 | Dragoslav Bato Babić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Slike prolaznosti
Slike počinju da blede
Noći sve tamnije
Ko da me pritislo nebo
I ne pružam ruku
I ne umem više
O ljubavi da pišem
Iscedio me vetar
I ispraznila želja
Ne napušta mi se
Ovo veče
Izgubio sam fotografije
I toplinu njenog lica
Slike me progone
I čekam da mi brdo
U naručje se sruči
Reka se otkačila
Od izvora
I luta jutrima
Ponekad odem
Do praznog korita
I na drugu stranu
Preplivam
KROV DOMA MOG
Izbrisao sam
Neka slova na zidu
I planinu iznad njega
I otkrio krov
Doma svog
Nacrtao vrata
I izašao kroz njih
Nacrtao stazu
Kojom idem
Izbrisao svaki list
I svako stablo
Samo ostavio oblake
Nemirnoj reci sam
Izbrisao buk
Starom vetru sam
Izbrisao jauk
Naslonjen na oblake
Brišem likove
Jedan po jedan
U hladnom jutru
Zaspao sam na ledini
Snove ni dotakao nisam
NISAM TE BUDIO
Nisam ti rekao
Odakle dolazim
I kojim jezikom
Govorim
Nisam ti brojao osmehe
Ni liske ispod breze
Nisam te budio
Jer je napolju kiša
A vetar je odneo
Svo drveće iz dvorišta
I razbacao
Putem do izvorišta
Nisam pokupio
Svo kestenje
Ptice su ga pojele
Prosula mi se
Kanta žute boje
Duž cele staze
Sve do reke
Sa njom sam hteo
Da obojim sunce
Da te njegovom
Toplinom ogrnem
Dok su za brdom
Orlovi nervozno
Kljucali stene
Nisam te budio
Jer su mi žute dunje
Po krovu padale
A na jezeru sam
Prvi put osetio
Netaknutu tišinu
Koja je postala deo mene
Nisam te budio
Jer sam čekao sunce
I jutro
Da ti širom
Otvorim prozor
I odem
Zauvek odem
Trajanje linije u očima
Trajanje linije u očima
Poklapa se sa trajanjem reke u noći
Znam deliti to trajanje
Na ispod i iznad
Na bez i sa
Na ispred i iza
I posle ništa više isto nije
Samo rane od podela
Pomerajući ruku sa lica
Osetio sam prazninu
Osetio sam važnost linija u deljenjima
Osetio sam kako mi telo tone
Do rečnih školjki u pesku i nazad
Tada sam počeo ruku do ruke stavljati
Pokreti kojima sam to činio bili su snažni
Sad je već sigurno da su granice
Daleko ostale
Na besmislenost postajem ravnodušan
Sporo dolazim do horizonta
I vraćam se nazad
Kad napokon umirim stablo pod prozorom
Poklopim rukom u oku reku
Kad se to trajanje pretvori u bele noći
Sa nekim mislima uzalud se budim
NEMIRI
Kad drhtaji
Iz ruke izmigolje
I kad padne fenjer
Među oštre stene
Kad zagrlim pticu
I stavim joj ruku
Pod toplo krilo
I oblak u oku zaledim
A svemir mi u dvorište uselio
I nikad veće prostranstvo ne bi
Svetionike smo
Ko igračke već imali
Na tim zidovima
Odakle počinje more
Vozili smo autiće
Jedan san sam
Pomešao sa burom
Našao sam se na pučini
A svetionik mi je
U igračkama ostao
