детаљ слике: КРК Арт дизајн

УЛАЗАК У ЦАРСТВО КЊИГА

- Добар дан. Јесте ли ви тета Адела? – стидљиво упита девојчица, након што лагано затвори врата за собом.

- Јесам - одговори пуначка госпођа средњих година, и устаде иза стола. – А, како се ти зовеш?

- Марија. Марија Јелић. Је ли ово дечја библиотека?

- Јесте. Дошла си на право место, и добро дошла.

Девојчица једва да је чула Аделине речи. Задивљено је погледом прелазила с полице на полицу, на којима је било мноштво уредно сложених књига.

- А сад ми реци, Марија, у коју школу идеш, и где станујеш?

Марија је изговарала тражене податке, али поглед јој је и даље био усмерен ка дугим, пуним полицама.

- У који разред идеш?

- Тек сам пошла у трећи.

- Лепо. То је добро време да се дође у библиотеку, и почну читати књиге. Знаш ли коју књигу желиш, или да ти ја одаберем?

- Не знам. Наша учитељица,Оливера, јуче нам је рекла да сви из разреда дођемо код вас, а да ви знате које ћете нам књиге дати.

- Лепо од ње. Пошто си ти прва дошла, даћу ти једну дивну књигу. Написао ју је Ахмет Хромаџић, а зове се “Патуљак из заборављене земље”. Сигурна сам да ће ти се допасти.

Док је библиотекарка, крај једне полице трагала за споменутом књигом, Марија осети тугу, јер ће из ове велике собе, пуне књига, кући понети само једну.

Кад се нађе напољу, на још топлом михољском дану, сунчеви зраци обасјаше дивну насловницу књиге. Уска стазица  водила је путника ка удаљеном замку, који се налазио у плаветнилу, као да је на небу. Марији се ипак чинило да он стварно постоји, и да се до њега може стићи.

Књигу није ставила у торбу, већ је стиснувши с обе руке, чврсто приви на груди, и уздахну. Срца пуног радости, али и нестрпљења да почне читати, пође кући. Окрену се и погледа у библиотеку из које је тек изашла. Чинило јој се да напушта једно дивно царство, у коме живе само деца и књиге.

***

- Марија душо, сад кад си ручала и урадила домаћу задаћу, добро би било да идеш припазити Руменку на паши, коју ћу, ево, сад извести. Знаш да мала телка воли млеко своје маме, а буде га довољно, само ако Руменка једе доста младе траве.

- Хоћу, мамице. А, могу ли понети моју књигу, коју сам данас добила у библиотеци?

- Наравно,али Руменку мораш добро пазити. Немој да се зачиташ, а Руменка оде у купус комшинице Јелке, као прошли пут. Сећаш се?

- Пазићу добро, видећеш - изусти Марија стидљиво, а румен јој обли образе, јер се сети како је то изгледало, а све због њене занесености неким дечјим новинама које је добила од свог брата од ујака, који је већ био гимназијалац, и носио плаву капу која му је лепо стајала.

***

Кад је Марија увече кренула на спавање, иако уморна од свих послова које је имала у току дана, и узбуђења због одласка у библиотеку, молила је мајку да јој крај кревета остави петролејку, да настави с читањем.

- Не, сине! Касно је, и није добро да читаш при слабој светлости. Покварићеш очи.

- Али, мамице, молим те. Остало ми је само неколико страница, и готово. Само да знаш како је узбудљиво, а ако је вечерас прочитам, могу сутра ићи поново у библиотеку, и добити другу књигу.

- Рекла сам већ. Доста је. Има и сутра дан, па ћеш је прочитати. Неће књига побећи од тебе. И знаш шта? Имам један савет у вези с тим.

Иако разочарана мајчиним чврстим ставом, и забране читања поред петролејке, Марија ипак мало живну.

- Какав, мамице?

- Предлажем да своју књигу, кад је толико волиш, ставиш испод јастука, па кад спустиш главу на јастук, то ће бити као да је и читаш, а можда ћеш и нешто лепо сањати. Видећеш. Лаку ноћ, ђаче моје.

- Лаку ноћ, мамице, и хвала за савет.

Марија је ставила књигу испод јастука и, иако је желела да заспи, ипак је дуго остала будна. Размишљала је о читању књиге док је пазила на Руменку. А Руменка? Била је мирна и добра. Цело време је пасла сочну траву. Ипак, Марија је запазила да нарочито воли брстити из обале, бујне зелене лозице с мноштвом белих шеширића, и љубичасте цветове дивљих махунарки. Иако заузета богатом испашом, често је окретала главу према Марији и гледала је крупним очима. Као да је желела рећи:

- Хвала за зелене лозице, и на друштву.

Али, и да је упита, - шта је то тако занимљиво у њеним рукама?

Кад је напокон утонула у дубок сан, Марија се нађе опет у библиотеци. У великој соби, пуној полица с књигама, на једном зиду, налазио се велики прозор кроз који је улазила топла сунчева светлост, и обасјавала је док је лежећи на кревету, смештеном управо крај прозора, читала своју омиљену књигу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: