detalj slike: KRK Art dizajn

Željka Avrić: Srce na papiru

Susreti sa čitaocima uvek su puni topline i obostranog razumevanja. To je ona, preko potrebna interakcija, razmena dobrih misli i vibracija. Ako toga nema, i najbolja pesma i najbolja interpretacija biće hladni i ostaće nedorečeni. Ljudi su potrebni jedni drugima. Nakon svih knjiga, uspeha, nagrada, festivala, ostaje važno samo jedno – kakav si čovek.

Književni ESNAF

Književna radionica Kordun

Neda Gavrić, Banja Luka, 23.11.2024. 

Dobitnik ste nagrade "Šušnjar" za Vašu knjigu poezije "Izvan, iznutra", objavljenu u prestižnom izdanju beogradske Izdavačke kuće "4SE". Koja duboka inspiracija Vas je vodila kroz stvaranje ove zbirke i kako ste oblikovali njen tematski i stilski izraz kako bi preneli svoju emotivnu istinu čitaocima?

Knjiga „Izvan, iznutra“ je knjiga o bolu. Bol je njena sveobuhvatna i jedinstvena tema. Lično iskustvo bola pomoglo mi je da vidim i osetim bol drugih, a on se, opet, projektovao u opšte osećanje bola. Ove perspektive doživljaja bola odredile su i koncepciju knjige. Od prvog ciklusa „Hodači, Senke“ koji sadrži angažovanu poeziju o ljudskim sudbinama obeleženim bolom, do poslednjeg ciklusa „Pomrčine, Svici“ u kojem se bol preobražava u opšti, sveljudski, pa čak i svetski. Reakcija na sopstveni doživljaj bola izvukao me je iz zone komfora i naveo da shvatim da postoji i ona druga, paralelna stvarnost u kojoj žive ti Hodači i Senke. Ne moramo da idemo daleko, dovoljno je da pogledamo na ulicu, svratimo u susedstvo, stavimo se u tuđu kožu, siđemo u sebe. To Izvan, spoljašnje, prošlo je kroz pesničko i ljudsko Iznutra i ovaplotilo se, u jednom dahu,  u pesme slobodnog stiha, u vidu zapisa toka misli, ispovesti osujećenih, neprilagođenih, prevarenih, neželjenih, u poetskim pričama o napuštenim selima, nesrećama na gradilištima, u odlascima mladih iz svoje zemlje.  Antiratne pesme „Oni u prvim redovima“ i „Između odlaska i vraćanja“ svedoče da u svim ratovima uvek strada mali čovek i njegova porodica. Pesme ciklusa „Pomrčine, Svici“  - „Sonet o kostima“, „Kočić Petar kćeri svojoj“ govore o nacionalnom bolu uzrokovanom istorijskim dešavanjima u kojima je srpski narodprošao kroz golgote obespravljenosti, pogroma, seoba, izbeglištva. „Priča o nekadašnjem“ je pesma posvećena Milošu Crnjanskom koji je subjektivno osećanje tuge zbog besmisla rata i izgnanstva preneo na celu izgubljenu generaciju. O sveopštem, svečovečanskom bolu se, u celom svom delu bavio Dostojevski smatrajući  da je lek u veri i životu u Hristu.   

Kako doživljavate značaj dobijanja brojnih književnih nagrada tokom karijere? Na koji način ova vrsta priznanja utiče na Vaše umetničko stvaralaštvo i kako ih tumačite u kontekstu Vaše lične evolucije kao pesnikinje?

Nagrada „Šušnjar“ na međunarodnim susretima u Oštroj Luci u Republici Srpskoj, dodeljena mi je za knjigu „Izvan, iznutra“ u izdanju beogradske kuće 4SE, u konkurenciji svih književnih formi književnika koji stvaraju u duhu srpske književne tradicije i jezika, negovanja kulturnog nasleđa i srpske duhonosti, podsticanja patriotskih i plemenitih osećanja, uzimajući u obzir celokupno književno delo sa naglaskom na nagrađenoj knjizi. Hvala žiriju koji je smatrao da su moja poslednja objavljena knjiga i moje delo dostojni sećanja na 5500 srpske nejači stradale od ustaškog terora na području Sanskog Mosta početkom avgusta 1941. godine.

Nagrada, svakom stvaraocu, treba da bude podsticaj za novu kreativnost, za nova saznanja, za buduće delo.  Ukoliko je nagrada sama po sebi cilj, ona gubi i smisao i značaj. Nagrada je imati svoju čitalačku publiku, međusobno poštovanje i pomaganje, naročito mladih pesnika. Najdragocenija i najuzvišenija nagrada je samo pisanje, kreativno zrenje i stvaralački čin.

O Vašoj poeziji pisali su neki od najuglednijih imena književne kritike, kao što su Ranko Pavlović, Anđelko Anušić, Ljubivoje Ršumović, i mnogi drugi, kako doživljavate njihovo prepoznavanje i pisanje o Vašem stvaralaštvu? Kakva osećanja kod Vas izaziva kada ljudi, čije su reči uticale na mnoge generacije, pišu o Vašoj poeziji?

Ranko Pavlović, Anđelko Anušić i Ljubivoje Ršumović su veliki ljudi i veliki pesnici i to svojevrsnih, jedinstvenih poetika. Njihova dela antologijske prirode, obeležila su vreme u kojem su nastala. Između nas postoji međusobno poštovanje i jedno fino, uzajamno saglasje ne samo kad je reč o našim poetikama, nego i u pogledu ličnosti, karaktera, stavova o bitnim društvenim i životnim pitanjima, književnosti i umetnosti, uopšte. U tekstovima o mojoj poeziji, Pavlović, Anušić i Ršumović su se bavili jezikom i značenjima moje poezije, a ne teorijom i opštim mestima. Niko poeziju jednog pesnika ne oseća i ne razume tako dobro kao drugi pesnik. Hvala im na nesebičnoj ljudskoj i pesničkoj podršci.

Kao redovni učesnik mnogih književnih festivala, kako na domaćoj tako i na međunarodnoj sceni, kakvo mesto zauzima ova vrsta iskustva u Vašem umetničkom životu? Na koji način prisustvovanje ovim događanjima obogaćuje, ne samo Vašu poeziju, već i lični pristup stvaranju?

Ove godine sam, na poziv organizatora, učestvovala na nekoliko književnih festivala na srpskom govornom području i u inostranstvu. Mogućnost da upoznate poeziju i poetike drugih pesnika, posebno evropskih, a na festivalima u Strugi i Poljskoj i svetskih pesnika, divno je iskustvo i velika radost. Osim prilike da se predstavite kao pesnik, književni festivali su mesto upoznavanja, uspostavljanja i produbljivanja saradnje, razmene ideja, sklapanja  lepih i  iskrenih prijateljstava. Svesna sam nastojanja i napora organizatora književnih festivala da očuvaju festivalsku tradiciju okupljanjem kvalitetnih književnih imena ali i književnog podmlatka, u okolnostima koje, u materijalnom smislu, nisu naklonjene kulturnim događajima i zato im književna javnost duguje veliko priznanje i  zahvalnost.

Kakve nove perspektive i inspiracije donosi susret s drugim piscima, čitaocima i ljubiteljima književnosti?

Sami susreti sa drugim stvaraocima su već svojevrsno nadahnuće. Upoznala sam ljude iz drugih sredina, zemalja, kontinenata; različitih jezika, vera i kultura, različitih književno-umetničkih preokupacija, stilova. I verujte – svi smo se odlično razumeli! Tu su razgovori, razmena knjiga, upoznavanje poetika, međusobna predstavljanja, otkrivanja sličnosti i definisanje razlika, zajednički nastupi, mogućnosti za različite vidove saradnje. Ti susreti su nadasve ljudski, prijateljski, jer ostaju kontakti, povremena viđanja, obavezna praćenja i nežna nada da ćete se jednom ko zna kad i ko zna gde, ponovo sresti i radovati jedni drugima. Susreti sa čitaocima uvek su puni topline i obostranog razumevanja. To je ona, preko potrebna interakcija, razmena dobrih misli i vibracija. Ako toga nema, i najbolja pesma i najbolja interpretacija biće hladni i ostaće nedorečeni. Ljudi su potrebni jedni drugima. Nakon svih knjiga, uspeha, nagrada, festivala, ostaje važno samo jedno – kakav si čovek.

Možete li nam otkriti nešto više o Vašoj  proznoj knjizi? Šta možemo očekivati od ovog dela i kako se ono uklapa u vaš kontinuirani umetnički put?

Moja knjiga kratkih priča „Dan je mogao da počne“, objavljena je početkom septembra u izdavačkoj kući „ASoglas“ iz Zvornika. Tematsko-motivski krug oslanja se na realne događaje, pojave i probleme iz savremenog života, obrađene bez suvišnih stilskih ukrasa i sa poentama u vidu razrešenja nekog čvora, životne zagonetke, sudbonosne odluke ili prosto, konstatacije. Građa je zbijena, zgusnuta, bez suvišnih reči, opisa, čak i interpunkcije. Knjiga je dočekana sa iznenađenjem ali dobro prihvaćena, što mi je podsticaj za dalji rad u oblasti proze. Činjenica da je u radu i druga knjiga kratkih priča govori da ovo nije bio samo izlet. Nadam se da ću imati dovoljno vremena da se u nekoj bliskoj budućnosti više posvetim proznim formama. Istovremeno, pišem  desetu pesničku knjigu, čitam, beležim teze o pročitanom, pa u nekom doglednom vremenu - da završim stihom iz pesme „Vremenik“/ Mora od toga biti nešto dobro.

PODELITE OVAJ TEKST NA: