детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВЕЛИКАНИ ЉУДСКЕ ЦИВИЛИЗАЏИЈЕ 13

Др СИМО ЈЕЛАЧА

ЧАНДРА СЕКХАРА РАМАН (1888-1970), индијски физичар

Чандра Секара Раман је студирао дифракцију звука и светлости на Универзитету у Мадрасу, са веома скромним средствима. Од 1917. до 1933. био је професор на Универзитету у Калкути. Раман је први потврдио да се светлост расипа на молекулима, мењајући фреквенцију, коју је назвао Раманов ефекат. Ове налазе је потврдила квантна теорија, што је довело до развоја методе за идентификацију облика молекула, назване Раманова спектроскопија. Године 1930. постао је први Азијац коме је додељена Нобелова награда за физику.

ЕДВИН ХАББЛ (1889-1953), амерички астроном

Данас је познато да се у свемиру налази телескоп Хабл, уз помоћ којег је на револуционаран начин развијено знање о космосу. Лансиран је 1990. године, од тада непрекидно шаље снимке из свемира. Она је потврдила да се свемир шири, на основу чега је израчуната старост универзума и установљена теорија Великог праска. Едвин Хабл је од 1919. радио у опсерваторији на Маунт Вилсону, а 1923. објавио је прву теорију о ширењу универзума, изван наше галаксије под називом Млечни пут. Године 1925. предложио је шему класификације галаксија.

Постоји прича да је Алберт Ајнштајн, по доласку у Америку, посетио Хабл на планини Вилсон. Како је раније радио на одређивању космичке константе, сила које се природно опиру гравитационој привлачности у космосу, Хабл је Ајнштајну указао на постојање милиона галаксија, па када је Ајнштајн лично својим очима погледао кроз највећи телескоп на свету , признао је Хаблу да је његова космичка константа била велика грешка. Ајнштајн је то истраживао сам, без Милеве Марић, због чега је могао да гледа слепо у нешто што би се пре оповргло него потврдило.

ИГОР СИКОРСКИ (1889-1972), руски конструктор хеликоптера.

Рођен је у Кијеву, Украјина. Још док је студирао маштао је о летењу, па је прво проучавао авионе Леонарда да Винчија, затим Луиса Блериота и Фердинанда Цепелина. Његов први модел хеликоптера Сикорски направљен је 1909-1910, када је имао 20 година, након чега се фокусирао на конструкције авиона. Тако је 1913. године направио први четворомоторни авион Ле Гранд. Пре Првог светског рата постао је водећи конструктор авиона у Русији, а после руске револуције емигрирао је у Француску, а потом у Сједињене Државе, где је 1923. године основао Сикорски Аеро Инженеринг Компани. Тамо је направио неколико авиона, од који чувени амерички Клипер, и хеликоптер ВС-300, који је лично тестирао 14. септембра 1939. Патентирао је основе летења хеликоптером. Конструкција ротора на репу хеликоптера, за његово хоризонтално кретање, сматра се највећим доприносом летењу хеликоптера. На крају Другог светског рата, преко 400 хеликоптера које је дизајнирао Игор Сикорски сишло је са производних трака у Сједињеним Државама.

ЛАДИСЛАВ РУЖИЧКА (1887-1976), швајцарски хемичар

Ладислав Ружичка је рођен у Вуковару, од оца Чеха и мајке Хрватице. Живео је и радио у Швајцарској, бавио се истраживањем полиметилена и терпена. Добитник је Нобелове награде за хемију 1939. Године.

ВЛАДИМИР ЗВОРИКИН (1889-1982), руски проналазач

Владимир Зворикин направио је прву електричну телевизију. Од 1923. користио је катодну цев, коју је назвао Кинескоп. Године 1938. направио је прву практичну ТВ камеру, коју је патентирао, назвавши је Иконоскоп.

ЏЕЈМС ЧЕДВИК (1891-1974), енглески физичар

Џемс Кадвик је завршио студије на Универзитету у Манчестеру и прве две године радио са Ернестом Редефорд. Затим је отишао у Берлин, где је радио са Хансом Гајгером. Од 1920. поново је радио са Редефордом у Кевендисовој лабораторији у Кембриџу. Кадвик је 1932. открио неутрон у атомском језгру, а 1935. добио је Нобелову награду за физику. Приметио је да број протона у атому одговара приближно половини његове тежине и да они такође одговарају броју негативних наелектрисања електрона. Тежина електрона је само око хиљадити део тежине протона, а тежина протона је отприлике половина тежине атома. Сходно томе, Кадвик је сугерисао да је маса атома која недостаје садржана у протонима, а њихов набој је скривен унутар језгра. Чинило се да је проблем био у томе што се језгро атома састојало од делова, за шта још није било доказа. И коначно, Кадвик је решио загонетку 1932. након тумачења резултата Ирене Кири и Павла Савића (Ирена Кири је ћерка Марије и Пјера Кирија). Ирена Кири, Фредерик Јулиот-Крие и Павле Савић су 1932. године открили да када је елемент баријум изложен алфа зрачењу, резултат је да због зрачења протони напуштају дату супстанцу. Закључили су да ова емисија изазива гама зрачење. Након тога, Кадвик је извео закључак да неутралне честице, које је назвао неутронима, исте тежине као протони, изазивају дату реакцију и то је у ствари зрачење. Сличну појаву предвидео је Радефорд 1920. године, а сада је исто потврђено. Кадвик је, другим речима, потврдио да је број неутрона и протона у атому елемента по 50% (половина претходно недостајуће масе). Кадвик је провео четири године у

ФРЕДЕРИК БАНТИНГ (1891-1941), канадски научник

Фредерик Бентинг је дипломирао на Универзитету у Торонту 1916. године, где је са Чарлсом Бестом радио на проучавању улоге панкреаса у дијабетесу. Године 1923. патентирали су производњу инсулина, а компанија Ели Лиллеи је започела његову производњу. За ова достигнућа добио је Нобелову награду за медицину 1923. коју је поделио са Џоном Џејмс Ричард Маклауд. Откриће инсулина олакшало је живот милионима дијабетичара, а многи животи су спасени. Бентинг је погинуо нешто касније у авионској несрећи на путу од Њуфаундленда за Лондон.

АРТУР КОМПТОН (1892-1962), амерички физичар

Артур Комптон је проучавао пренос енергије са фотона на електроне, „Комптонов ефекат“. Добио је Нобелову награду за физику за 1927, заједно са Чарлсом Вилсоном, за рад на таласним дужинама расејаних фотона. Комптон је постао водећи физичар у области нуклеарне енергије, рендгенског зрачења и производње плутонијума. Године 1941. америчка влада је од њега тражила да произведе плутонијум за атомску бомбу, чиме је постао један од главних извршилаца Менхетн пројекта. Године 1942. изградио је први нуклеарни реактор у Чикагу заједно са нуклеарним физичаром Енриком Фермијем.

ЛУИС Де БРОГЛИЕ (1892-1987), француски физичар

Луј де Брољи је цео Први светски рат провео у војсци, а после рата је докторирао на Универзитету у Паризу, из области квантне теорије 1924. године. 1927. демонстрирао је таласна својства електрона и других субатомских честица, а 1929. добио је Нобелову награду за физику. На почетку каријере студирао је историју, током рата радио је у радио станици која се налазила на Ајфеловој кули, а по завршетку рата запослио се на Сорбони. Заснован је на раду Милеве и Алберта Ајнштајна из 1905. о фотоелектричном ефекту, који је Луис де Брољ објаснио уз помоћ електромагнетних таласа, који су се понашали као честице. И заиста, таласи су се састојали од струје честица, званих кванте или фотони. Де Брољи је једноставно резоновао „Ако се таласи могу понашати као честице, зашто се и честице не би понашале као таласи“.

ИВО АНДРИЋ (1892-1975), југословенски писац

Андрић је рођен у Травнику, гимназију је похађао у Сарајеву и као младић припадао је револуционарном покрету Млада Босна. Био је велики присталица Југославије. Студирао је у Загребу, Бечу и Кракову. Након атентата на Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914. вратио се у земљу, али су га аустријске власти прогониле и затвориле у Шибеник и Марибор. Био је болесне природе. Од 1919. живео је у Београду, а од 1920. почео је да ради у дипломатској служби. Прво постављење добио је у Ватикану, а од 1921. у Конзулату у Букурешту. Од 1922. био је у Трсту, од 1923. био је вицеконзул у Грацу, где је и докторирао 1924. Тих година је много писао и објављивао своја дела. Вративши се у Београд 1926. године, примљен је за члана Српске академије наука и уметности (САНУ), а убрзо потом постављен је за вицеконзула у Марсеју, а три године касније премештен је за генерала конзулат у Паризу. Од 1928. био је вицеконзул у Мадриду, а убрзо потом и у Бриселу. Од 1930. године ради у Женеви као секретар Сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа. Од 1933. године поново је у Београду, где је радио као саветник у Министарству иностраних послова, а потом и начелник истог министарства од 1935. Од 1937. био је помоћник министра иностраних послова, те је године добио ордени Пољске и Француске (Орден Легије части). Од 1. априла 1939. именован је за опуномоћеног министра иностраних послова у Берлину, где је уручио акредитиве Хитлеру, који је тада био на власти у Немачкој. Када је Београд бомбардован 6. априла 1941, Андрић се вратио у Београд 7. априла. Понуђено му је сигурно уточиште у Швајцарској, али се одлучио за окупирани Београд. Ускоро ће у пензију и живети као подстанар. Много је писао, али за време рата није хтео ништа да објави док његови људи нису имали шта да једу. Тих година је написао Травничку хронику и На Дрину Цуприју, а обе књиге су први пут објављене после ослобођења. Поред поменутих значајних Андрићевих дела, ту су: Проклети Авлија; Ел Понто; Нереди; Мост на Жепи; Аникино време; Тхирст; Јелена, нестала жена; Разговор са Гојом; Његош као трагични јунак косовске мисли и многи други. После ослобођења, Андрић је био председник Удружења књижевника Југославије, а од 1946. редовни члан САНУ. Много је путовао у животу и говорио многе језике. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1961. године и сматра се највећим југословенским ствараоцем, писцем митотворне моћи.

Ј.Б.С. ХАЛДАНЕ (1892-1964), шкотски научник

Халден је 1924. године први доказао да ензими раде на принципима термодинамике, према којој је веровао да је природна селекција прави процес еволуције. Године 1932. он је такође први утврдио стопу мутације или промене гена, а 1936. доказао је генетску везу између хемофилије и далтонизма. Године 1957. одлази у Индију, у знак протеста против англо-француске инвазије на Суец, а индијско држављанство добија 1961. Године.

ПЈОТР ЛЕОНИДОВИЧ КАПИЦА 91894-1984), руски физичар

Капица је рођен у Кронштату, а радио је више од 10 година на Универзитету Кембриџ. Заједно са Џоном Аленом открио је суперфлуидност 1937. Када је отпутовао у званичну посету Совјетском Савезу, совјетске власти му нису дозволиле да се врати у Кембриџ, али му је дато да формира Институт за физику, што је и учинио. Истраживао је област ниских температура и добио Нобелову награду за физику, заједно са Арно Аленом Пензиасом и Робертом Вудроом Вилсоном, 1978. Године.

НИКОЛАЈ НИКОЛАЈЕВИЋ СЕЈМОНОВ (1896-1986), руски хемичар и физичар

Рођен је у Саратову, а дипломирао је на Универзитету у Петровграду 1917. Његови научни доприноси су: Квантитативна теорија хемијских ланчаних реакција, теорија топлотне експлозије и сагоревања гасних смеша. Заједно са Сирилом Норманом Хиншелвудом добио је Нобелову награду за хемију за 1956. годину.

ЈОХН КОККРОФТ (1897-1967), енглески физичар

Кокрофтов рад на развоју водоничне бомбе (Х-бомбе) и примени нуклеарне фузије су највећи доприноси развоју енглеске нуклеарне науке. Био је задужен за изградњу нуклеарних електрана у Канади током Другог светског рата, а потом се вратио у Енглеску, где је постављен за директора Атомског центра у Харвелу. Радећи под руководством Ернеста Редефорда у лабораторији Кевендис у Кембриџу, створио је уређај за убрзавање честица (Акселератор), заједно са Ернестом Волтоном, и 1932. године, уз помоћ овог уређаја, извршили су прво цепање атома. Џон Кокрофт и Ернест Волтон добили су Нобелову награду за физику за 1951. годину.

ХОВАРД ФЛОРЕИ (1898-1968), аустралијски научник

Заједно са Ернстом Чејн и Александром Флеминг, Хауард Флори је 1935. добио Нобелову награду за медицину, за производњу пеницилина, који је коришћен као антибиотик. Као такав, пеницилин је коришћен током Другог светског рата и спасао је безброј живота, како на линијама фронта, тако и ван њих.

ТРОФИМ ЛИСЕНКО (1898-1976), руски биолог

Лисенко је постао познати и признати руски научник, да је чак могао да одбаци теорију Грегора Мандела о наследним особинама. Лисенко је истицао своју теорију, према којој се особине појединаца мењају током животног века појединаца. Ова теорија је касније одбачена у науци, али је и даље остао познат и успешан у генетици. Увео је и свој метод брзог клијања семена у пролеће, што је значајно допринело повећању пољопривредних приноса. Имао је моћ да ућутка сваког од својих противника, све док га са такве позиције није уклонио Никита Хрушчов 1965. Године.

ФРЕДЕРИК И ИРЕНА ЖОЛИО-КИРИ (Фредерик 1900-1958; Ирене 1897-1956), француски физичари

Фредерик Золио је рођен у Паризу, по завршетку студија радио је у Институту за радијум од 1925. године и постао професор нуклеарне физике на Сорбони 1937. Ирена Кири, ћерка Марије и Пјера Кирија, такође је рођена у Паризу и почела да ради. на Институту своје мајке за радијум, од 1921. Удала се за Фредерика Жолија 1926, који је био ученик њене мајке. Обојица су радили на радиоактивности и трансмутацији елемената. Године 1934. открили су да када се одређени елементи бомбардују алфа честицама, зрачење се наставља чак и након почетног бомбардовања. Алфа честице производе изотопе фосфора, који се не налази у природи. За ово откриће Ирена и Фредерик Жолио су 1935. добили Нобелову награду за хемију. Ирена је током рада била изложена зрачењу и умрла је од леукемије, као и њена мајка Марија Кири. Павле Савић је са Иреном Жолио-Кири радио на пољу нуклеарне фисије (цепања атома), за шта им је за длаку измакла Нобелова награда, која би била друга после Ирене и њене мајке и Павла Савића, српског физичара. , свакако највеће светско признање за његов допринос науци.

ЕНРИКО ФЕРМИ (1901-1954), амерички физичар

Енрико Ферми, Италијан по рођењу, радио је код Макса Борна у Гетингену. 1934. открио је тзв Спори неутрони, а 1938. добио је Нобелову награду за физику. Године 1939. емигрирао је у Америку и током 1942. извршио прву нуклеарну реакцију. Од 1949. почео је да агитује против стварања Х-бомбе. Ферми је открио реакциону технику бомбардовања елемената неутронима. Тада су немачки научници Ото Хан, Фриц Штрасман и Лизе Мајтнер потврдили да се језгро уранијума током бомбардовања цепа на велики број мањих елемената. Овом реакцијом нуклеарног цепања (Фисија) показало се да се маса елемената преводи у огромну енергију, по први пут према формули Милеве Марић и Алберта Ајнштајна Е = m c²  Ово сазнање откриле су Лизе Мајтнер и њена сестра Ото Фиш када су побегле од нациста. Ферми је убрзо увидео важност овог проналаска и почео је да експериментише на основу радова Ниелса Бора. Прво су дефинисали најбоље и најгоре карактеристике реакције са изотопом уранијума 235, постижући нуклеарну реакцију и потврђујући да је изградња атомске бомбе могућа. Ферми је одмах укључен у тим Менхетн пројекта, са којим су Американци пре Немаца покушали да направе бомбу. Ферми је предводио тим у Чикагу и његов тим је извршио задатак 2. децембра 1942. После три године, технологија је усавршена и прва атомска бомба је показала своје застрашујуће резултате над Хирошимом.

На основу резултата рада Золија – Кирија (Фредериц & Ирене Јолиот – Цурие) из 1934. године, према којима је могуће бомбардовање радиоактивних изотопа алфа честицама, Ферми је закључио да би реакција са неутронима била још јача, па је откривени успорени неутрони. Тиме је открио неколико нових радиоактивних изотопа, што му је донело Нобелову награду за физику 1938. Године.     

 Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: