detalj slike: KRK Art dizajn

VELIKANI LjUDSKE CIVILIZACIJE 14

Dr SIMO JELAČA

VERNER HAJZENBERG (1901-1954), nemački fizičar

Verner Hajzenberg je radio sa Maksom Bornom i 1925. godine otkrio je radikalan pristup kvantnoj teoriji, koji je 1927. formulisao kao princip neizvesnosti. Godine 1932. dobio je Nobelovu nagradu za fiziku. Nije bio pristalica ni talasne ni korpuskularne teorije čestica. Njegovo jednostavno rešenje sastojalo se u pronalaženju faktora koji bi matematički mogli da predvide ponašanje atoma i koji bi se mogli meriti ili posmatrati, naime frekvencija i emisija svetlosti. Koristeći algebarske proračune, došao je do matematičkog rešenja nazvanog Matrična mehanika. Ovim su se mogle izračunati očekivane količine energije, za šta je 1932. godine dobio Nobelovu nagradu.

Nakon što je Čadvik otkrio neutron 1932. godine, Hajcenberg je predložio model protona i neutrona koji se drže zajedno u jezgru atoma. Nacistička vlada u Nemačkoj zahtevala je od Hajzenberga da vodi tim za stvaranje atomske bombe, ali nisu uspeli na vreme. Ni posle rata nikada nije želeo da se isti projekat ostvari. Čak i da je realizacija datog projekta bila blizu, Hajzenberg je bio u takvoj poziciji da je uvek mogao da ga zaustavi.

LINUS KARL PAULING (1901-1994), američki hemičar

Linus Karl Poling je doktorirao na Kalifornijskom tehnološkom institutu, a proučavao je složene molekule živih organizama, pre svega molekule proteina. Od 1940. zainteresovao se za ćelije ciklične anemije. Dobitnik je dve Nobelove nagrade, pa je, posle Marije Kiri, druga osoba koja je dobila takvu čast. Prvu nagradu za hemiju dobio je 1954. godine, a drugu za mir 1962. Na pitanje zašto je postao naučnik, odgovorio je da želi da razume svet. Bio je prvi svetski naučnik koji je shvatio važnost veza u molekulima i kristalima. U strukturnoj hemiji primenio je kvantnu teoriju, stvarajući tako strukturnu hemiju u modernom smislu. Sve svoje ideje sažeo je u knjizi „Priroda hemijske veze i struktura molekula i kristala“ (The Nature of the Chemical Bond and Structure of Molecules and Cristals) 1939. godine.

Nakon toga prelazi u oblast istraživanja biohemije, formirajući novu granu molekularne biologije, otkrićem prve molekularne bolesti ćelija ciklične anemije. Formulisao je teoriju imunog sistema i strukture proteina, sa objašnjenjem delovanja anestetika. Učestvovao je i u definisanju DNK, strukture nukleinske kiseline.

Pauling se pridružio borbi protiv nuklearnog oružja i rata uopšte. Odbio je da učestvuje u Menhetn projektu za proizvodnju atomske bombe. Kao rezultat njegovog rada, dve gore pomenute Nobelove nagrade.

ČARLZ LINDBERG (1902-1974), američki avijatičar

Čarlz Lindberg je postao slavno ime 1927. godine, kada je postao prvi čovek koji je preleteo Atlantik, od Njujorka do Pariza, jednosedom Rajan avionom, za 33 sata i 30 minuta. Godine 1954. nagrađen je Pulicerovom nagradom za autobiografiju „Duh sv. Louis“.

BARBARA MeKLINTOK (1902-1992), američki genetičar

Barbara MakKlintok se bavila genetikom kukuruza, što ju je dovelo do ideje da određeni geni mogu da kontrolišu druge i da se mogu prenositi hromozomima sa jedne generacije na drugu. Time je objasnila kako identične ćelije izazivaju različite funkcije u koži, mišićima, kostima i nervnom sistemu. Ovo takođe objašnjava kako se stvaraju nove vrste. Njeni nalazi su dugo bili ignorisani, ali je 1983. godine dobila Nobelovu nagradu za fiziologiju (medicinu), a njene teorije su bile široko prihvaćene u genetici.

JOVAN KARAMATA (1902-1967), srpski matematičar

Jovan Karamata je bio profesor na univerzitetima u Beogradu, Getingenu i Ženevi. Član je više akademija nauka i naučnih društava. Karamata je jedno od najvećih imena srpske nauke, svetski priznat matematičar, a iz njegove škole je izašlo deset visoko priznatih matematičara koji su se afirmirali u zemlji i svetu. On je bio prvi koji je uveo teoriju skupova 1930-ih. Iz ovog domena poznata je njegova knjiga „Elementarna teorija množine”.

JOHN von NEUMANN (1903-1957), mađarsko-američki matematičar

Neumen je matematičar koji je prvi uveo kompjutersku teoriju memorije i slučajnog pristupa. Rođen je u Budimpešti, a od 1930. godine živi i radi na Univerzitetu Prinston u Sjedinjenim Američkim Državama. Od 1943. bio je konsultant Menhetn projekta za proizvodnju atomske bombe, a od 1954. član Komisije za atomsku energiju. Njegova najpoznatija matematička teorija je teorija linearnih operacija.

ROBERT OPENHAJMER (1904-1967), američki fizičar

Openhajmer je studirao na Univerzitetu u Kembridžu kod Redeforda i na Univerzitetu u Getingenu kod Nilsa Bora i Maksa Borna, gde je i doktorirao. Postavljen je za direktora projekta Menhetn u Los Alamosu, u Novom Meksiku, za proizvodnju atomske bombe. Posle upotrebe atomske bombe u Hirošimi i Nagasakiju 1945. podneo je ostavku na svoju funkciju. Tokom saslušanja u službi bezbednosti, njegov ugovor sa Komisijom za atomsku energiju je otkazan 1953. Američka služba bezbednosti pripisala je njegovu lojalnost Sovjetskom Savezu. Nagrađen je Fermijevom nagradom (Enriko Fermi 1901-1954).

GREJS HOPER (1906-1992), američki kompjuterski stručnjak

Grejs Hoper se školovala na Univerzitetu Jejl, a 1945. je došla na Univerzitet Harvard, gde je napravila prvi računar. Ona je takođe stvorila prvi kompjuterski jezik. Od 1959. radila je u Pentagonu, gde je kreirala kompjuterski jezik Cobol, koji je i dalje u upotrebi.

VLADIMIR PRELOG (1906-1998), hrvatski hemičar

Vladimir Prelog, poreklom Hrvat, proučavao je stereohemijske organske molekule i njihove reakcije, za šta je dobio Nobelovu nagradu za hemiju 1975. Godine.

LEV DAVIDOVIĆ LANDAU (1908-1968), ruski fizičar i matematičar

Lav Landau je rođen u Bakuu, Azerbejdžan. Radio je u oblastima istraživanja superprovodljivosti, kvantne elektrodinamike, nuklearne fizike i fizike čestica. Razvio je teoriju sekundarnih prenosa. Od 1937. bio je šef katedre za teorijsku fiziku Instituta za fiziku Sovjetskog Saveza. Bio je član Sovjetske akademije nauka. Tokom Velike čistke zatvorena je 1938. godine. Godine 1962. preživeo je saobraćajnu nesreću koja mu je onemogućila nastavak rada u laboratoriji. Danas u Rusiji postoji Landau institut za teorijsku fiziku, nastao od njegovog tima naučnika. Landau je 1962. dobio Nobelovu nagradu za fiziku za svoj pionirski rad na teoriji kondenzovane materije, koja je primenjena na tečni helijum. Specijalne nagrade dodeljene su mu za knjigu o teorijskoj fizici. Posle smrti, sahranjen je na Novodevičanskom groblju u Moskvi.

EDVARD TELER (1908-), američki fizičar i hemičar

Naturalizovani Amerikanac mađarskog porekla, Edvard Teler je doktorirao fizičku hemiju na Univerzitetu u Lajpcigu 1930. Od 1931. radio je u Kopenhagenu sa Nilsom Borom, a 1935. emigrirao je u Sjedinjene Države i 1939. pridružio se timu Enrika Fermija. na Univerzitetu u Čikagu, gde se bavio istraživanjem u oblasti nuklearne fizike. Od 1943. bio je uključen u tim za proizvodnju atomske bombe Menhetn projekta, pod Robertom Openhajmerom. Edvard Teler je radio na razvoju hidrogenske bombe (H-bombe), čiji je prvi eksperiment izveden 1952. Od 1982. do 1983. bio je savetnik predsednika Ronalda Regana na projektu Ratovi zvezda, kao strateškoj odbrani. sistema.

Fizički efekat vodonične bombe je neuporedivo veći od dejstva atomske bombe, potencijalno čak hiljadu puta. Pre nego što je atomska bomba napravljena, Teler se zalagao za upotrebu Super bombe (H-bombe), čiji je efekat zasnovan na fuziji (proces suprotan nuklearnoj reakciji atomske bombe, fisiji, cepanju atoma). Enriko Fermi je prvi put predložio ovu ideju Edvardu Teleru 1941. godine, opisujući da se atomska bomba može koristiti kao prajmer, da bi se stvorila dovoljna temperatura i pritisak da izazove termonuklearnu reakciju izotopa vodonika, sa mnogo većim efektom. Teler je odmah prihvatio datu ideju i iako je radio u timu za atomsku bombu, tvrdio je da treba da ide na Super bombu. Po završetku Drugog svetskog rata rad na H-bombi je nastavljen, kao prestižu nad Sovjetskim Savezom. Zato Amerikanci smatraju Edvarda Telera ocem H bombe. Američka vojska i danas u svom arsenalu ima hidrogenske bombe za koje se tvrdi da su hiljadu puta jače od atomskih bombi.

PAVLE SAVIĆ (1908-1994), srpski fizičar

Pavle Savić je rođen u Solunu u Grčkoj, a studirao je fizičku hemiju na Univerzitetu u Beogradu. Od 1935. do 1939. radio je u Francuskom institutu za radijum (Institut de Radium), koji se u to vreme smatrao najboljim u svetu u oblasti nuklearne fizike. Radio je zajedno sa Inerom Kiri, ćerkom Marije i Pjera Kirija, u domenu atomske fisije (cepanje atoma) i za postignute rezultate za dlaku im je izmakla Nobelova nagrada. Od 1945. godine Pavle Savić je profesor Univerziteta u Beogradu, a od 1946. član Srpske akademije nauka i umetnosti SANU i njen predsednik od 1971. do 1981. Osnivač je Instituta za nuklearna istraživanja VINČA. a njen direktor od 1960. do 1966. Napustio je funkciju kada se nije slagao sa jugoslovenskim političarima i vratio se na univerzitet. Ostao je aktivan u nauci do svoje smrti 1994. Godine.

VILIJAM ŠOKLI (1910-1989), američki fizičar

Vilijam Sokli je rođen u Londonu, a studirao je u Kaliforniji i Masačusetsu, gde je i doktorirao 1936. Radio je u Belovoj telefonskoj laboratoriji od 1936, a tokom Drugog svetskog rata kao direktor istraživanja u protivpodmorničkom odeljenju američke mornarice. . 1947. napravio je prvi tranzistor, a od 1960. favorizovao Amerikance za

trka u špijunaži. Zajedno sa Džonom Bardinom (1908-1991) i Volterom Hauzerom Bratenom (1902-1987) dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 1956. godine.

Od 1948. Sokli je radio na kvantnoj teoriji poluprovodnika, gde je unapredio svoja otkrića u oblasti tehnologije minijaturizacije. Godine 1955. napravio je prvi silicijumski tranzistor, koji se pokazao boljim od germanijuma, a potencijalno i jeftinijim. Svoju kompaniju je locirao u San Francisku, gde je rođena čuvena Silicijumska dolina. Od 1965. godine Sokli se posvetio istraživanju nasledne inteligencije. Došao je do zaključka da su narodi sa područja Kavkaza najinteligentniji i javno je zahtevao da se narod sa najnižim nivoom inteligencije (KI) steriliše, kako bi se sprečilo razvodnjavanje inteligencije ljudskog roda. Time je izazvao gnev američke javnosti.

DOROTI HODžKIN (1910-1994), engleski hemičar

Doroti Hodžkin je treća žena dobitnica Nobelove nagrade za hemiju 1964. Rođena je u Kairu, Egipat, a studirala je na Oksfordu i Kembridžu. Ona je supruga Tomasa Hodžkina. Proučavala je složenost organskih molekula koristeći rendgensku kristalografiju. Ovom metodom odredila je strukture penicilina, insulina i vitamina B12. Ona je prva u nauci primenila kompjutersku analizu strukture složenih jedinjenja, što joj je omogućilo da dobije dvodimenzionalne modele. Ona je jedna od samo dve žene nagrađene britanskim ordenom za zasluge.

ŽAK KUSTO (1910-1997), francuski istraživač podvodnog sveta

Zak Kusto je proslavljeni istraživač podvodnog sveta. Njegova televizijska serija Podvodni svet Žaka Kustoa gledana je širom sveta. Najpre je radio u mornarici kao istraživač, za vreme nacističke okupacije Francuske, a od 1936. godine okušao se u različitim tehnikama ronjenja i 1943. kreirao „Podvodna pluća“, uređaj za duboko ronjenje i podvodno snimanje. Od 1951. radio je na svom brodu Kalipso u ekspedicijama po svim morima sveta

ALAN TURING (1912-1954), engleski matematičar

Tjuring je studirao na Univerzitetu Kembridž, a 1937. opisao je Tjuringovu mašinu kao hipotetički računar i 1940. godine stvorio tzv. Bombu, uređaj za dešifrovanje nemačkih kodova. Bio je vizionar moderne ere i njegovo ime ostaje povezano sa prvim računarom. Njegova osnova je bila bazirana na digitalnom sistemu sa mogućnostima čitanja, pisanja, brisanja, pamćenja i slično, a sve kroz matematička uputstva. Prva proizvodnja ovog tipa uređaja počela je 1950. godine.

Tokom Drugog svetskog rata, Tjuring je rešavao algoritme nemačkih šifrovanih kodova, kojima je prekidao poruke nemačkih podmornica u bici za Atlantik. Tjuring je to uradio na svom kompjuteru tog vremena, koji je nazvao bombom. Time je spasao živote hiljadama mornara. Posle rata počeo je da proizvodi računare, a takođe je bio uključen u stvaranje prvog programskog jezika. Verovao je da će kompjuteri dostići savršenstvo samo kada imaju memoriju kao ljudi, odnosno kroz realizaciju vestalske inteligencije.

VERNER fon BRAUN (1912-1977), nemački naučnik

Fon Braun je nadaren fizičar, koji se od malih nogu zanimao za raketnu tehnologiju. Tokom Drugog svetskog rata radio je u nemačkom raketnom programu. Njegovo prvo i veoma značajno dostignuće bila je raketa V-2. Po završetku rata, Amerikanci su ga odveli u Ameriku, gde je radio sa Robertom Godardom, američkim pionirom raketne tehnologije. Postao je američki državljanin 1955. godine i učestvovao je u razvoju američkog svemirskog programa u NASA-i. Tamo su razvili raketu Saturn, koja je kasnije korišćena za lansiranje svemirskih brodova Apolo i prvog čoveka na Mesecu.

DžONAS SALK (1914-1995), američki fizičar

Dr Salk je radio u Mičigenu na projektu imunizacije protiv gripa, au Pitsburgu na razvoju vakcine protiv gripa. Otkrio je vakcinu protiv poliomijelitisa, koja je 1955. proglašena bezbednom. Započeo je istraživanje mrtvog virusa do kojeg je došao potapanjem živih virusa u formaldehid. Utvrdio je da postoje tri vrste poliovirusa. Prve eksperimente izveo je na majmunima, a potom i na malom broju ljudi 1952. Došao je do zaključka da se antitela stvaraju bez uočljivih neželjenih efekata. Svoje nalaze je objavio 1953. godine, a zatim je organizovao testiranje na dva miliona dece sa velikim uspehom 1954. Sledeće godine vakcina je odobrena za upotrebu.

Nakon toga je Albert Brus Sabin (1906-1993) stvorio vakcinu protiv poliomijelitisa sa živom kulturom, koja je postigla još bolji uspeh, a uzimana je oralno. Masovno je testirana u Rusiji i od tada se koristi širom sveta, poznata kao Sabinova polio vakcina.

FRANCIS KRIK (1916- ), engleski biolog

Fransis Krik je jedan od trojice dobitnika Nobelove nagrade, za rad na otkrivanju DNK, kao nosioca vitalnih funkcija 1962. Posle Drugog svetskog rata radio je na Univerzitetu Kembridž, ispitujući strukturu organskih molekule. Godine 1951. pridružio im se Amerikanac Džejms Votson, koji je sugerisao da je vredno ispitati nukleinsku kiselinu (DNK), koja igra veliku ulogu u prenošenju naslednih osobina. Tako su zajedničkim radom identifikovali strukturu DNK i proces reprodukcije ćelije, što je objasnilo kopiranje gena, za šta su podelili Nobelovu nagradu za medicinu 1962. godine.

            RIČHARD FEJNMAN (1918-1988), američki fizičar

Ričard Fajnman je uspostavio teoremu kvantne elektrodinamike, objašnjavajući interakciju između elektromagnetnog zračenja i naelektrisanih čestica (protona i elektrona). Završio je studije na Tehnološkom institutu u Masačusetsu, a posle studija je radio na Menhetn projektu i predavao teorijsku fiziku na Univerzitetu Kornel, a potom i u Kaliforniji. Razvio je sistem poznat kao Fajnmanov dijagram, koji predstavlja interakciju

između čestica i pokazao prelaz iz jednog okvira „prostor-vreme“ u drugi. Dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 1965. Godine.

FREDERIK SANGER (1918-), engleski biohemičar

Frederik Senger je prvi naučnik na svetu koji je dobio dve Nobelove nagrade iz iste oblasti, za hemiju 1958. i 1980. godine, a treći u svetu koji je dobio ukupno dve. Studirao je u Kembridžu i definisao strukturu molekula insulina. Za to je dobio prvu Nobelovu nagradu 1958. godine, a dvadeset godina kasnije dobio je i drugu 1980. za svoj rad na DNK. Odredio je redosled vezivanja (sekvenca) molekula u DNK.

 Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: