 | Драгослав Бато Бабић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Слике пролазности
Слике почињу да бледе
Ноћи све тамније
Ко да ме притисло небо
И не пружам руку
И не умем више
О љубави да пишем
Исцедио ме ветар
И испразнила жеља
Не напушта ми се
Ово вече
Изгубио сам фотографије
И топлину њеног лица
Слике ме прогоне
И чекам да ми брдо
У наручје се сручи
Река се откачила
Од извора
И лута јутрима
Понекад одем
До празног корита
И на другу страну
Препливам
КРОВ ДОМА МОГ
Избрисао сам
Нека слова на зиду
И планину изнад њега
И открио кров
Дома свог
Нацртао врата
И изашао кроз њих
Нацртао стазу
Којом идем
Избрисао сваки лист
И свако стабло
Само оставио облаке
Немирној реци сам
Избрисао бук
Старом ветру сам
Избрисао јаук
Наслоњен на облаке
Бришем ликове
Један по један
У хладном јутру
Заспао сам на ледини
Снове ни дотакао нисам
НИСАМ ТЕ БУДИО
Нисам ти рекао
Одакле долазим
И којим језиком
Говорим
Нисам ти бројао осмехе
Ни лиске испод брезе
Нисам те будио
Јер је напољу киша
А ветар је однео
Сво дрвеће из дворишта
И разбацао
Путем до изворишта
Нисам покупио
Сво кестење
Птице су га појеле
Просула ми се
Канта жуте боје
Дуж целе стазе
Све до реке
Са њом сам хтео
Да обојим сунце
Да те његовом
Топлином огрнем
Док су за брдом
Орлови нервозно
Кљуцали стене
Нисам те будио
Јер су ми жуте дуње
По крову падале
А на језеру сам
Први пут осетио
Нетакнуту тишину
Која је постала део мене
Нисам те будио
Јер сам чекао сунце
И јутро
Да ти широм
Отворим прозор
И одем
Заувек одем
Трајање линије у очима
Трајање линије у очима
Поклапа се са трајањем реке у ноћи
Знам делити то трајање
На испод и изнад
На без и са
На испред и иза
И после ништа више исто није
Само ране од подела
Померајући руку са лица
Осетио сам празнину
Осетио сам важност линија у дељењима
Осетио сам како ми тело тоне
До речних шкољки у песку и назад
Тада сам почео руку до руке стављати
Покрети којима сам то чинио били су снажни
Сад је већ сигурно да су границе
Далеко остале
На бесмисленост постајем равнодушан
Споро долазим до хоризонта
И враћам се назад
Кад напокон умирим стабло под прозором
Поклопим руком у оку реку
Кад се то трајање претвори у беле ноћи
Са неким мислима узалуд се будим
НЕМИРИ
Кад дрхтаји
Из руке измигоље
И кад падне фењер
Међу оштре стене
Кад загрлим птицу
И ставим јој руку
Под топло крило
И облак у оку заледим
А свемир ми у двориште уселио
И никад веће пространство не би
Светионике смо
Ко играчке већ имали
На тим зидовима
Одакле почиње море
Возили смо аутиће
Један сан сам
Помешао са буром
Нашао сам се на пучини
А светионик ми је
У играчкама остао
