детаљ слике: КРК Арт дизајн

БЕГ У ШКОЛУ

Прошло је неколико сати од Маријиног доласка код Раде. Док је пролазила уском стазицом између њене и своје куће, само јој је вирила глава из дубоке снежне пртине коју су јутрос великим лопатама прокрчили њихови очеви.

Снег је током ноћи толико нападао, да је ујутро све изгледало нестварно. Кровови кућа и помоћних зграда потпуно се изгубили, а стабла у воћњаку дошла некако краћа, са раскошним крошњама које су личиле на оне најлепше, али сада огромне беле гљиве, које је мама, после топлих јунских киша, брала у оближњој шумици.

Снег је, с обе стране стазе, личио на зидове неког уског, тек саграђеног ходника, али безплафона, са отвореним видиком докле поглед досеже. Деца су се радовала, док су често и босим ножицама трчкарала по уској стазици. А кад им се ноге накупе хладноће, брзо утрче у кућу, често и уз грдњу старијих, а све због страха да се ти мали вражићи не прехладе, и, да зло не чује, разболе.

Топлота у соби је већ јењавала, и више се није чуло пуцкетање дрва из пећи, а девојчице су се још играле, кад се на вратима појавила стрина, и рекла:

- Марија, од данас имаш брата.

Марија се, сва збуњена поче освртати, као да је нешто тражила.

- Ма, не тражи ту ништа! Добила си брата, и он је у твојој кући.Ако хоћеш, можеш ићи да га видиш.

Марији су и даље звониле речи у ушима и глави: „Добила си брата, бра-та...“

- Не! Нећу кући! - одлучно изусти, и, очекујући од ње помоћ, чврсто ухвати Раду за руку. И поред свих могућих убеђивања, остала је при својој одлуци, па је преспавала код Раде у њеном кревету. Дуго није заспала. Осећала је како Рада у сну равномерно дише, а она још мисли на стринине речи.

***

Прошло је неколико месеци. Стигло је и пролеће. Нестало је меких стаза од снега, а беле огромне гљиве претвориле су се у раскошне зелене, или у расцветале шешире. Уском стазицом између кућа, безбрижно су трчкарала боса дечица. Од оног фебруарског дана, све се променило.

Марија није знала шта треба да осећа према брату. Знала је само оно што јој је мајка рекла. Мора пазити на њега кад она није ту, и, ако плаче, да га узме себи, и покуша умирити. Она је то нерадо чинила. Био је мали да би узео њене књиге или играчке, а њој се чинило да јој је ипак нешто узео. Није знала како се то зове, али је знала да јој мама, због њега, више нема времена за причу пред спавање, а то јој јако недостаје. Сад и тата, чим уђе у кућу, прво иде до бешике, узме га у руке, подигне високо, и пита:

- Шта је данас радио татин синчина? А?

И тако сваки дан. Она, као да више не постоји. Тужна је кад се сети како је било раније. Тата би јој често, кад стигне кући, доносио неку ситницу, али, највише се радовала кад је помилује по глави и упита:

- Шта је данас радила татина кћер?

Како је време пролазило, Марија се све више повлачила у себе, али  је маму морала слушати. Једног дана, чувши упоран плач, мама уђе у собу и гласно је изгрди што је пустила да брат тако дуго плаче. Марија одлучи да се побуни:

- Ако ме будеш гонила да носим и пазим тог вашег дрекавца, ја ћу побећи у школу.

- У школу? - зачуди се мајка. - Ко је још бежао у школу? То први пут чујем.

- Па, ето, ја ћу бити прва, зато што ми је у школи лепше него код куће. Tамо учимо, цртамо, певамо, такмичимо се ко ће боље научити и рецитовати песмице.

- А како то теби иде од руке?

- Добро! Само је некад  Душко бољи од мене. Али, само некад.

- Знаш. Имаш ти право. И ја бих радо побегла у школу.

- Зашто ти? Ти ниси мала?

- Баш зато што нисам мала! Тек сад знам, колико је важно ићи у школу. Кад сам била мала, тад женској деци нису дали ићи у школу. Тако је било и самном, иако сам била најмлађе дете, а и родитељи су ми били имућни. На све моје молбе и сузе они су одговарали: - „Женској деци не треба школа. Кад порасту, удаће се, и шта ће им онда школа?“ Моја три старија брата су ишла у школу. Уз њих сам научила читати и писати, и само ћирилицом, али, жалим што не знам и латиницу. Знаш, кад треба нешто да потпишем, ја не знам шта сам потписала, јер пише на латиници.

- Мамице, не брини! Ја ћу те научити, видећеш. Учићемо заједно.

- Важи, мила! И знај, драго ми је што волиш ићи у школу, а, ако некад и припазиш овог нашег дрекавца, како га ти зовеш, и то је нека школа. Видећеш кад порастеш.

Мајка оде из собе, а Марија погледа у креветић одакле су је знатижељно посматрала два крупна плава ока. Насмеши им се, и настави да учи песмицу.

***

Неколико година касније, иако је мама уз Марију научила латинично писмо, то јој није било довољно. Силно је желела да иде у школу, да седи у ђачкој клупи, слуша учитеља док предаје и објашњава лекције.

Кад је одраслима пружена могућност да се упишу у вечерњу школу за основно образовање, била је међу првима. Једнога дана, видно узбуђена, показала је својим укућанима сведочанство о завршеној школи. Марија је била поносна на своју мајку, јер је успела да оствари сан из детињства. У том тренутку, помагала је брату да правилно изговори реченицу из Буквара:

- „ МИЛОШ, ИДЕ, У ШКОЛУ.“

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: