detalj slike: KRK Art dizajn

VELIKANI LjUDSKE CIVILIZADžIJE 13

Dr SIMO JELAČA

ČANDRA SEKHARA RAMAN (1888-1970), indijski fizičar

Čandra Sekara Raman je studirao difrakciju zvuka i svetlosti na Univerzitetu u Madrasu, sa veoma skromnim sredstvima. Od 1917. do 1933. bio je profesor na Univerzitetu u Kalkuti. Raman je prvi potvrdio da se svetlost rasipa na molekulima, menjajući frekvenciju, koju je nazvao Ramanov efekat. Ove nalaze je potvrdila kvantna teorija, što je dovelo do razvoja metode za identifikaciju oblika molekula, nazvane Ramanova spektroskopija. Godine 1930. postao je prvi Azijac kome je dodeljena Nobelova nagrada za fiziku.

EDVIN HABBL (1889-1953), američki astronom

Danas je poznato da se u svemiru nalazi teleskop Habl, uz pomoć kojeg je na revolucionaran način razvijeno znanje o kosmosu. Lansiran je 1990. godine, od tada neprekidno šalje snimke iz svemira. Ona je potvrdila da se svemir širi, na osnovu čega je izračunata starost univerzuma i ustanovljena teorija Velikog praska. Edvin Habl je od 1919. radio u opservatoriji na Maunt Vilsonu, a 1923. objavio je prvu teoriju o širenju univerzuma, izvan naše galaksije pod nazivom Mlečni put. Godine 1925. predložio je šemu klasifikacije galaksija.

Postoji priča da je Albert Ajnštajn, po dolasku u Ameriku, posetio Habl na planini Vilson. Kako je ranije radio na određivanju kosmičke konstante, sila koje se prirodno opiru gravitacionoj privlačnosti u kosmosu, Habl je Ajnštajnu ukazao na postojanje miliona galaksija, pa kada je Ajnštajn lično svojim očima pogledao kroz najveći teleskop na svetu , priznao je Hablu da je njegova kosmička konstanta bila velika greška. Ajnštajn je to istraživao sam, bez Mileve Marić, zbog čega je mogao da gleda slepo u nešto što bi se pre opovrglo nego potvrdilo.

IGOR SIKORSKI (1889-1972), ruski konstruktor helikoptera.

Rođen je u Kijevu, Ukrajina. Još dok je studirao maštao je o letenju, pa je prvo proučavao avione Leonarda da Vinčija, zatim Luisa Bleriota i Ferdinanda Cepelina. Njegov prvi model helikoptera Sikorski napravljen je 1909-1910, kada je imao 20 godina, nakon čega se fokusirao na konstrukcije aviona. Tako je 1913. godine napravio prvi četvoromotorni avion Le Grand. Pre Prvog svetskog rata postao je vodeći konstruktor aviona u Rusiji, a posle ruske revolucije emigrirao je u Francusku, a potom u Sjedinjene Države, gde je 1923. godine osnovao Sikorski Aero Inženering Kompani. Tamo je napravio nekoliko aviona, od koji čuveni američki Kliper, i helikopter VS-300, koji je lično testirao 14. septembra 1939. Patentirao je osnove letenja helikopterom. Konstrukcija rotora na repu helikoptera, za njegovo horizontalno kretanje, smatra se najvećim doprinosom letenju helikoptera. Na kraju Drugog svetskog rata, preko 400 helikoptera koje je dizajnirao Igor Sikorski sišlo je sa proizvodnih traka u Sjedinjenim Državama.

LADISLAV RUŽIČKA (1887-1976), švajcarski hemičar

Ladislav Ružička je rođen u Vukovaru, od oca Čeha i majke Hrvatice. Živeo je i radio u Švajcarskoj, bavio se istraživanjem polimetilena i terpena. Dobitnik je Nobelove nagrade za hemiju 1939. Godine.

VLADIMIR ZVORIKIN (1889-1982), ruski pronalazač

Vladimir Zvorikin napravio je prvu električnu televiziju. Od 1923. koristio je katodnu cev, koju je nazvao Kineskop. Godine 1938. napravio je prvu praktičnu TV kameru, koju je patentirao, nazvavši je Ikonoskop.

DžEJMS ČEDVIK (1891-1974), engleski fizičar

Džems Kadvik je završio studije na Univerzitetu u Mančesteru i prve dve godine radio sa Ernestom Redeford. Zatim je otišao u Berlin, gde je radio sa Hansom Gajgerom. Od 1920. ponovo je radio sa Redefordom u Kevendisovoj laboratoriji u Kembridžu. Kadvik je 1932. otkrio neutron u atomskom jezgru, a 1935. dobio je Nobelovu nagradu za fiziku. Primetio je da broj protona u atomu odgovara približno polovini njegove težine i da oni takođe odgovaraju broju negativnih naelektrisanja elektrona. Težina elektrona je samo oko hiljaditi deo težine protona, a težina protona je otprilike polovina težine atoma. Shodno tome, Kadvik je sugerisao da je masa atoma koja nedostaje sadržana u protonima, a njihov naboj je skriven unutar jezgra. Činilo se da je problem bio u tome što se jezgro atoma sastojalo od delova, za šta još nije bilo dokaza. I konačno, Kadvik je rešio zagonetku 1932. nakon tumačenja rezultata Irene Kiri i Pavla Savića (Irena Kiri je ćerka Marije i Pjera Kirija). Irena Kiri, Frederik Juliot-Krie i Pavle Savić su 1932. godine otkrili da kada je element barijum izložen alfa zračenju, rezultat je da zbog zračenja protoni napuštaju datu supstancu. Zaključili su da ova emisija izaziva gama zračenje. Nakon toga, Kadvik je izveo zaključak da neutralne čestice, koje je nazvao neutronima, iste težine kao protoni, izazivaju datu reakciju i to je u stvari zračenje. Sličnu pojavu predvideo je Radeford 1920. godine, a sada je isto potvrđeno. Kadvik je, drugim rečima, potvrdio da je broj neutrona i protona u atomu elementa po 50% (polovina prethodno nedostajuće mase). Kadvik je proveo četiri godine u

FREDERIK BANTING (1891-1941), kanadski naučnik

Frederik Benting je diplomirao na Univerzitetu u Torontu 1916. godine, gde je sa Čarlsom Bestom radio na proučavanju uloge pankreasa u dijabetesu. Godine 1923. patentirali su proizvodnju insulina, a kompanija Eli Lillei je započela njegovu proizvodnju. Za ova dostignuća dobio je Nobelovu nagradu za medicinu 1923. koju je podelio sa Džonom Džejms Ričard Maklaud. Otkriće insulina olakšalo je život milionima dijabetičara, a mnogi životi su spaseni. Benting je poginuo nešto kasnije u avionskoj nesreći na putu od Njufaundlenda za London.

ARTUR KOMPTON (1892-1962), američki fizičar

Artur Kompton je proučavao prenos energije sa fotona na elektrone, „Komptonov efekat“. Dobio je Nobelovu nagradu za fiziku za 1927, zajedno sa Čarlsom Vilsonom, za rad na talasnim dužinama rasejanih fotona. Kompton je postao vodeći fizičar u oblasti nuklearne energije, rendgenskog zračenja i proizvodnje plutonijuma. Godine 1941. američka vlada je od njega tražila da proizvede plutonijum za atomsku bombu, čime je postao jedan od glavnih izvršilaca Menhetn projekta. Godine 1942. izgradio je prvi nuklearni reaktor u Čikagu zajedno sa nuklearnim fizičarom Enrikom Fermijem.

LUIS De BROGLIE (1892-1987), francuski fizičar

Luj de Brolji je ceo Prvi svetski rat proveo u vojsci, a posle rata je doktorirao na Univerzitetu u Parizu, iz oblasti kvantne teorije 1924. godine. 1927. demonstrirao je talasna svojstva elektrona i drugih subatomskih čestica, a 1929. dobio je Nobelovu nagradu za fiziku. Na početku karijere studirao je istoriju, tokom rata radio je u radio stanici koja se nalazila na Ajfelovoj kuli, a po završetku rata zaposlio se na Sorboni. Zasnovan je na radu Mileve i Alberta Ajnštajna iz 1905. o fotoelektričnom efektu, koji je Luis de Brolj objasnio uz pomoć elektromagnetnih talasa, koji su se ponašali kao čestice. I zaista, talasi su se sastojali od struje čestica, zvanih kvante ili fotoni. De Brolji je jednostavno rezonovao „Ako se talasi mogu ponašati kao čestice, zašto se i čestice ne bi ponašale kao talasi“.

IVO ANDRIĆ (1892-1975), jugoslovenski pisac

Andrić je rođen u Travniku, gimnaziju je pohađao u Sarajevu i kao mladić pripadao je revolucionarnom pokretu Mlada Bosna. Bio je veliki pristalica Jugoslavije. Studirao je u Zagrebu, Beču i Krakovu. Nakon atentata na Ferdinanda u Sarajevu 28. juna 1914. vratio se u zemlju, ali su ga austrijske vlasti progonile i zatvorile u Šibenik i Maribor. Bio je bolesne prirode. Od 1919. živeo je u Beogradu, a od 1920. počeo je da radi u diplomatskoj službi. Prvo postavljenje dobio je u Vatikanu, a od 1921. u Konzulatu u Bukureštu. Od 1922. bio je u Trstu, od 1923. bio je vicekonzul u Gracu, gde je i doktorirao 1924. Tih godina je mnogo pisao i objavljivao svoja dela. Vrativši se u Beograd 1926. godine, primljen je za člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), a ubrzo potom postavljen je za vicekonzula u Marseju, a tri godine kasnije premešten je za generala konzulat u Parizu. Od 1928. bio je vicekonzul u Madridu, a ubrzo potom i u Briselu. Od 1930. godine radi u Ženevi kao sekretar Stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Od 1933. godine ponovo je u Beogradu, gde je radio kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova, a potom i načelnik istog ministarstva od 1935. Od 1937. bio je pomoćnik ministra inostranih poslova, te je godine dobio ordeni Poljske i Francuske (Orden Legije časti). Od 1. aprila 1939. imenovan je za opunomoćenog ministra inostranih poslova u Berlinu, gde je uručio akreditive Hitleru, koji je tada bio na vlasti u Nemačkoj. Kada je Beograd bombardovan 6. aprila 1941, Andrić se vratio u Beograd 7. aprila. Ponuđeno mu je sigurno utočište u Švajcarskoj, ali se odlučio za okupirani Beograd. Uskoro će u penziju i živeti kao podstanar. Mnogo je pisao, ali za vreme rata nije hteo ništa da objavi dok njegovi ljudi nisu imali šta da jedu. Tih godina je napisao Travničku hroniku i Na Drinu Cupriju, a obe knjige su prvi put objavljene posle oslobođenja. Pored pomenutih značajnih Andrićevih dela, tu su: Prokleti Avlija; El Ponto; Neredi; Most na Žepi; Anikino vreme; Thirst; Jelena, nestala žena; Razgovor sa Gojom; Njegoš kao tragični junak kosovske misli i mnogi drugi. Posle oslobođenja, Andrić je bio predsednik Udruženja književnika Jugoslavije, a od 1946. redovni član SANU. Mnogo je putovao u životu i govorio mnoge jezike. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1961. godine i smatra se najvećim jugoslovenskim stvaraocem, piscem mitotvorne moći.

J.B.S. HALDANE (1892-1964), škotski naučnik

Halden je 1924. godine prvi dokazao da enzimi rade na principima termodinamike, prema kojoj je verovao da je prirodna selekcija pravi proces evolucije. Godine 1932. on je takođe prvi utvrdio stopu mutacije ili promene gena, a 1936. dokazao je genetsku vezu između hemofilije i daltonizma. Godine 1957. odlazi u Indiju, u znak protesta protiv anglo-francuske invazije na Suec, a indijsko državljanstvo dobija 1961. Godine.

PJOTR LEONIDOVIČ KAPICA 91894-1984), ruski fizičar

Kapica je rođen u Kronštatu, a radio je više od 10 godina na Univerzitetu Kembridž. Zajedno sa Džonom Alenom otkrio je superfluidnost 1937. Kada je otputovao u zvaničnu posetu Sovjetskom Savezu, sovjetske vlasti mu nisu dozvolile da se vrati u Kembridž, ali mu je dato da formira Institut za fiziku, što je i učinio. Istraživao je oblast niskih temperatura i dobio Nobelovu nagradu za fiziku, zajedno sa Arno Alenom Penziasom i Robertom Vudroom Vilsonom, 1978. Godine.

NIKOLAJ NIKOLAJEVIĆ SEJMONOV (1896-1986), ruski hemičar i fizičar

Rođen je u Saratovu, a diplomirao je na Univerzitetu u Petrovgradu 1917. Njegovi naučni doprinosi su: Kvantitativna teorija hemijskih lančanih reakcija, teorija toplotne eksplozije i sagorevanja gasnih smeša. Zajedno sa Sirilom Normanom Hinšelvudom dobio je Nobelovu nagradu za hemiju za 1956. godinu.

JOHN KOKKROFT (1897-1967), engleski fizičar

Kokroftov rad na razvoju vodonične bombe (H-bombe) i primeni nuklearne fuzije su najveći doprinosi razvoju engleske nuklearne nauke. Bio je zadužen za izgradnju nuklearnih elektrana u Kanadi tokom Drugog svetskog rata, a potom se vratio u Englesku, gde je postavljen za direktora Atomskog centra u Harvelu. Radeći pod rukovodstvom Ernesta Redeforda u laboratoriji Kevendis u Kembridžu, stvorio je uređaj za ubrzavanje čestica (Akselerator), zajedno sa Ernestom Voltonom, i 1932. godine, uz pomoć ovog uređaja, izvršili su prvo cepanje atoma. Džon Kokroft i Ernest Volton dobili su Nobelovu nagradu za fiziku za 1951. godinu.

HOVARD FLOREI (1898-1968), australijski naučnik

Zajedno sa Ernstom Čejn i Aleksandrom Fleming, Hauard Flori je 1935. dobio Nobelovu nagradu za medicinu, za proizvodnju penicilina, koji je korišćen kao antibiotik. Kao takav, penicilin je korišćen tokom Drugog svetskog rata i spasao je bezbroj života, kako na linijama fronta, tako i van njih.

TROFIM LISENKO (1898-1976), ruski biolog

Lisenko je postao poznati i priznati ruski naučnik, da je čak mogao da odbaci teoriju Gregora Mandela o naslednim osobinama. Lisenko je isticao svoju teoriju, prema kojoj se osobine pojedinaca menjaju tokom životnog veka pojedinaca. Ova teorija je kasnije odbačena u nauci, ali je i dalje ostao poznat i uspešan u genetici. Uveo je i svoj metod brzog klijanja semena u proleće, što je značajno doprinelo povećanju poljoprivrednih prinosa. Imao je moć da ućutka svakog od svojih protivnika, sve dok ga sa takve pozicije nije uklonio Nikita Hruščov 1965. Godine.

FREDERIK I IRENA ŽOLIO-KIRI (Frederik 1900-1958; Irene 1897-1956), francuski fizičari

Frederik Zolio je rođen u Parizu, po završetku studija radio je u Institutu za radijum od 1925. godine i postao profesor nuklearne fizike na Sorboni 1937. Irena Kiri, ćerka Marije i Pjera Kirija, takođe je rođena u Parizu i počela da radi. na Institutu svoje majke za radijum, od 1921. Udala se za Frederika Žolija 1926, koji je bio učenik njene majke. Obojica su radili na radioaktivnosti i transmutaciji elemenata. Godine 1934. otkrili su da kada se određeni elementi bombarduju alfa česticama, zračenje se nastavlja čak i nakon početnog bombardovanja. Alfa čestice proizvode izotope fosfora, koji se ne nalazi u prirodi. Za ovo otkriće Irena i Frederik Žolio su 1935. dobili Nobelovu nagradu za hemiju. Irena je tokom rada bila izložena zračenju i umrla je od leukemije, kao i njena majka Marija Kiri. Pavle Savić je sa Irenom Žolio-Kiri radio na polju nuklearne fisije (cepanja atoma), za šta im je za dlaku izmakla Nobelova nagrada, koja bi bila druga posle Irene i njene majke i Pavla Savića, srpskog fizičara. , svakako najveće svetsko priznanje za njegov doprinos nauci.

ENRIKO FERMI (1901-1954), američki fizičar

Enriko Fermi, Italijan po rođenju, radio je kod Maksa Borna u Getingenu. 1934. otkrio je tzv Spori neutroni, a 1938. dobio je Nobelovu nagradu za fiziku. Godine 1939. emigrirao je u Ameriku i tokom 1942. izvršio prvu nuklearnu reakciju. Od 1949. počeo je da agituje protiv stvaranja H-bombe. Fermi je otkrio reakcionu tehniku bombardovanja elemenata neutronima. Tada su nemački naučnici Oto Han, Fric Štrasman i Lize Majtner potvrdili da se jezgro uranijuma tokom bombardovanja cepa na veliki broj manjih elemenata. Ovom reakcijom nuklearnog cepanja (Fisija) pokazalo se da se masa elemenata prevodi u ogromnu energiju, po prvi put prema formuli Mileve Marić i Alberta Ajnštajna E = m c²  Ovo saznanje otkrile su Lize Majtner i njena sestra Oto Fiš kada su pobegle od nacista. Fermi je ubrzo uvideo važnost ovog pronalaska i počeo je da eksperimentiše na osnovu radova Nielsa Bora. Prvo su definisali najbolje i najgore karakteristike reakcije sa izotopom uranijuma 235, postižući nuklearnu reakciju i potvrđujući da je izgradnja atomske bombe moguća. Fermi je odmah uključen u tim Menhetn projekta, sa kojim su Amerikanci pre Nemaca pokušali da naprave bombu. Fermi je predvodio tim u Čikagu i njegov tim je izvršio zadatak 2. decembra 1942. Posle tri godine, tehnologija je usavršena i prva atomska bomba je pokazala svoje zastrašujuće rezultate nad Hirošimom.

Na osnovu rezultata rada Zolija – Kirija (Frederic & Irene Joliot – Curie) iz 1934. godine, prema kojima je moguće bombardovanje radioaktivnih izotopa alfa česticama, Fermi je zaključio da bi reakcija sa neutronima bila još jača, pa je otkriveni usporeni neutroni. Time je otkrio nekoliko novih radioaktivnih izotopa, što mu je donelo Nobelovu nagradu za fiziku 1938. Godine.     

 Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: