|
|
|
 | Ružica Kljajić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
ULAZAK U CARSTVO KNjIGA - Dobar dan. Jeste li vi teta Adela? – stidljivo upita devojčica, nakon što lagano zatvori vrata za sobom.- Jesam - odgovori punačka gospođa srednjih godina, i ustade iza stola. – A, kako se ti zoveš?- Marija. Marija Jelić. Je li ovo dečja biblioteka?- Jeste. Došla si na pravo mesto, i dobro došla.Devojčica jedva da je čula Adeline reči. Zadivljeno je pogledom prelazila s police na policu, na kojima je bilo mnoštvo uredno složenih knjiga.- A sad mi reci, Marija, u koju školu ideš, i gde stanuješ?Marija je izgovarala tražene podatke, ali pogled joj je i dalje bio usmeren ka dugim, punim policama.- U koji razred ideš?- Tek sam pošla u treći.- Lepo. To je dobro vreme da se dođe u biblioteku, i počnu čitati knjige. Znaš li koju knjigu želiš, ili da ti ja odaberem?- Ne znam. Naša učiteljica,Olivera, juče nam je rekla da svi iz razreda dođemo kod vas, a da vi znate koje ćete nam knjige dati.- Lepo od nje. Pošto si ti prva došla, daću ti jednu divnu knjigu. Napisao ju je Ahmet Hromadžić, a zove se “Patuljak iz zaboravljene zemlje”. Sigurna sam da će ti se dopasti.Dok je bibliotekarka, kraj jedne police tragala za spomenutom knjigom, Marija oseti tugu, jer će iz ove velike sobe, pune knjiga, kući poneti samo jednu.Kad se nađe napolju, na još toplom miholjskom danu, sunčevi zraci obasjaše divnu naslovnicu knjige. Uska stazica vodila je putnika ka udaljenom zamku, koji se nalazio u plavetnilu, kao da je na nebu. Mariji se ipak činilo da on stvarno postoji, i da se do njega može stići.Knjigu nije stavila u torbu, već je stisnuvši s obe ruke, čvrsto privi na grudi, i uzdahnu. Srca punog radosti, ali i nestrpljenja da počne čitati, pođe kući. Okrenu se i pogleda u biblioteku iz koje je tek izašla. Činilo joj se da napušta jedno divno carstvo, u kome žive samo deca i knjige.***- Marija dušo, sad kad si ručala i uradila domaću zadaću, dobro bi bilo da ideš pripaziti Rumenku na paši, koju ću, evo, sad izvesti. Znaš da mala telka voli mleko svoje mame, a bude ga dovoljno, samo ako Rumenka jede dosta mlade trave.- Hoću, mamice. A, mogu li poneti moju knjigu, koju sam danas dobila u biblioteci? - Naravno,ali Rumenku moraš dobro paziti. Nemoj da se začitaš, a Rumenka ode u kupus komšinice Jelke, kao prošli put. Sećaš se?- Paziću dobro, videćeš - izusti Marija stidljivo, a rumen joj obli obraze, jer se seti kako je to izgledalo, a sve zbog njene zanesenosti nekim dečjim novinama koje je dobila od svog brata od ujaka, koji je već bio gimnazijalac, i nosio plavu kapu koja mu je lepo stajala. ***Kad je Marija uveče krenula na spavanje, iako umorna od svih poslova koje je imala u toku dana, i uzbuđenja zbog odlaska u biblioteku, molila je majku da joj kraj kreveta ostavi petrolejku, da nastavi s čitanjem.- Ne, sine! Kasno je, i nije dobro da čitaš pri slaboj svetlosti. Pokvarićeš oči.- Ali, mamice, molim te. Ostalo mi je samo nekoliko stranica, i gotovo. Samo da znaš kako je uzbudljivo, a ako je večeras pročitam, mogu sutra ići ponovo u biblioteku, i dobiti drugu knjigu. - Rekla sam već. Dosta je. Ima i sutra dan, pa ćeš je pročitati. Neće knjiga pobeći od tebe. I znaš šta? Imam jedan savet u vezi s tim.Iako razočarana majčinim čvrstim stavom, i zabrane čitanja pored petrolejke, Marija ipak malo živnu.- Kakav, mamice?- Predlažem da svoju knjigu, kad je toliko voliš, staviš ispod jastuka, pa kad spustiš glavu na jastuk, to će biti kao da je i čitaš, a možda ćeš i nešto lepo sanjati. Videćeš. Laku noć, đače moje.- Laku noć, mamice, i hvala za savet.Marija je stavila knjigu ispod jastuka i, iako je želela da zaspi, ipak je dugo ostala budna. Razmišljala je o čitanju knjige dok je pazila na Rumenku. A Rumenka? Bila je mirna i dobra. Celo vreme je pasla sočnu travu. Ipak, Marija je zapazila da naročito voli brstiti iz obale, bujne zelene lozice s mnoštvom belih šeširića, i ljubičaste cvetove divljih mahunarki. Iako zauzeta bogatom ispašom, često je okretala glavu prema Mariji i gledala je krupnim očima. Kao da je želela reći: - Hvala za zelene lozice, i na društvu.Ali, i da je upita, - šta je to tako zanimljivo u njenim rukama?Kad je napokon utonula u dubok san, Marija se nađe opet u biblioteci. U velikoj sobi, punoj polica s knjigama, na jednom zidu, nalazio se veliki prozor kroz koji je ulazila topla sunčeva svetlost, i obasjavala je dok je ležeći na krevetu, smeštenom upravo kraj prozora, čitala svoju omiljenu knjigu.
|
