|
|
|
 | Илија Шаула | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Анунаки
Моја покојна прабаба Василија живела је до моје 12 године, запамтио сам је јер је често бдијела нада мном и највише сам са њом проводио времена у раном дјетињству. Звала ме Анунаки, баш тим именом, неки од укућана нису вољели тај надимак, па су ме звали скраћено Ан. Тај надимак је касније постао име главном јунаку романа Мидар. Прабаба Василија је била очита жена, стара као Библија. Кад сам се родио и почео да запажам, нисам је могао доживети другачије него као бабу од 100 година. Имала је обрве тако велике да јој сунце никад није могло с’јати у очи. Распон „крила” рекао бих два метера, кад би заманула више мене са својим црним рубом и зијевнула као пеш, па завапи из свег гласа, Анууунаки мој!!! У мени се говно смрзне од страха, док она изговори безброј неразумних ријечи, а онда прдне као магарац и почне махати рокљама да растјера мирух. Била луда 100 на сат! Ноћу изводила коње из штале, говорећи, морају бити вани док се штала не прегледа, кравама говорила да су луде и ко их јебе. А онда једне ноћи на кров наше куће спустило се неко чудовиште са великим крилима Кмечало и кречало горе читаву малу вјечност, Василија се сва узнемирила, ми сви сабијени у кухињици умиремо једно по једно од страха, а она вели, оде ја, доста ме је било, чувајте тог малог и небојте се! Изађе ван у мрклину, моја баба провири за њом. Василија се пропе на шљиву и као да је млад мјесец усисао. За њом се вину нека црна застава и ноћ се умири. Никад нам се није вратила да је сахранимо. Кад сам порастао отац ми је причао, како он зна да је Василија жива. Данас и ја видим да је жива. Има онај некакав народ, не могу се сетити како се зове, мислим да су Маје. Она је везла вунене торбе са њиховим симболима и увјек говорила да тај народ зна све што ми не знамо. У небо је знала као у свој џеп. Она је била друга жена прадједова, довео је из Америке пред сам почетак великог рата. Он отишао у рат… она остала и води се још увјек под несталу. Синоћ кад сам свог пса Скипија извео да пишки, нешто скикну иза шупе, рекох, ево је, Василија, вата зечеве!
|
