|
|
|
 | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
У двобоју свести
„Супротност једној истинитој тврдњи јесте лажна тврдња; али супротност једној дубокој истини може бити исто тако дубока истина.“Нилс Бор Александра Ђорђрвић
Колико тежи мој живот?, шта је истина?, колико вредим? – пита се свест. А шта је свест? Чини се да су у једном сагласни психолози, филозофи и научници – да насупрот феномену, ономе што је изван нас, стоји оно изнутра, приступачно само мени – и та два односа према свету креирају јединствене, појединачне интерпретације стварности.Ако ћемо посматрати свет кантовски, постоји нешто између мене и ствари, назовимо је спознајном баријером, која онемогућава да предмете и бића сагледам у својој целовитости, онаквим какви заиста јесу. Моћ појединца досеже најдаље до феномена каквим се чине. Дакле, моја свест је ограничена насупрот колективној, божанској или историјској, нечему што је изван и припада свима, а мени само делимично. А насупрот универзалној, која пре обухвата све него што припада свему, и феноменолошкој, која садржи праву природу ствари, батрга се моја, на неки начин окрњена, јер обухвата искуства и размишљања једне једине особе – назовимо је ја. И коначно, мој однос према свему ономе што опажам и кушам може бити различите природе – неповерљив, поуздан, упитан – и он чини осовину самосвести.Елем, не можемо рећи тачно шта је свест, али можемо претпоставити да она укључује креативну или слободну вољу, способност да (се) пита и осећа. Савремени филозофи се слажу у претпоставци да свест подразумева специфичан осећај бивствовања у смислу да бити човек мора бити повезано са осећајем или представом о томе како је бити јединка ове врсте, а не неке друге. Међутим, конфликт настаје када пренесемо тезу на индивидуални план на ком се бити Милан разликује од бити Јовица. Па ипак овакву врсту конфликта решавамо саопштавањем себе самих, да ли разговором, представом или инсценацијом, свесни да чак и онда делови себе остају скривени. При разговору сваки саговорник има свој мртви угао и што више саопштимо, утолико се угао смањује, с тим што свака изјава пролази врсту индивидуалног скенера и бива тумачена у складу са уверењима, искуствима и знањем саговорника. Начин на који се представљамо укључује поред вербалне и невербалну компоненту, све што је видљиво и опипљиво свету око нас. Још један корак даље води до инсценације, која у себи може садржати фрагменте истине, а може одвести и у заблуду или самообману. Једно је пак сигурно – да ли предтављали себе помпезним именима, тежили за влашћу или новцем, вапили за признањем – у корену свих ових стремљења јесте да надоградимо оно што недостаје, „оно мало потребно за срећу“, рекао би Андрић. А то мало било би оно што даје нашем животу вредност, не само на пољу самосвести, већ можда баш на феноменолошком пољу. Јер чини се да свест тежи ка ономе што јој је недоступно.С обзиром на то да ја нећу покорити оно што ми је по природи ствари ван домашаја, можда би требало да кренем од себе, тј. од ја. И насупрот увреженом веровању да треба да тетошим ту хибридну креацију у сталној промени, ваља ми спознати њену природу у сасзвежђу и сазвучју света у ком не само да дише, мисли и осећа, већ и пропада са свим облицима метаболичког циркулисања. Целоживотни је то процес при ком ја пролази кроз различите ступњеве свести, не обавезно праволинијски. У најбољем случају враћа се оној из које је потекло, прапочетку. А од свих истина које саопштавамо заступајући увек у првој линији ја, мене и даље фасцинира једна – Не водимо ли сваки разговор надасве са самима собом? Уколико је моја свест способна да се регенерише и репродукује, онда постоји нада да ће моје данашње ја да надвлада јучерашње и да ћу уместо иправног и погрешног размишљати радије у категоријама истине: о лицима и наличјима једне стварности. При томе нека ми водич буде не истина, већ потрага за њом. Слутим да се у сусрету са свим ја на путу до вечности крије и одговор о вредности.
|
