detalj slike: KRK Art dizajn

Nebojša Lapčević: Ko je sejač? Gospod koji je dao njivu i seme.

Nebojša Lapčević višestruko nagrađivani pesnik i prozni pisac nedavno je objavio svoj novi roman pod nazivom "Sejač"koji je već osvojio srca čitalačke publike.

„Ko je sejač? Gospod koji je dao njivu i seme; da se poseje, da nikne i umnoži u slavu životu, ljubavi i lepoti...  Terra incognita  je metafora čiste prirode, gde se može čuti rajska muzika.“

Biografija

Književni ESNAF

Književna radionica Kordun

Neda Gavrić - Banja Luka, Kruševac - 07.11.2024.

Na 67. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, na štandu Izdavačke kuće "Agora", Vaš novi roman "Sejač" dočekan je s oduševljenjem. Kako biste opisali temu ovog dela?

Sva ova težnja za zajedničarenjem oko pisane reči na  67. Sajmu knjiga, čija je  krilatica  Reč je slobodna može zvučati primamljivo za posetioce i pisce... No, kada je tu nova knjiga autora, u mom slučaju novi roman Sejač koji je objavljen kod Izdavačke kuće Agora, po preporuci recenzenta Nenada Šaponje u ediciji Kalendar, onda je prisutno posebno uzbuđenje i potvrda trogodišnjeg pisanja romana i posvećenosti literaturi. Posebno što je moja prethodna knjiga Filatelist,  prošle godine bio ovenčana nagradom Meša Selimović, na čije sam Ostrvo uplovio epistolarnim stihovima, pomogla mi je,   pre svega,  da nadalje  nadgrađujem svoju poetiku... Sejač je zasnovan na nekoliko  pripovednih tokova u dvadeset četiri poglavlja koji govori o umetnosti, stvaralaštvu, o čulima strasti, o telu i duši,  o legendama Tromoravlja, o čistoj prirodi  -Terra incognita...  Ova lirska proza,  epskog zamaha,  u osnovi ima reč, stih,  po Česlavu Milošu poetsko, kao stalno traganje za stvarnim. Sva ova pitanja, rezignirana ne-upitanost umetnosti su pred kompozitorom Adamom Dedincem, kome otežava stanje teško bolesne supruge Evgenije u pisanju opere na osnovu izazova-tapije iz 1833. iz Jankove klisure, od čukundede Đorđija. To je zapravo   libreto za operu od venecijanskog libretiste Anonima... Adam Dedinac, koji je vazda u neskladu sa neprilikama s kraja dvadesetog veka, traži zaklon od ovog sveta gde će ostvariti svoje životno delo operu od neočekivanog adresata darodavca...  Prisustvo je večitih pitanja, života, smrti, ljubavi, umetnosti...  Kojoj se uzvišenosti prepustiti?    

U dubinama reči Vašeg romana "Sejač", koje poruke ili ideje su ključne za Vas i kakav transformišući uticaj želite da ostave na čitaoce?

Nakon  svesnog i nesvesnog osmatranja i razmatranja građe za roman u osnovi sam želeo da to bude priča o umetnosti, čiji su protagonisti u liku Angel Tice, Biničkog, Save Vladislavića, Vivaldija... Sve do prvobitnijeg fikcijskog Adama Dedinca koji svoje prisustvo projavljuje u odsustvu od savremenih tokova civilizacije. Pitanje prisutva koje treba da sadrži ljudska ličnost, u stvari, otkriva tragičnu nesposobnosti današnjice, o čemu govore i biblijski elementi, upravo, u  Priči o Sejaču...  Stvaralaštvo je pojam, u slučaju glavnog junaka,  pitanje je slobode, koje se primenjuje prevashodno na umetnost, ali i umetnost življenja. Mlada učenica Petra, upravo preuzima breme svog učitelja klavira Adama i spasonosno kaže: „Pevam u horu, dolazi nežni svemir zaklonjen vinogorjem da bi nas ujedinio“.        

Koja mudrost ili istina žari ispod površine stranica novog romana?

Ko je sejač? Gospod koji je dao njivu i seme; da se poseje, da nikne i umnoži u slavu životu, ljubavi i lepoti...  Terra incognita  je metafora čiste prirode, gde se može čuti rajska muzika... Glavni junak u Sejaču je upućen na nasledstvo Zakos livadu, koja može biti u trouglu moravskih i rasinskih tokova, Ćelijskog Jezera, Mojsinja, koju čitalac može sagledati sa vrhova Nebeskih stolica Kopaonika, odozgo čitavom kraju je Hram... Šta je to nego biblijski prostor otkrivanja, stalnog pokreta i viđenja jednog od likova, Adamovog prijatelja, invalida, strasnika i grešnika  Koste Pamjatnika koji u unutarnjoj priči čini vezu u mnogim paradoksima... Tu je i crveni konglomerat  komitetskog Suslova, Kulturnika, Ace Kučke koji označavaju period  druge polovine dvadesetog veka... S druge strane, dolazi priča o amfiteatru na tihim i čudesnim obalama Morave gde Binički postavlja scenu i priprema hor koji čine jasičani... Jedan od seljaka iz hora mogao je zapevati: „ Ovde mirne duše može da se javi Bog!“        

Po Vašem mišljenju, koje su to vrednosti  ključne za oblikovanje identiteta savremenog čoveka?

Svastan da je čovek Božje biće, moramo računati na njegov ontološki identitet, i zato u roman uvodim Angel Ticu koja prološki pronalazi saksiju sa plodnom zemljom na balkonu stana Adama i Evgenije, da spusti zrno da nikne pšenica i na ta naj način apostrofiram na prirodu, i propadljivost prirode. Identitiet savremenog čoveka treba posmatrati terminom ipostasi, tj. Troipostasnog u svetom jedinstvu; stvaranje, rukotvorenje od Tvorca dato je kao izraz slobode, što u suštini jeste umetnost...   Mlada Petra kaže: „Nek semenje me zasipa svojom čistotom!“, pre nego što učini svoj naum, pre nego što epiloški Angel tići ne nauče da odvoje žito od kukolja, dobro od zla, tamu od svetlosti... Sito koje se nalazi na zadnjoj korici knjige, upravo je simbol pravde, dok sa prednjih korica Van Gogov  „Sejač“ naslikan po Mijeu 1850.  čeka  doziv drugoliku...

Kakav je Vaš stav o ulozi veštačke inteligencije u kreativnom procesu pisanja i kako vidite budućnost umetničkog izraza kroz ovu inovaciju? Da li to otvara nova vrata za literaturu i umetnost ili je obrnuto?

Ovo pitanje moglo bi se staviti u okvire posredne filozofeme biti drugi, u nesnalaženju sa civilazcijskim izazovima...  U stvari,  jeste pitanje sopstva koje se javlja kao nesaglasje sa realnim kad današnje generacije pomoću savremene elektronike imaju potrebu da ulepšavaju ili iskrivljuju sliku sveta, samim tim i sebe samog. Kopija nije originalni iskaz, dožiljeni vaskrsli svet u koji se ulazi kroz Tesna vrata, recimo po paslovu Andre Žida... Gde možemo prepoznati Drvo života, možda, to drvo je baš u našoj bašti. Zamagljena stvarnost će nas onemogućiti da to drvo prepoznamo,   da prepoznamo prave vrednosti koje daju  pečat ličnog doživljaja... To može jedino pisac. Svaki čovek je neponovljiva ličnost koja sadašnji trenutak treba da vidi kao stalno nastajuću večnost. Kroz tu prizmu treba gledati na budućnost, i uopšte umetnost, uprkos svemu.     

U vremenu smo kada prolaznost oblikuje mnoge odnose, koliki značaj za Vas ima pravo prijateljstvo, ljubav?

U Filatelistu, moj je pesnički moto u rečenici: „Stižu li ti pisma, prijatelju?“ Sa tom epistolom treba nekom pružiti ruku... Taj sveti dodir je početak svakog prijateljstva, bliskosti i ljubavi. Taj sveti dodir se jedino može pod prstima osetiti... Otuđenost od bližnjih je tren ka prolaznosti i odmicanje od Trpeze prepune ljubavi... Dakle, u novom rukopisu  Pastir u pesmi Povezane ruke postoji stih:  „Ako mi ruku pružiš, ruku ću pružiti, i tako stegnuti šaku da će od stiska navirati sećanja“, možda je to moja poruka. 

Na koji način se umetnost može spojiti sa ljudskim duhom uovom konstantnom traganju za istinom?

Bez istine nema punoće, opet, umetnost nije samo traganje za istinom, to čak ne mora biti, već je to potreba za smislom ,za jedinstvenošću koje se pokazuju kroz slobodno potvrđivanje odnosa sa Tvorcem... To može biti i težnja za suštastvenim potrebama svedočenjima u vremenu. Što se tiče mojih književnih interesovanja, naglasiću osećaj zavičajnosti, posebno što sam iz prestonog Lazarevog grada. Pomenuću  operu Lazarevo obretenije, za koju sam pisao libreto, a kompozitor je bio M.A. Rasinski.  U februaru mesecu je bilo koncertno izvođenje opere u Kolarčevoj zadužbini u izvođenju Simfonijskog orkestra RTS, dirigent A. Kojić, u ulozi kneza Lazara je bio svetski priznati baritom Željko Lučić, lik kneginje Milice  tumačila je Snežana Savičić Sekulić... Opera Lazarevo obretenije kao kapitalno delo emitovana je na nacionalnoj televiziji... Umetnički duh, u ovom slučaju ujedinjen je sa rodoljubljem.    

Kako zamišljate idealan svet? Šta ili ko bi imao ključnu ulogu u oblikovanju te vizije?

Poći od  citata Miloša Crnjanskog, koji stoji na početku romana Sejač: „Možda će jednom sve nestati u umetnosti koja neće reći ni šta hoće, ni šta znači ono što kaže“, i iz njega možemo videti svoju nesavršenost, samim tim i umetničko delo je nesavršeno, u tom je lepota. Ko što Borhes kaže da „peozija ima obavezu samo prema lepoti.“ Pošto radim u Legatu Milića od Mačve, treba reći da je Milić za sebe govorio da je otšelnik, putnik kroz vreme i da će se vratiti na zemlju kroz dvesta godina da dovrši započete poslove...  Kao prilog razgovoru o romanu Sejač, kratak  citat kao izazov čitaocima : „Sedi kraj mene, a  ja ću te slušati... Sedi i sviraj mi noć. Sviraj mi dan. Sviraj mi vaskrslu prirodu... Sviraj mi Sejača na krstu!“   

PODELITE OVAJ TEKST NA: