детаљ слике: КРК Арт дизајн

Жељка Аврић: Срце на папиру

Сусрети са читаоцима увек су пуни топлине и обостраног разумевања. То је она, преко потребна интеракција, размена добрих мисли и вибрација. Ако тога нема, и најбоља песма и најбоља интерпретација биће хладни и остаће недоречени. Људи су потребни једни другима. Након свих књига, успеха, награда, фестивала, остаје важно само једно – какав си човек.

Књижевни ЕСНАФ

Књижевна радионица Кордун

Неда Гаврић, Бања Лука, 23.11.2024. 

Добитник сте награде "Шушњар" за Вашу књигу поезије "Изван, изнутра", објављену у престижном издању београдске Издавачке куће "4СЕ". Која дубока инспирација Вас је водила кроз стварање ове збирке и како сте обликовали њен тематски и стилски израз како би пренели своју емотивну истину читаоцима?

Књига „Изван, изнутра“ је књига о болу. Бол је њена свеобухватна и јединствена тема. Лично искуство бола помогло ми је да видим и осетим бол других, а он се, опет, пројектовао у опште осећање бола. Ове перспективе доживљаја бола одредиле су и концепцију књиге. Од првог циклуса „Ходачи, Сенке“ који садржи ангажовану поезију о људским судбинама обележеним болом, до последњег циклуса „Помрчине, Свици“ у којем се бол преображава у општи, свељудски, па чак и светски. Реакција на сопствени доживљај бола извукао ме је из зоне комфора и навео да схватим да постоји и она друга, паралелна стварност у којој живе ти Ходачи и Сенке. Не морамо да идемо далеко, довољно је да погледамо на улицу, свратимо у суседство, ставимо се у туђу кожу, сиђемо у себе. То Изван, спољашње, прошло је кроз песничко и људско Изнутра и оваплотило се, у једном даху,  у песме слободног стиха, у виду записа тока мисли, исповести осујећених, неприлагођених, преварених, нежељених, у поетским причама о напуштеним селима, несрећама на градилиштима, у одласцима младих из своје земље.  Антиратне песме „Они у првим редовима“ и „Између одласка и враћања“ сведоче да у свим ратовима увек страда мали човек и његова породица. Песме циклуса „Помрчине, Свици“  - „Сонет о костима“, „Кочић Петар кћери својој“ говоре о националном болу узрокованом историјским дешавањима у којима је српски народпрошао кроз голготе обесправљености, погрома, сеоба, избеглиштва. „Прича о некадашњем“ је песма посвећена Милошу Црњанском који је субјективно осећање туге због бесмисла рата и изгнанства пренео на целу изгубљену генерацију. О свеопштем, свечовечанском болу се, у целом свом делу бавио Достојевски сматрајући  да је лек у вери и животу у Христу.   

Како доживљавате значај добијања бројних књижевних награда током каријере? На који начин ова врста признања утиче на Ваше уметничко стваралаштво и како их тумачите у контексту Ваше личне еволуције као песникиње?

Награда „Шушњар“ на међународним сусретима у Оштрој Луци у Републици Српској, додељена ми је за књигу „Изван, изнутра“ у издању београдске куће 4СЕ, у конкуренцији свих књижевних форми књижевника који стварају у духу српске књижевне традиције и језика, неговања културног наслеђа и српске духоности, подстицања патриотских и племенитих осећања, узимајући у обзир целокупно књижевно дело са нагласком на награђеној књизи. Хвала жирију који је сматрао да су моја последња објављена књига и моје дело достојни сећања на 5500 српске нејачи страдале од усташког терора на подручју Санског Моста почетком августа 1941. године.

Награда, сваком ствараоцу, треба да буде подстицај за нову креативност, за нова сазнања, за будуће дело.  Уколико је награда сама по себи циљ, она губи и смисао и значај. Награда је имати своју читалачку публику, међусобно поштовање и помагање, нарочито младих песника. Најдрагоценија и најузвишенија награда је само писање, креативно зрење и стваралачки чин.

О Вашој поезији писали су неки од најугледнијих имена књижевне критике, као што су Ранко Павловић, Анђелко Анушић, Љубивоје Ршумовић, и многи други, како доживљавате њихово препознавање и писање о Вашем стваралаштву? Каква осећања код Вас изазива када људи, чије су речи утицале на многе генерације, пишу о Вашој поезији?

Ранко Павловић, Анђелко Анушић и Љубивоје Ршумовић су велики људи и велики песници и то својеврсних, јединствених поетика. Њихова дела антологијске природе, обележила су време у којем су настала. Између нас постоји међусобно поштовање и једно фино, узајамно сагласје не само кад је реч о нашим поетикама, него и у погледу личности, карактера, ставова о битним друштвеним и животним питањима, књижевности и уметности, уопште. У текстовима о мојој поезији, Павловић, Анушић и Ршумовић су се бавили језиком и значењима моје поезије, а не теоријом и општим местима. Нико поезију једног песника не осећа и не разуме тако добро као други песник. Хвала им на несебичној људској и песничкој подршци.

Као редовни учесник многих књижевних фестивала, како на домаћој тако и на међународној сцени, какво место заузима ова врста искуства у Вашем уметничком животу? На који начин присуствовање овим догађањима обогаћује, не само Вашу поезију, већ и лични приступ стварању?

Ове године сам, на позив организатора, учествовала на неколико књижевних фестивала на српском говорном подручју и у иностранству. Могућност да упознате поезију и поетике других песника, посебно европских, а на фестивалима у Струги и Пољској и светских песника, дивно је искуство и велика радост. Осим прилике да се представите као песник, књижевни фестивали су место упознавања, успостављања и продубљивања сарадње, размене идеја, склапања  лепих и  искрених пријатељстава. Свесна сам настојања и напора организатора књижевних фестивала да очувају фестивалску традицију окупљањем квалитетних књижевних имена али и књижевног подмлатка, у околностима које, у материјалном смислу, нису наклоњене културним догађајима и зато им књижевна јавност дугује велико признање и  захвалност.

Какве нове перспективе и инспирације доноси сусрет с другим писцима, читаоцима и љубитељима књижевности?

Сами сусрети са другим ствараоцима су већ својеврсно надахнуће. Упознала сам људе из других средина, земаља, континената; различитих језика, вера и култура, различитих књижевно-уметничких преокупација, стилова. И верујте – сви смо се одлично разумели! Ту су разговори, размена књига, упознавање поетика, међусобна представљања, откривања сличности и дефинисање разлика, заједнички наступи, могућности за различите видове сарадње. Ти сусрети су надасве људски, пријатељски, јер остају контакти, повремена виђања, обавезна праћења и нежна нада да ћете се једном ко зна кад и ко зна где, поново срести и радовати једни другима. Сусрети са читаоцима увек су пуни топлине и обостраног разумевања. То је она, преко потребна интеракција, размена добрих мисли и вибрација. Ако тога нема, и најбоља песма и најбоља интерпретација биће хладни и остаће недоречени. Људи су потребни једни другима. Након свих књига, успеха, награда, фестивала, остаје важно само једно – какав си човек.

Можете ли нам открити нешто више о Вашој  прозној књизи? Шта можемо очекивати од овог дела и како се оно уклапа у ваш континуирани уметнички пут?

Моја књига кратких прича „Дан је могао да почне“, објављена је почетком септембра у издавачкој кући „АСоглас“ из Зворника. Тематско-мотивски круг ослања се на реалне догађаје, појаве и проблеме из савременог живота, обрађенe без сувишних стилских украса и са поентама у виду разрешења неког чвора, животне загонетке, судбоносне одлуке или просто, констатације. Грађа је збијена, згуснута, без сувишних речи, описа, чак и интерпункције. Књига је дочекана са изненађењем али добро прихваћена, што ми је подстицај за даљи рад у области прозе. Чињеница да је у раду и друга књига кратких прича говори да ово није био само излет. Надам се да ћу имати довољно времена да се у некој блиској будућности више посветим прозним формама. Истовремено, пишем  десету песничку књигу, читам, бележим тезе о прочитаном, па у неком догледном времену - да завршим стихом из песме „Временик“/ Мора од тога бити нешто добро.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: