|
|
|
 | Ružica Kljajić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
BEG U ŠKOLU Prošlo je nekoliko sati od Marijinog dolaska kod Rade. Dok je prolazila uskom stazicom između njene i svoje kuće, samo joj je virila glava iz duboke snežne prtine koju su jutros velikim lopatama prokrčili njihovi očevi.Sneg je tokom noći toliko napadao, da je ujutro sve izgledalo nestvarno. Krovovi kuća i pomoćnih zgrada potpuno se izgubili, a stabla u voćnjaku došla nekako kraća, sa raskošnim krošnjama koje su ličile na one najlepše, ali sada ogromne bele gljive, koje je mama, posle toplih junskih kiša, brala u obližnjoj šumici.Sneg je, s obe strane staze, ličio na zidove nekog uskog, tek sagrađenog hodnika, ali bezplafona, sa otvorenim vidikom dokle pogled doseže. Deca su se radovala, dok su često i bosim nožicama trčkarala po uskoj stazici. A kad im se noge nakupe hladnoće, brzo utrče u kuću, često i uz grdnju starijih, a sve zbog straha da se ti mali vražići ne prehlade, i, da zlo ne čuje, razbole.Toplota u sobi je već jenjavala, i više se nije čulo pucketanje drva iz peći, a devojčice su se još igrale, kad se na vratima pojavila strina, i rekla:- Marija, od danas imaš brata.Marija se, sva zbunjena poče osvrtati, kao da je nešto tražila.- Ma, ne traži tu ništa! Dobila si brata, i on je u tvojoj kući.Ako hoćeš, možeš ići da ga vidiš.Mariji su i dalje zvonile reči u ušima i glavi: „Dobila si brata, bra-ta...“- Ne! Neću kući! - odlučno izusti, i, očekujući od nje pomoć, čvrsto uhvati Radu za ruku. I pored svih mogućih ubeđivanja, ostala je pri svojoj odluci, pa je prespavala kod Rade u njenom krevetu. Dugo nije zaspala. Osećala je kako Rada u snu ravnomerno diše, a ona još misli na strinine reči.
***Prošlo je nekoliko meseci. Stiglo je i proleće. Nestalo je mekih staza od snega, a bele ogromne gljive pretvorile su se u raskošne zelene, ili u rascvetale šešire. Uskom stazicom između kuća, bezbrižno su trčkarala bosa dečica. Od onog februarskog dana, sve se promenilo.Marija nije znala šta treba da oseća prema bratu. Znala je samo ono što joj je majka rekla. Mora paziti na njega kad ona nije tu, i, ako plače, da ga uzme sebi, i pokuša umiriti. Ona je to nerado činila. Bio je mali da bi uzeo njene knjige ili igračke, a njoj se činilo da joj je ipak nešto uzeo. Nije znala kako se to zove, ali je znala da joj mama, zbog njega, više nema vremena za priču pred spavanje, a to joj jako nedostaje. Sad i tata, čim uđe u kuću, prvo ide do bešike, uzme ga u ruke, podigne visoko, i pita:- Šta je danas radio tatin sinčina? A?I tako svaki dan. Ona, kao da više ne postoji. Tužna je kad se seti kako je bilo ranije. Tata bi joj često, kad stigne kući, donosio neku sitnicu, ali, najviše se radovala kad je pomiluje po glavi i upita:- Šta je danas radila tatina kćer? Kako je vreme prolazilo, Marija se sve više povlačila u sebe, ali je mamu morala slušati. Jednog dana, čuvši uporan plač, mama uđe u sobu i glasno je izgrdi što je pustila da brat tako dugo plače. Marija odluči da se pobuni:- Ako me budeš gonila da nosim i pazim tog vašeg drekavca, ja ću pobeći u školu.- U školu? - začudi se majka. - Ko je još bežao u školu? To prvi put čujem.- Pa, eto, ja ću biti prva, zato što mi je u školi lepše nego kod kuće. Tamo učimo, crtamo, pevamo, takmičimo se ko će bolje naučiti i recitovati pesmice.- A kako to tebi ide od ruke?- Dobro! Samo je nekad Duško bolji od mene. Ali, samo nekad.- Znaš. Imaš ti pravo. I ja bih rado pobegla u školu.- Zašto ti? Ti nisi mala?- Baš zato što nisam mala! Tek sad znam, koliko je važno ići u školu. Kad sam bila mala, tad ženskoj deci nisu dali ići u školu. Tako je bilo i samnom, iako sam bila najmlađe dete, a i roditelji su mi bili imućni. Na sve moje molbe i suze oni su odgovarali: - „Ženskoj deci ne treba škola. Kad porastu, udaće se, i šta će im onda škola?“ Moja tri starija brata su išla u školu. Uz njih sam naučila čitati i pisati, i samo ćirilicom, ali, žalim što ne znam i latinicu. Znaš, kad treba nešto da potpišem, ja ne znam šta sam potpisala, jer piše na latinici.- Mamice, ne brini! Ja ću te naučiti, videćeš. Učićemo zajedno.- Važi, mila! I znaj, drago mi je što voliš ići u školu, a, ako nekad i pripaziš ovog našeg drekavca, kako ga ti zoveš, i to je neka škola. Videćeš kad porasteš.Majka ode iz sobe, a Marija pogleda u krevetić odakle su je znatiželjno posmatrala dva krupna plava oka. Nasmeši im se, i nastavi da uči pesmicu.
***Nekoliko godina kasnije, iako je mama uz Mariju naučila latinično pismo, to joj nije bilo dovoljno. Silno je želela da ide u školu, da sedi u đačkoj klupi, sluša učitelja dok predaje i objašnjava lekcije. Kad je odraslima pružena mogućnost da se upišu u večernju školu za osnovno obrazovanje, bila je među prvima. Jednoga dana, vidno uzbuđena, pokazala je svojim ukućanima svedočanstvo o završenoj školi. Marija je bila ponosna na svoju majku, jer je uspela da ostvari san iz detinjstva. U tom trenutku, pomagala je bratu da pravilno izgovori rečenicu iz Bukvara: - „ MILOŠ, IDE, U ŠKOLU.“
|
