детаљ слике: КРК Арт дизајн

Небојша Лапчевић: Ко је сејач? Господ који је дао њиву и семе.

Небојшa Лапчевић вишеструко награђивани песник и прозни писaц недавно је објавио свој нови роман под називом "Сејач"који је већ освојио срца читалачке публике.

„Ко је сејач? Господ који је дао њиву и семе; да се посеје, да никне и умножи у славу животу, љубави и лепоти...  Terra incognita  је метафора чисте природе, где се може чути рајска музика.“

Биографија

Књижевни ЕСНАФ

Књижевна радионица Кордун

Неда Гаврић - Бања Лука, Крушевац - 07.11.2024.

На 67. Међународном београдском сајму књига, на штанду Издавачке куће "Агора", Ваш нови роман "Сејач" дочекан је с одушевљењем. Како бисте описали тему овог дела?

Сва ова тежња за заједничарењем око писане речи на  67. Сајму књига, чија је  крилатица  Реч је слободна може звучати примамљиво за посетиоце и писце... Но, када је ту нова књига аутора, у мом случају нови роман Сејач који је објављен код Издавачке куће Агора, по препоруци рецензента Ненада Шапоње у едицији Календар, онда је присутно посебно узбуђење и потврда трогодишњег писања романа и посвећености литератури. Посебно што је моја претходна књига Филателист,  прошле године био овенчана наградом Меша Селимовић, на чије сам Острво упловио епистоларним стиховима, помогла ми је,   пре свега,  да надаље  надграђујем своју поетику... Сејач је заснован на неколико  приповедних токова у двадесет четири поглавља који говори о уметности, стваралаштву, о чулима страсти, о телу и души,  о легендама Троморавља, о чистој природи  -Terra incognita...  Ова лирска проза,  епског замаха,  у основи има реч, стих,  по Чеславу Милошу поетско, као стално трагање за стварним. Сва ова питања, резигнирана не-упитаност уметности су пред композитором Адамом Дединцем, коме отежава стање тешко болесне супруге Евгеније у писању опере на основу изазова-тапије из 1833. из Јанкове клисуре, од чукундеде Ђорђија. То је заправо   либрето за оперу од венецијанског либретисте Анонима... Адам Дединац, који је вазда у нескладу са неприликама с краја двадесетог века, тражи заклон од овог света где ће остварити своје животно дело оперу од неочекиваног адресата дародавца...  Присуство је вечитих питања, живота, смрти, љубави, уметности...  Којој се узвишености препустити?    

У дубинама речи Вашег романа "Сејач", које поруке или идеје су кључне за Вас и какав трансформишући утицај желите да оставе на читаоце?

Након  свесног и несвесног осматрања и разматрања грађе за роман у основи сам желео да то буде прича о уметности, чији су протагонисти у лику Ангел Тице, Биничког, Саве Владиславића, Вивалдија... Све до првобитнијег фикцијског Адама Дединца који своје присуство пројављује у одсуству од савремених токова цивилизације. Питање присутва које треба да садржи људска личност, у ствари, открива трагичну неспособности данашњице, о чему говоре и библијски елементи, управо, у  Причи о Сејачу...  Стваралаштво је појам, у случају главног јунака,  питање је слободе, које се примењује превасходно на уметност, али и уметност живљења. Млада ученица Петра, управо преузима бреме свог учитеља клавира Адама и спасоносно каже: „Певам у хору, долази нежни свемир заклоњен виногорјем да би нас ујединио“.        

Која мудрост или истина жари испод површине страница новог романа?

Ко је сејач? Господ који је дао њиву и семе; да се посеје, да никне и умножи у славу животу, љубави и лепоти...  Terra incognita  је метафора чисте природе, где се може чути рајска музика... Главни јунак у Сејачу је упућен на наследство Закос ливаду, која може бити у троуглу моравских и расинских токова, Ћелијског Језера, Мојсиња, коју читалац може сагледати са врхова Небеских столица Копаоника, одозго читавом крају је Храм... Шта је то него библијски простор откривања, сталног покрета и виђења једног од ликова, Адамовог пријатеља, инвалида, страсника и грешника  Косте Памјатника који у унутарњој причи чини везу у многим парадоксима... Ту је и црвени конгломерат  комитетског Суслова, Културника, Аце Кучке који означавају период  друге половине двадесетог века... С друге стране, долази прича о амфитеатру на тихим и чудесним обалама Мораве где Бинички поставља сцену и припрема хор који чине јасичани... Један од сељака из хора могао је запевати: „ Овде мирне душе може да се јави Бог!“        

По Вашем мишљењу, које су то вредности  кључне за обликовање идентитета савременог човека?

Свастан да је човек Божје биће, морамо рачунати на његов онтолошки идентитет, и зато у роман уводим Ангел Тицу која пролошки проналази саксију са плодном земљом на балкону стана Адама и Евгеније, да спусти зрно да никне пшеница и на та нај начин апострофирам на природу, и пропадљивост природе. Идентитиет савременог човека треба посматрати термином ипостаси, тј. Троипостасног у светом јединству; стварање, рукотворење од Творца дато је као израз слободе, што у суштини јесте уметност...   Млада Петра каже: „Нек семење ме засипа својом чистотом!“, пре него што учини свој наум, пре него што епилошки Ангел тићи не науче да одвоје жито од кукоља, добро од зла, таму од светлости... Сито које се налази на задњој корици књиге, управо је симбол правде, док са предњих корица Ван Гогов  „Сејач“ насликан по Мијеу 1850.  чека  дозив друголику...

Какав је Ваш став о улози вештачке интелигенције у креативном процесу писања и како видите будућност уметничког израза кроз ову иновацију? Да ли то отвара нова врата за литературу и уметност или је обрнуто?

Ово питање могло би се ставити у оквире посредне филозофеме бити други, у несналажењу са цивилазцијским изазовима...  У ствари,  јесте питање сопства које се јавља као несагласје са реалним кад данашње генерације помоћу савремене електронике имају потребу да улепшавају или искривљују слику света, самим тим и себе самог. Копија није оригинални исказ, дожиљени васкрсли свет у који се улази кроз Тесна врата, рецимо по паслову Андре Жида... Где можемо препознати Дрво живота, можда, то дрво је баш у нашој башти. Замагљена стварност ће нас онемогућити да то дрво препознамо,   да препознамо праве вредности које дају  печат личног доживљаја... То може једино писац. Сваки човек је непоновљива личност која садашњи тренутак треба да види као стално настајућу вечност. Кроз ту призму треба гледати на будућност, и уопште уметност, упркос свему.     

У времену смо када пролазност обликује многе односе, колики значај за Вас има право пријатељство, љубав?

У Филателисту, мој је песнички мото у реченици: „Стижу ли ти писма, пријатељу?“ Са том епистолом треба неком пружити руку... Тај свети додир је почетак сваког пријатељства, блискости и љубави. Тај свети додир се једино може под прстима осетити... Отуђеност од ближњих је трен ка пролазности и одмицање од Трпезе препуне љубави... Дакле, у новом рукопису  Пастир у песми Повезане руке постоји стих:  „Ако ми руку пружиш, руку ћу пружити, и тако стегнути шаку да ће од стиска навирати сећања“, можда је то моја порука. 

На који начин се уметност може спојити са људским духом уовом константном трагању за истином?

Без истине нема пуноће, опет, уметност није само трагање за истином, то чак не мора бити, већ је то потреба за смислом ,за јединственошћу које се показују кроз слободно потврђивање односа са Творцем... То може бити и тежња за суштаственим потребама сведочењима у времену. Што се тиче мојих књижевних интересовања, нагласићу осећај завичајности, посебно што сам из престоног Лазаревог града. Поменућу  оперу Лазарево обретеније, за коју сам писао либрето, а композитор је био М.А. Расински.  У фебруару месецу је било концертно извођење опере у Коларчевој задужбини у извођењу Симфонијског оркестра РТС, диригент А. Којић, у улози кнеза Лазара је био светски признати баритом Жељко Лучић, лик кнегиње Милице  тумачила је Снежана Савичић Секулић... Опера Лазарево обретеније као капитално дело емитована је на националној телевизији... Уметнички дух, у овом случају уједињен је са родољубљем.    

Како замишљате идеалан свет? Шта или ко би имао кључну улогу у обликовању те визије?

Поћи од  цитата Милоша Црњанског, који стоји на почетку романа Сејач: „Можда ће једном све нестати у уметности која неће рећи ни шта хоће, ни шта значи оно што каже“, и из њега можемо видети своју несавршеност, самим тим и уметничко дело је несавршено, у том је лепота. Ко што Борхес каже да „пеозија има обавезу само према лепоти.“ Пошто радим у Легату Милића од Мачве, треба рећи да је Милић за себе говорио да је отшелник, путник кроз време и да ће се вратити на земљу кроз двеста година да доврши започете послове...  Као прилог разговору о роману Сејач, кратак  цитат као изазов читаоцима : „Седи крај мене, а  ја ћу те слушати... Седи и свирај ми ноћ. Свирај ми дан. Свирај ми васкрслу природу... Свирај ми Сејача на крсту!“   

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: