|
|
|
 | Ilija Šaula | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Anunaki
Moja pokojna prababa Vasilija živela je do moje 12 godine, zapamtio sam je jer je često bdijela nada mnom i najviše sam sa njom provodio vremena u ranom djetinjstvu. Zvala me Anunaki, baš tim imenom, neki od ukućana nisu voljeli taj nadimak, pa su me zvali skraćeno An. Taj nadimak je kasnije postao ime glavnom junaku romana Midar. Prababa Vasilija je bila očita žena, stara kao Biblija. Kad sam se rodio i počeo da zapažam, nisam je mogao doživeti drugačije nego kao babu od 100 godina. Imala je obrve tako velike da joj sunce nikad nije moglo s’jati u oči. Raspon „krila” rekao bih dva metera, kad bi zamanula više mene sa svojim crnim rubom i zijevnula kao peš, pa zavapi iz sveg glasa, Anuuunaki moj!!! U meni se govno smrzne od straha, dok ona izgovori bezbroj nerazumnih riječi, a onda prdne kao magarac i počne mahati rokljama da rastjera miruh. Bila luda 100 na sat! Noću izvodila konje iz štale, govoreći, moraju biti vani dok se štala ne pregleda, kravama govorila da su lude i ko ih jebe. A onda jedne noći na krov naše kuće spustilo se neko čudovište sa velikim krilima Kmečalo i krečalo gore čitavu malu vječnost, Vasilija se sva uznemirila, mi svi sabijeni u kuhinjici umiremo jedno po jedno od straha, a ona veli, ode ja, dosta me je bilo, čuvajte tog malog i nebojte se! Izađe van u mrklinu, moja baba proviri za njom. Vasilija se prope na šljivu i kao da je mlad mjesec usisao. Za njom se vinu neka crna zastava i noć se umiri. Nikad nam se nije vratila da je sahranimo. Kad sam porastao otac mi je pričao, kako on zna da je Vasilija živa. Danas i ja vidim da je živa. Ima onaj nekakav narod, ne mogu se setiti kako se zove, mislim da su Maje. Ona je vezla vunene torbe sa njihovim simbolima i uvjek govorila da taj narod zna sve što mi ne znamo. U nebo je znala kao u svoj džep. Ona je bila druga žena pradjedova, doveo je iz Amerike pred sam početak velikog rata. On otišao u rat… ona ostala i vodi se još uvjek pod nestalu. Sinoć kad sam svog psa Skipija izveo da piški, nešto skiknu iza šupe, rekoh, evo je, Vasilija, vata zečeve!
|
