детаљ слике: КРК Арт дизајн

Оливера Станковић: Живот као стални процес откривања

Песникиња Оливера Станковићсвојом поезијом додирује душе и буди емоције већ генерацијама. Недавно је објавила нову књигу под називом "Округло па на ћоше", чија је промоција у Бањалуци била повод за окупљање љубитеља писане речи, али и повод за разговор са овом изузетном песникињом.

БИОГРАФИЈА

Оливера Станковић је рођена средином прошлог века у Чачку. Одрасла и школовала се у Београду (Прва београдска гимназија и Мецицински факултет). Радила у Зеници, родила три кћерке. Од 1987 живи у Бањој Луци.

По струци је била педијатар, по вокацији хуманиста, по души оптимиста.Сада је пензионер. Пише  одувек и заувек. Објављивала у новинама и часописима, награђивана. Издала девет књига: Триола у облаку, Свилена буба, Љуљашка од косе, Љубав и њена сенка и Округло  па на ћоше (песме). Испод коже и Соната за две руке и чеири ока (приче) и Залагаоница дана и Самбажур и можурка (романи).

Књижевни ЕСНАФ

Књижевна радионица Кордун

Неда Гаврић, Бања Лука, 24.10.2024.

Како бисте дефинисали дубину значења наслова Ваше нове збирке "Округло па на ћоше" и на који начин се тај мистични наслов преплиће са суптилним мотивима и темама које истражујете у својим песмама?

"Округло па на ћоше" је израз који говори да је неко и нешто ни тамо ни овамо. Нити је добро, нити лоше. У то спада наше битисање, ситуаија и код нас и у нама и у свету. Нити је добро, нити је лоше. Батргамо се и ми и свет и сналазимо како знамо и умемо. Ту су и питања ко смо, какви смо, зашто смо на која упорно тражимо одговоре док живимо и најчешће их не добијемо.

Можете ли описати путовање Вашег песничког гласа кроз време, како се та еволуција одражава у богатству и слојевитости Ваше најновије збирке поезије "Округло па на ћоше"?

Тај пут иде са годинама и са годинама се мења. Мења га живот, обликују га догађања, интересовања. Мењају га сазнања и питања која себи постављамо. Наслови циклуса ове збирке песама говоре баш о томе, Ко сам, Каква сам, како сам и коме сам. То је на неки начин огољавање себе и себи и потенцијалним читаоцима. Моје је питање зашто уопште имам потребу за тим? Можда да самој себи будем јаснија и отворенија тј искренија.

Како успевате да останете повезани са скромношћу, упркос признањима и успесима у књижевном свету? Који су Ваши  рецепти за баланс између понизности и достигнућа у стварању уметности?

То је збир истине према себи и много прочитаних дела. Ја не сматрам да сам скромна. Моја потреба за писањем је моја ствар. Буде ми драго кад се неком допадне то што сам написала, наравно. Захвална сам што сам добила тај дар да умем да напишем шта желим. Захвална сам и себи што имам храбрости да то објавим, потпуно свесна да има пуно оних које ја сматрам бољим од себе. То ми нити смета, нити умањује моју жељу за писањем.

Какав је Ваш тренутни осврт на књижевну сцену и новонастале гласове који је обликују? Како сте променили свој угао гледања на књижевност током година?

Књижевна сцена је умногостручена у данашње време. Готово је немогуће пратити је. Али се ипак у тој шуми издања дају издвојити квалитетна и вероватно дуговечна. Може нешто тренутно да вам се допадне, да вас забави и то је кратког даха. А има дела која оставе дубок утисак и по садржају и по стилу и по идеји, а нека и по документарности о једном добу. Ту је за мене разлика у квалитету. Е то је оно што се код мене променило. Не читам књиге које ће да ме забаве, него оне које ће да ме замисле.

У каквом светлу видите улогу жене у савременој књижевности? Верујете ли да су женски гласови довољно снажни у литерарном свету?

Не делим књижевност на мушку и женску, на женски глас и мушки глас. Битан је квалитет. Пошто се положај жена полако мења у смислу равноправности, мада је још далеко од ње, има све више жена писаца мање више успешних. Само по углу гледања на живот и његове лепе и ружне појаве, могло би се говорити о женском писму као о посебности. Ипак, квалитет је одлучујући.

Како Ваша поезија комуницира са актуелним друштвеним и политичким збивањима и како тумачите мисију уметности у суочавању са изазовима данашњег света?

Утицај друштвених збивања је неминован на књижевност, и има писаца који се скоро само тиме баве, али је већи број оних који бирају или историјске теме, или љубавне, или оне свеопште, важне за свако доба и све прилике. Ипак мислим да је дужност писца да кад већ пише, остави своје неко мишљење, свој печат на збивања којима сведочи. То онда постају извори за историју неког доба и неких људи.

Радећи са децом, вероватно сте стекли посебну перспективу на њихову свакодневицу. Како бисте описали свет у којем одрастају нова поколења?

О томе бих могла надугачко и нашироко да причам. Живот се много променио током мог битисања. Оно што је било нормално више није, моралне норме које су нас руководиле више не постоје, нових нема на видику. Оно што видим је општи неред по мом мишљењу. Али ја спадам у диносаурусе, не баш дословно, али близу тога. У овом добу се деца боље сналазе од одраслих, нарочито од старих. Гледајући децу и родитеље стичем утисак да су данас деца командати параде које родитељи опслужују. Деца само имају права, а дужности су само родитељске. Мени је то несхватљиво, али тако је. Шта ће то даље изродити, не знам, али не верујем да ће бити добро. Много сам задовољна што сам стара и што немам малу децу. Јер је данас бити родитељ много тешко и поред најбољих намера. Џаба родитељима кад говоре деци како треба, кад она свуда око себе гледају нешто сасвим друго. У васпитање деце су сви уплетени угавном на негативан начи, са моје тачке гледишта.

Чини се да се данас повећала свест о менталном здрављу, како оцењујете напоре и праксу која се данас предузима по том питању, посебно у контексту деце и младих?

Ти напори су беззначајни, апсолутно недовољни, неорганизовани. Толико тога би се требало радити од рођења, вртића, школе родитељства. Менталног здравља нема без моралних норми, а кад нема њих, онда је врло тешко рећи и сматрати шта је здраво, нормално, пожељно, социјално, емпатично.

Егоизам и новац су данашњи богови, а они не воде менталном здрављу.

Поред писања, како проналазите испуњење и радост у слободном времену?

Ја могу на ово питање да одговорим само из угла гледања пензионера. То је животно доба у коме време нема ону значајну улогу као у претходним добима. Слободно време ми више није жељена драгоценост, оно је свакодневност. Волим дружење са људима, мада само са одабранима, волим природу и све њене промене, волим надасве музику и читање. Наравно, волим да из прикрајка пратим живот својих кћери, одрастање својих унука и боље их разумем него што сам своју децу разумевала. Волим да пратим кретање и промене живота људи и сад то посматра на други начин. Не знам шта је то досада и када баш ништа не радим.

Како бисте волели да будете запамћени кроз Ваше стихове и све што сте остварили у својој поетској каријери? Да ли Вас је поезија, на неки начин, обликовала кроз живот?

Прво, није моја поезија обликовала мој карактер и душу, него је обрнуто. Карактер и душа су обликовали моју поезију. Нисам размишљала о томе како ће ме ко гледати и схватити кроз стихове. Надам се само да ће осетити да сам била искрена .

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: