|
|
|
О ЗНАЧАЈУ КОМПЈУТЕРСКИХ БЕЛЕШКИ  | Милена Станојевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
О значају компјутерских белешки(фрагмент)
Милена Станојевић
За почетак - сећам се да си ми једном рекла да је лепота ретка и да треба времена да се поверује у њу. Прошло је много времена, а са њим није дошла и вера да овде има места за лепоту. Док ти и Новак нисте отишли, чинило ми се да је свитање управо почињало и да зори треба времена да се избори са тмином. То што ми је заличило на дан, било је неко прелазно доба, ни сумрак ни јутро, и у њему сте нас оставили. Ако икада одлучите да се вратите, у њему ћете нас затећи. Овде се и даље мрак строваљује на нас тако рано иако је јануар. Требало би да је дан дужи, али пролеће није ни на видику. Нека чудна магла обавила је цео град. Данима је у ваздуху, са њом и смог. Виђам неке људе како стављају маске, дође ми да и сама набавим једну. Јутрос сам, пролазећи поред апотеке, хтела да свратим и купим је. Сама помисао да ћу се са тим чудом појавити пред децом навела ме је да одустанем и преко уста навучем шал, добра је замена, а и није ништа што изазива пажњу, знаш колико ми је одувек било важно какав утисак ћу оставити пред другима. Мирко, мој колега, нема тај проблем. Гледам га јутрос како се благо осмехује очима, маску навукао све до њих, и чини се да је спокојан и уплашен у исто време. Спокојан пред пубертетлијама, свеједно му је како ће га гимназијалци окарактерисати, да ли као преиспољног чудака што се једини кроз школу шета са хируршком маском на лицу или ће му одати признање што је одговоран према свом здрављу. О њиховој (не)ефикасности не престаје да се прича последњих дана, ваздух је толико загађен да је постало свеједно у ком си делу града, у сваком се пробијаш кроз маглуштину као кроз ону у доњим слојевима Њујорка у филму Пети елемент. Мирко нема ту дилему. „Има да је носим цело полугодиште, колегинице“, рекао ми је јутрос пред улазак у 3/3 (код њих му се не жури, никоме од нас уосталом, посебно не Мирку, у том одељењу човек само броји минуте и свака уштеда времена, нека је то и један минут, чини се као драгоценост). „Није згорег и због овог вируса који се појавио у Кини.“ „Ког вируса?“, питам док цупкам нестрпљиво и крајичком ока мотрим на Перића који ми се већ мршти и гледа на сат. То дете је неподношљиво. Намерно ми ставља до знања да сам баш за писмени закаснила један минут. „Нисте чули на вестима, колегинице?“„Немам ТВ, на срећу“, додајем сад већ гледајући преко Мирковог рамена ка учионици. „Набавите га, колегинице, набавите га што пре, требаће вам, запамтите шта вам кажем. Европа спава блаженим сном, спавала је тако и уочи Првог, а после и уочи Другог рата.“ „Боже, колега, о каквом рату причате?“, питам мрзовољно, не желим да уђем у учионицу са злослутним мислима, не зазиру све колеге за џабе од Мирка. Човек је пред пензијом, једном ногом је већ тамо, волео је тако да каже, а овом другом му се остаје у ходнику, ћаскао би још о утицају загађености ваздуха на здравље, али ја имам писмени у 4/1, Перић зна да ми зановета сваки пут ако закасним и два минута на час. „Знате, ми заправо имамо пола сата за израду теме. Док сте ушли, па уписали час, па нам поделили вежбанке и објаснили теме...Требало би другачије да се организујете када планирате писмене задатке, професорка“, рекао ми је прошли пут са толико уверености. Једва чекам јун да се решим овог одељења. Живот нам се свео на једвачекање, једва чекамо финале у ком ће Србија играти на светском првенству у фудбалу, једва чекамо да уђемо у Европску унију, мајке једва чекају крај школске године („Деца ми се траумирају тамо по тој школи, чујем једну од њих пре неки дан на пијаци како се јада продавачици цвећа). Мирко једва чека одлазак у пензију. Ја једва чекам да мој ПМС постане подношљив. Јутрос ми у новостима на фб-у изађе чланак о перименопаузи. Транзиција менопаузе која може почети осам до десет година пре менопаузе када јајници полако (али, сигурно!), производе мање естрогена. Креће тад, са четрдесет година самоће, што би рекао Маркес (добро, он би рекао сто), или у оно ружно доба кад је човек још млад да би имао жеље, а сувише стар да их остварује (е то би, баш тим речима, рекао наш Меша).
|
