O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriKultura sećanjaKolumnaBesede









Praznični karavan 2024-25
Praznični karavan 2023/24













Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Jovica Đurđić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirjana Štefanicki Antonić
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Saša Miljković
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Minić Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Svetlana Janković Mitić
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Dečji kutak


BEG U ŠKOLU

Ružica Kljajić
detalj slike: KRK Art dizajn


BEG U ŠKOLU

 

 
Prošlo je nekoliko sati od Marijinog dolaska kod Rade. Dok je prolazila uskom stazicom između njene i svoje kuće, samo joj je virila glava iz duboke snežne prtine koju su jutros velikim lopatama prokrčili njihovi očevi.
Sneg je tokom noći toliko napadao, da je ujutro sve izgledalo nestvarno. Krovovi kuća i pomoćnih zgrada potpuno se izgubili, a stabla u voćnjaku došla nekako kraća, sa raskošnim krošnjama koje su ličile na one najlepše, ali sada ogromne bele gljive, koje je mama, posle toplih junskih kiša, brala u obližnjoj šumici.
Sneg je, s obe strane staze, ličio na zidove nekog uskog, tek sagrađenog hodnika, ali bezplafona, sa otvorenim vidikom dokle pogled doseže. Deca su se radovala, dok su često i bosim nožicama trčkarala po uskoj stazici. A kad im se noge nakupe hladnoće, brzo utrče u kuću, često i uz grdnju starijih, a sve zbog straha da se ti mali vražići ne prehlade, i, da zlo ne čuje, razbole.
Toplota u sobi je već jenjavala, i više se nije čulo pucketanje drva iz peći, a devojčice su se još igrale, kad se na vratima pojavila strina, i rekla:
- Marija, od danas imaš brata.
Marija se, sva zbunjena poče osvrtati, kao da je nešto tražila.
- Ma, ne traži tu ništa! Dobila si brata, i on je u tvojoj kući.Ako hoćeš, možeš ići da ga vidiš.
Mariji su i dalje zvonile reči u ušima i glavi: „Dobila si brata, bra-ta...“
- Ne! Neću kući! - odlučno izusti, i, očekujući od nje pomoć, čvrsto uhvati Radu za ruku. I pored svih mogućih ubeđivanja, ostala je pri svojoj odluci, pa je prespavala kod Rade u njenom krevetu. Dugo nije zaspala. Osećala je kako Rada u snu ravnomerno diše, a ona još misli na strinine reči.


***

Prošlo je nekoliko meseci. Stiglo je i proleće. Nestalo je mekih staza od snega, a bele ogromne gljive pretvorile su se u raskošne zelene, ili u rascvetale šešire. Uskom stazicom između kuća, bezbrižno su trčkarala bosa dečica. Od onog februarskog dana, sve se promenilo.
Marija nije znala šta treba da oseća prema bratu. Znala je samo ono što joj je majka rekla. Mora paziti na njega kad ona nije tu, i, ako plače, da ga uzme sebi, i pokuša umiriti. Ona je to nerado činila. Bio je mali da bi uzeo njene knjige ili igračke, a njoj se činilo da joj je ipak nešto uzeo. Nije znala kako se to zove, ali je znala da joj mama, zbog njega, više nema vremena za priču pred spavanje, a to joj jako nedostaje. Sad i tata, čim uđe u kuću, prvo ide do bešike, uzme ga u ruke, podigne visoko, i pita:
- Šta je danas radio tatin sinčina? A?
I tako svaki dan. Ona, kao da više ne postoji. Tužna je kad se seti kako je bilo ranije. Tata bi joj često, kad stigne kući, donosio neku sitnicu, ali, najviše se radovala kad je pomiluje po glavi i upita:
- Šta je danas radila tatina kćer?
 
Kako je vreme prolazilo, Marija se sve više povlačila u sebe, ali  je mamu morala slušati. Jednog dana, čuvši uporan plač, mama uđe u sobu i glasno je izgrdi što je pustila da brat tako dugo plače. Marija odluči da se pobuni:
- Ako me budeš gonila da nosim i pazim tog vašeg drekavca, ja ću pobeći u školu.
- U školu? - začudi se majka. - Ko je još bežao u školu? To prvi put čujem.
- Pa, eto, ja ću biti prva, zato što mi je u školi lepše nego kod kuće. Tamo učimo, crtamo, pevamo, takmičimo se ko će bolje naučiti i recitovati pesmice.
- A kako to tebi ide od ruke?
- Dobro! Samo je nekad  Duško bolji od mene. Ali, samo nekad.
- Znaš. Imaš ti pravo. I ja bih rado pobegla u školu.
- Zašto ti? Ti nisi mala?
- Baš zato što nisam mala! Tek sad znam, koliko je važno ići u školu. Kad sam bila mala, tad ženskoj deci nisu dali ići u školu. Tako je bilo i samnom, iako sam bila najmlađe dete, a i roditelji su mi bili imućni. Na sve moje molbe i suze oni su odgovarali: - „Ženskoj deci ne treba škola. Kad porastu, udaće se, i šta će im onda škola?“ Moja tri starija brata su išla u školu. Uz njih sam naučila čitati i pisati, i samo ćirilicom, ali, žalim što ne znam i latinicu. Znaš, kad treba nešto da potpišem, ja ne znam šta sam potpisala, jer piše na latinici.
- Mamice, ne brini! Ja ću te naučiti, videćeš. Učićemo zajedno.
- Važi, mila! I znaj, drago mi je što voliš ići u školu, a, ako nekad i pripaziš ovog našeg drekavca, kako ga ti zoveš, i to je neka škola. Videćeš kad porasteš.
Majka ode iz sobe, a Marija pogleda u krevetić odakle su je znatiželjno posmatrala dva krupna plava oka. Nasmeši im se, i nastavi da uči pesmicu.


***

Nekoliko godina kasnije, iako je mama uz Mariju naučila latinično pismo, to joj nije bilo dovoljno. Silno je želela da ide u školu, da sedi u đačkoj klupi, sluša učitelja dok predaje i objašnjava lekcije.
Kad je odraslima pružena mogućnost da se upišu u večernju školu za osnovno obrazovanje, bila je među prvima. Jednoga dana, vidno uzbuđena, pokazala je svojim ukućanima svedočanstvo o završenoj školi. Marija je bila ponosna na svoju majku, jer je uspela da ostvari san iz detinjstva. U tom trenutku, pomagala je bratu da pravilno izgovori rečenicu iz Bukvara:
- „ MILOŠ, IDE, U ŠKOLU.“





PODELITE OVAJ TEKST NA:






2025 © Književna radionica "Kordun"