detalj slike: KRK Art dizajn

 U dvoboju svesti

„Suprotnost jednoj istinitoj tvrdnji jeste lažna tvrdnja; ali suprotnost jednoj dubokoj istini može biti isto tako duboka istina.“

Nils Bor

Aleksandra Đorđrvić

Koliko teži  moj život?, šta je istina?, koliko vredim? – pita se svest. A šta je svest? Čini se da su u jednom saglasni psiholozi, filozofi i naučnici – da nasuprot fenomenu, onome što je izvan nas, stoji ono iznutra, pristupačno samo meni – i ta dva odnosa prema svetu kreiraju jedinstvene, pojedinačne interpretacije stvarnosti.

Ako ćemo posmatrati svet kantovski, postoji nešto između mene i stvari, nazovimo je spoznajnom barijerom, koja onemogućava da predmete i bića sagledam u svojoj celovitosti, onakvim kakvi zaista jesu. Moć pojedinca doseže najdalje do fenomena kakvim se čine. Dakle, moja svest je ograničena nasuprot kolektivnoj, božanskoj ili istorijskoj, nečemu što je izvan i pripada svima, a meni samo delimično. A nasuprot univerzalnoj, koja pre obuhvata sve nego što pripada svemu, i fenomenološkoj, koja sadrži pravu prirodu stvari, batrga se moja, na neki način okrnjena, jer obuhvata iskustva i razmišljanja jedne jedine osobe – nazovimo je ja. I konačno, moj odnos prema svemu onome što opažam i kušam može biti različite prirode – nepoverljiv, pouzdan, upitan – i on čini osovinu samosvesti.

Elem, ne možemo reći tačno šta je svest, ali možemo pretpostaviti da ona uključuje kreativnu ili slobodnu volju, sposobnost da (se) pita i oseća. Savremeni filozofi se slažu u pretpostavci da svest podrazumeva specifičan osećaj bivstvovanja u smislu da biti čovek mora biti povezano sa osećajem ili predstavom o tome kako je biti jedinka ove vrste, a ne neke druge. Međutim, konflikt nastaje kada prenesemo tezu na individualni plan na kom se biti Milan razlikuje od biti Jovica. Pa ipak ovakvu vrstu konflikta rešavamo saopštavanjem sebe samih, da li razgovorom, predstavom ili inscenacijom, svesni da čak i onda delovi sebe ostaju skriveni. Pri razgovoru svaki sagovornik ima svoj mrtvi ugao i što više saopštimo, utoliko se ugao smanjuje, s tim što svaka izjava prolazi vrstu individualnog skenera  i biva tumačena u skladu sa uverenjima, iskustvima i znanjem sagovornika. Način na koji se predstavljamo uključuje pored verbalne i neverbalnu komponentu, sve što je vidljivo i opipljivo svetu oko nas. Još jedan korak dalje vodi do inscenacije, koja u sebi može sadržati fragmente istine, a može odvesti i u zabludu ili samoobmanu. Jedno je pak sigurno – da li predtavljali sebe pompeznim imenima, težili za vlašću ili novcem, vapili za priznanjem – u korenu svih ovih stremljenja jeste da nadogradimo ono što nedostaje, „ono malo potrebno za sreću“, rekao bi Andrić. A to malo bilo bi ono što daje našem životu vrednost, ne samo na polju samosvesti, već možda baš na fenomenološkom polju. Jer čini se da svest teži ka onome što joj je nedostupno.

S obzirom na to da ja neću pokoriti ono što mi je po prirodi stvari van domašaja, možda bi trebalo da krenem od sebe, tj. od ja. I nasuprot uvreženom verovanju da treba da tetošim tu hibridnu kreaciju u stalnoj promeni, valja mi spoznati njenu prirodu u saszvežđu i sazvučju sveta u kom ne samo da diše, misli i oseća, već i propada sa svim oblicima metaboličkog cirkulisanja. Celoživotni je to proces pri kom ja prolazi kroz različite stupnjeve svesti, ne obavezno pravolinijski. U najboljem slučaju vraća se onoj iz koje je poteklo, prapočetku. A od svih istina koje saopštavamo zastupajući uvek u prvoj liniji ja, mene i dalje fascinira jedna – Ne vodimo li svaki razgovor nadasve sa samima sobom?

Ukoliko je moja svest sposobna da se regeneriše i reprodukuje, onda postoji nada da će moje današnje ja da nadvlada jučerašnje i da ću umesto ipravnog i pogrešnog razmišljati radije u kategorijama istine: o licima i naličjima jedne stvarnosti. Pri tome neka mi vodič bude ne istina, već potraga za njom. Slutim da se u susretu sa svim ja na putu do večnosti krije i odgovor o vrednosti.

PODELITE OVAJ TEKST NA: