријатеља или судбине. Довољан је мали помак или назадак у стању свести да наратив свог живота прилагодимо степену тренутног духовног развоја.

Ах та очекивања! Сасвим је извесно да од брачног друга очекујемо верност. Не стојимо ли именом својим, па и душом, иза тога? А да децу изведемо на пут? Нисмо ли слободном вољом бирали пород и са тим у вези прихватили се одговорности? Meђутим, шта је са људима које нисмо бирали, и са онима које јесмо, када у односу са њима схватимо да имамо недовољно вере у сопствено биће? Дакако је велика сила потребна да се одупремо западњачком тренду избацивања вишка и бола из живота. Раскидањем веза се по овом инстант рецепту срећа купује на велико. Нажалост, живот није једноставан. Некада је раскид мање од два зла и једини здрав избор.

Којим год путем да кренемо, незамисливо је да ћемо га прећи без помоћи пријатеља. Да ли ће нам се одређени људи наћи на путу у појединим етапама или ћемо корачати целим путем с руком у руци, каткад лабавећи стисак, каткад га јачајући, у божјој је промисли. Оно што можемо да понесемо биће нам понуђено, што да поднесемо – дато. Никога не можемо држати одговорним за то што још нисмо досегли место са ког видимо себе. Не закриљују поглед (не)пријатељи, већ сопствени длан.

Са жељом у дуговечну љубав, позивам нас да препознамо да верност себи укључује верност другоме. Ни потпис, ни обећање, ни крв неће бити довољни ако нам корен није ВЕРА у ВЕРности и поВЕРењу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: