detalj slike: KRK Art dizajn

O značaju kompjuterskih beleški

(fragment)

Milena Stanojević

Za početak - sećam se da si mi jednom rekla da je lepota retka i da treba vremena da se poveruje u nju. Prošlo je mnogo vremena, a sa njim nije došla i vera da ovde ima mesta za lepotu. Dok ti i Novak niste otišli, činilo mi se da je svitanje upravo počinjalo i da zori treba vremena da se izbori sa tminom. To što mi je zaličilo na dan, bilo je neko prelazno doba, ni sumrak ni jutro, i u njemu ste nas ostavili. Ako ikada odlučite da se vratite, u njemu ćete nas zateći. Ovde se i dalje mrak strovaljuje na nas tako rano iako je januar. Trebalo bi da je dan duži, ali proleće nije ni na vidiku. Neka čudna magla obavila je ceo grad. Danima je u vazduhu, sa njom i smog. Viđam neke ljude kako stavljaju maske, dođe mi da i sama nabavim jednu. Jutros sam, prolazeći pored apoteke, htela da svratim i kupim je. Sama pomisao da ću se sa tim čudom pojaviti pred decom navela me je da odustanem i preko usta navučem šal, dobra je zamena, a i nije ništa što izaziva pažnju, znaš koliko mi je oduvek bilo važno kakav utisak ću ostaviti pred drugima. Mirko, moj kolega, nema taj problem. Gledam ga jutros kako se blago osmehuje očima, masku navukao sve do njih, i čini se da je spokojan i uplašen u isto vreme. Spokojan pred pubertetlijama, svejedno mu je kako će ga gimnazijalci okarakterisati, da li kao preispoljnog čudaka što se jedini kroz školu šeta sa hirurškom maskom na licu ili će mu odati priznanje što je odgovoran prema svom zdravlju.  O njihovoj (ne)efikasnosti ne prestaje da se priča poslednjih dana, vazduh je toliko zagađen da je postalo svejedno u kom si delu grada, u svakom se probijaš kroz magluštinu kao kroz onu u donjim slojevima Njujorka u filmu Peti element. Mirko nema tu dilemu. „Ima da je nosim celo polugodište, koleginice“, rekao mi je jutros pred ulazak u 3/3 (kod njih mu se ne žuri, nikome od nas uostalom, posebno ne Mirku, u tom odeljenju čovek samo broji minute i svaka ušteda vremena, neka je  to i jedan minut, čini se kao dragocenost). „Nije zgoreg i zbog ovog virusa koji se pojavio u Kini.“

„Kog virusa?“, pitam dok cupkam nestrpljivo i krajičkom oka motrim na Perića koji mi se već mršti i gleda na sat. To dete je nepodnošljivo. Namerno mi stavlja do znanja da sam baš za pismeni zakasnila jedan minut. „Niste čuli na vestima, koleginice?“

„Nemam TV, na sreću“, dodajem sad već gledajući preko Mirkovog ramena ka učionici. „Nabavite ga, koleginice, nabavite ga što pre, trebaće vam, zapamtite šta vam kažem. Evropa spava blaženim snom, spavala je tako i uoči Prvog, a posle i uoči Drugog rata.“

„Bože, kolega, o kakvom ratu pričate?“, pitam mrzovoljno, ne želim da uđem u učionicu sa zloslutnim mislima, ne zaziru sve kolege za džabe od Mirka. Čovek je pred penzijom, jednom nogom je već tamo, voleo je tako da kaže, a ovom drugom mu se ostaje u hodniku, ćaskao bi još o uticaju zagađenosti vazduha na zdravlje, ali ja imam pismeni u 4/1, Perić zna da mi zanoveta svaki put ako zakasnim i dva minuta na čas. „Znate, mi zapravo imamo pola sata za izradu teme. Dok ste ušli, pa upisali čas, pa nam podelili vežbanke i objasnili teme...Trebalo bi drugačije da se organizujete kada planirate pismene zadatke, profesorka“, rekao mi je prošli put sa toliko uverenosti. Jedva čekam jun da se rešim ovog odeljenja. Život nam se sveo na jedvačekanje, jedva čekamo finale u kom će Srbija igrati na svetskom prvenstvu u fudbalu, jedva čekamo da uđemo u Evropsku uniju, majke jedva čekaju kraj školske godine („Deca mi se traumiraju tamo po toj školi, čujem jednu od njih pre neki dan na pijaci kako se jada prodavačici cveća). Mirko jedva čeka odlazak u penziju. Ja jedva čekam da moj PMS postane podnošljiv. Jutros mi u novostima na fb-u izađe članak o perimenopauzi. Tranzicija menopauze koja može početi osam do deset godina pre menopauze kada jajnici polako (ali, sigurno!), proizvode manje estrogena. Kreće tad, sa četrdeset godina samoće, što bi rekao Markes (dobro, on bi rekao sto), ili u ono ružno doba kad je čovek još mlad da bi imao želje, a suviše star da ih ostvaruje (e to bi, baš tim rečima, rekao naš Meša).

PODELITE OVAJ TEKST NA: