detalj slike: KRK Art dizajn

Olivera Stanković: Život kao stalni proces otkrivanja

Pesnikinja Olivera Stankovićsvojom poezijom dodiruje duše i budi emocije već generacijama. Nedavno je objavila novu knjigu pod nazivom "Okruglo pa na ćoše", čija je promocija u Banjaluci bila povod za okupljanje ljubitelja pisane reči, ali i povod za razgovor sa ovom izuzetnom pesnikinjom.

BIOGRAFIJA

Olivera Stanković je rođena sredinom prošlog veka u Čačku. Odrasla i školovala se u Beogradu (Prva beogradska gimnazija i Mecicinski fakultet). Radila u Zenici, rodila tri kćerke. Od 1987 živi u Banjoj Luci.

Po struci je bila pedijatar, po vokaciji humanista, po duši optimista.Sada je penzioner. Piše  oduvek i zauvek. Objavljivala u novinama i časopisima, nagrađivana. Izdala devet knjiga: Triola u oblaku, Svilena buba, Ljuljaška od kose, Ljubav i njena senka i Okruglo  pa na ćoše (pesme). Ispod kože i Sonata za dve ruke i čeiri oka (priče) i Zalagaonica dana i Sambažur i možurka (romani).

Književni ESNAF

Književna radionica Kordun

Neda Gavrić, Banja Luka, 24.10.2024.

Kako biste definisali dubinu značenja naslova Vaše nove zbirke "Okruglo pa na ćoše" i na koji način se taj mistični naslov prepliće sa suptilnim motivima i temama koje istražujete u svojim pesmama?

"Okruglo pa na ćoše" je izraz koji govori da je neko i nešto ni tamo ni ovamo. Niti je dobro, niti loše. U to spada naše bitisanje, situaija i kod nas i u nama i u svetu. Niti je dobro, niti je loše. Batrgamo se i mi i svet i snalazimo kako znamo i umemo. Tu su i pitanja ko smo, kakvi smo, zašto smo na koja uporno tražimo odgovore dok živimo i najčešće ih ne dobijemo.

Možete li opisati putovanje Vašeg pesničkog glasa kroz vreme, kako se ta evolucija odražava u bogatstvu i slojevitosti Vaše najnovije zbirke poezije "Okruglo pa na ćoše"?

Taj put ide sa godinama i sa godinama se menja. Menja ga život, oblikuju ga događanja, interesovanja. Menjaju ga saznanja i pitanja koja sebi postavljamo. Naslovi ciklusa ove zbirke pesama govore baš o tome, Ko sam, Kakva sam, kako sam i kome sam. To je na neki način ogoljavanje sebe i sebi i potencijalnim čitaocima. Moje je pitanje zašto uopšte imam potrebu za tim? Možda da samoj sebi budem jasnija i otvorenija tj iskrenija.

Kako uspevate da ostanete povezani sa skromnošću, uprkos priznanjima i uspesima u književnom svetu? Koji su Vaši  recepti za balans između poniznosti i dostignuća u stvaranju umetnosti?

To je zbir istine prema sebi i mnogo pročitanih dela. Ja ne smatram da sam skromna. Moja potreba za pisanjem je moja stvar. Bude mi drago kad se nekom dopadne to što sam napisala, naravno. Zahvalna sam što sam dobila taj dar da umem da napišem šta želim. Zahvalna sam i sebi što imam hrabrosti da to objavim, potpuno svesna da ima puno onih koje ja smatram boljim od sebe. To mi niti smeta, niti umanjuje moju želju za pisanjem.

Kakav je Vaš trenutni osvrt na književnu scenu i novonastale glasove koji je oblikuju? Kako ste promenili svoj ugao gledanja na književnost tokom godina?

Književna scena je umnogostručena u današnje vreme. Gotovo je nemoguće pratiti je. Ali se ipak u toj šumi izdanja daju izdvojiti kvalitetna i verovatno dugovečna. Može nešto trenutno da vam se dopadne, da vas zabavi i to je kratkog daha. A ima dela koja ostave dubok utisak i po sadržaju i po stilu i po ideji, a neka i po dokumentarnosti o jednom dobu. Tu je za mene razlika u kvalitetu. E to je ono što se kod mene promenilo. Ne čitam knjige koje će da me zabave, nego one koje će da me zamisle.

U kakvom svetlu vidite ulogu žene u savremenoj književnosti? Verujete li da su ženski glasovi dovoljno snažni u literarnom svetu?

Ne delim književnost na mušku i žensku, na ženski glas i muški glas. Bitan je kvalitet. Pošto se položaj žena polako menja u smislu ravnopravnosti, mada je još daleko od nje, ima sve više žena pisaca manje više uspešnih. Samo po uglu gledanja na život i njegove lepe i ružne pojave, moglo bi se govoriti o ženskom pismu kao o posebnosti. Ipak, kvalitet je odlučujući.

Kako Vaša poezija komunicira sa aktuelnim društvenim i političkim zbivanjima i kako tumačite misiju umetnosti u suočavanju sa izazovima današnjeg sveta?

Uticaj društvenih zbivanja je neminovan na književnost, i ima pisaca koji se skoro samo time bave, ali je veći broj onih koji biraju ili istorijske teme, ili ljubavne, ili one sveopšte, važne za svako doba i sve prilike. Ipak mislim da je dužnost pisca da kad već piše, ostavi svoje neko mišljenje, svoj pečat na zbivanja kojima svedoči. To onda postaju izvori za istoriju nekog doba i nekih ljudi.

Radeći sa decom, verovatno ste stekli posebnu perspektivu na njihovu svakodnevicu. Kako biste opisali svet u kojem odrastaju nova pokolenja?

O tome bih mogla nadugačko i naširoko da pričam. Život se mnogo promenio tokom mog bitisanja. Ono što je bilo normalno više nije, moralne norme koje su nas rukovodile više ne postoje, novih nema na vidiku. Ono što vidim je opšti nered po mom mišljenju. Ali ja spadam u dinosauruse, ne baš doslovno, ali blizu toga. U ovom dobu se deca bolje snalaze od odraslih, naročito od starih. Gledajući decu i roditelje stičem utisak da su danas deca komandati parade koje roditelji opslužuju. Deca samo imaju prava, a dužnosti su samo roditeljske. Meni je to neshvatljivo, ali tako je. Šta će to dalje izroditi, ne znam, ali ne verujem da će biti dobro. Mnogo sam zadovoljna što sam stara i što nemam malu decu. Jer je danas biti roditelj mnogo teško i pored najboljih namera. Džaba roditeljima kad govore deci kako treba, kad ona svuda oko sebe gledaju nešto sasvim drugo. U vaspitanje dece su svi upleteni ugavnom na negativan nači, sa moje tačke gledišta.

Čini se da se danas povećala svest o mentalnom zdravlju, kako ocenjujete napore i praksu koja se danas preduzima po tom pitanju, posebno u kontekstu dece i mladih?

Ti napori su bezznačajni, apsolutno nedovoljni, neorganizovani. Toliko toga bi se trebalo raditi od rođenja, vrtića, škole roditeljstva. Mentalnog zdravlja nema bez moralnih normi, a kad nema njih, onda je vrlo teško reći i smatrati šta je zdravo, normalno, poželjno, socijalno, empatično.

Egoizam i novac su današnji bogovi, a oni ne vode mentalnom zdravlju.

Pored pisanja, kako pronalazite ispunjenje i radost u slobodnom vremenu?

Ja mogu na ovo pitanje da odgovorim samo iz ugla gledanja penzionera. To je životno doba u kome vreme nema onu značajnu ulogu kao u prethodnim dobima. Slobodno vreme mi više nije željena dragocenost, ono je svakodnevnost. Volim druženje sa ljudima, mada samo sa odabranima, volim prirodu i sve njene promene, volim nadasve muziku i čitanje. Naravno, volim da iz prikrajka pratim život svojih kćeri, odrastanje svojih unuka i bolje ih razumem nego što sam svoju decu razumevala. Volim da pratim kretanje i promene života ljudi i sad to posmatra na drugi način. Ne znam šta je to dosada i kada baš ništa ne radim.

Kako biste voleli da budete zapamćeni kroz Vaše stihove i sve što ste ostvarili u svojoj poetskoj karijeri? Da li Vas je poezija, na neki način, oblikovala kroz život?

Prvo, nije moja poezija oblikovala moj karakter i dušu, nego je obrnuto. Karakter i duša su oblikovali moju poeziju. Nisam razmišljala o tome kako će me ko gledati i shvatiti kroz stihove. Nadam se samo da će osetiti da sam bila iskrena .

PODELITE OVAJ TEKST NA: