детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВЕЛИКАНИ ЉУДСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ 14

Др СИМО ЈЕЛАЧА

ВЕРНЕР ХАЈЗЕНБЕРГ (1901-1954), немачки физичар

Вернер Хајзенберг је радио са Максом Борном и 1925. године открио је радикалан приступ квантној теорији, који је 1927. формулисао као принцип неизвесности. Године 1932. добио је Нобелову награду за физику. Није био присталица ни таласне ни корпускуларне теорије честица. Његово једноставно решење састојало се у проналажењу фактора који би математички могли да предвиде понашање атома и који би се могли мерити или посматрати, наиме фреквенција и емисија светлости. Користећи алгебарске прорачуне, дошао је до математичког решења названог Матрична механика. Овим су се могле израчунати очекиване количине енергије, за шта је 1932. године добио Нобелову награду.

Након што је Чадвик открио неутрон 1932. године, Хајценберг је предложио модел протона и неутрона који се држе заједно у језгру атома. Нацистичка влада у Немачкој захтевала је од Хајзенберга да води тим за стварање атомске бомбе, али нису успели на време. Ни после рата никада није желео да се исти пројекат оствари. Чак и да је реализација датог пројекта била близу, Хајзенберг је био у таквој позицији да је увек могао да га заустави.

ЛИНУС КАРЛ ПАУЛИНГ (1901-1994), амерички хемичар

Линус Карл Полинг је докторирао на Калифорнијском технолошком институту, а проучавао је сложене молекуле живих организама, пре свега молекуле протеина. Од 1940. заинтересовао се за ћелије цикличне анемије. Добитник је две Нобелове награде, па је, после Марије Кири, друга особа која је добила такву част. Прву награду за хемију добио је 1954. године, а другу за мир 1962. На питање зашто је постао научник, одговорио је да жели да разуме свет. Био је први светски научник који је схватио важност веза у молекулима и кристалима. У структурној хемији применио је квантну теорију, стварајући тако структурну хемију у модерном смислу. Све своје идеје сажео је у књизи „Природа хемијске везе и структура молекула и кристала“ (Тхе Натуре оф тхе Цхемицал Бонд анд Струцтуре оф Молецулес анд Цристалс) 1939. године.

Након тога прелази у област истраживања биохемије, формирајући нову грану молекуларне биологије, открићем прве молекуларне болести ћелија цикличне анемије. Формулисао је теорију имуног система и структуре протеина, са објашњењем деловања анестетика. Учествовао је и у дефинисању ДНК, структуре нуклеинске киселине.

Паулинг се придружио борби против нуклеарног оружја и рата уопште. Одбио је да учествује у Менхетн пројекту за производњу атомске бомбе. Као резултат његовог рада, две горе поменуте Нобелове награде.

ЧАРЛЗ ЛИНДБЕРГ (1902-1974), амерички авијатичар

Чарлз Линдберг је постао славно име 1927. године, када је постао први човек који је прелетео Атлантик, од Њујорка до Париза, једноседом Рајан авионом, за 33 сата и 30 минута. Године 1954. награђен је Пулицеровом наградом за аутобиографију „Дух св. Лоуис“.

БАРБАРА МеКЛИНТОК (1902-1992), амерички генетичар

Барбара МакКлинток се бавила генетиком кукуруза, што ју је довело до идеје да одређени гени могу да контролишу друге и да се могу преносити хромозомима са једне генерације на другу. Тиме је објаснила како идентичне ћелије изазивају различите функције у кожи, мишићима, костима и нервном систему. Ово такође објашњава како се стварају нове врсте. Њени налази су дуго били игнорисани, али је 1983. године добила Нобелову награду за физиологију (медицину), а њене теорије су биле широко прихваћене у генетици.

ЈОВАН КАРАМАТА (1902-1967), српски математичар

Јован Карамата је био професор на универзитетима у Београду, Гетингену и Женеви. Члан је више академија наука и научних друштава. Карамата је једно од највећих имена српске науке, светски признат математичар, а из његове школе је изашло десет високо признатих математичара који су се афирмирали у земљи и свету. Он је био први који је увео теорију скупова 1930-их. Из овог домена позната је његова књига „Елементарна теорија множине”.

ЈОХН вон НЕУМАНН (1903-1957), мађарско-амерички математичар

Неумен је математичар који је први увео компјутерску теорију меморије и случајног приступа. Рођен је у Будимпешти, а од 1930. године живи и ради на Универзитету Принстон у Сједињеним Америчким Државама. Од 1943. био је консултант Менхетн пројекта за производњу атомске бомбе, а од 1954. члан Комисије за атомску енергију. Његова најпознатија математичка теорија је теорија линеарних операција.

РОБЕРТ ОПЕНХАЈМЕР (1904-1967), амерички физичар

Опенхајмер је студирао на Универзитету у Кембриџу код Редефорда и на Универзитету у Гетингену код Нилса Бора и Макса Борна, где је и докторирао. Постављен је за директора пројекта Менхетн у Лос Аламосу, у Новом Мексику, за производњу атомске бомбе. После употребе атомске бомбе у Хирошими и Нагасакију 1945. поднео је оставку на своју функцију. Током саслушања у служби безбедности, његов уговор са Комисијом за атомску енергију је отказан 1953. Америчка служба безбедности приписала је његову лојалност Совјетском Савезу. Награђен је Фермијевом наградом (Енрико Ферми 1901-1954).

ГРЕЈС ХОПЕР (1906-1992), амерички компјутерски стручњак

Грејс Хопер се школовала на Универзитету Јејл, а 1945. је дошла на Универзитет Харвард, где је направила први рачунар. Она је такође створила први компјутерски језик. Од 1959. радила је у Пентагону, где је креирала компјутерски језик Цобол, који је и даље у употреби.

ВЛАДИМИР ПРЕЛОГ (1906-1998), хрватски хемичар

Владимир Прелог, пореклом Хрват, проучавао је стереохемијске органске молекуле и њихове реакције, за шта је добио Нобелову награду за хемију 1975. Године.

ЛЕВ ДАВИДОВИЋ ЛАНДАУ (1908-1968), руски физичар и математичар

Лав Ландау је рођен у Бакуу, Азербејџан. Радио је у областима истраживања суперпроводљивости, квантне електродинамике, нуклеарне физике и физике честица. Развио је теорију секундарних преноса. Од 1937. био је шеф катедре за теоријску физику Института за физику Совјетског Савеза. Био је члан Совјетске академије наука. Током Велике чистке затворена је 1938. године. Године 1962. преживео је саобраћајну несрећу која му је онемогућила наставак рада у лабораторији. Данас у Русији постоји Ландау институт за теоријску физику, настао од његовог тима научника. Ландау је 1962. добио Нобелову награду за физику за свој пионирски рад на теорији кондензоване материје, која је примењена на течни хелијум. Специјалне награде додељене су му за књигу о теоријској физици. После смрти, сахрањен је на Новодевичанском гробљу у Москви.

ЕДВАРД ТЕЛЕР (1908-), амерички физичар и хемичар

Натурализовани Американац мађарског порекла, Едвард Телер је докторирао физичку хемију на Универзитету у Лајпцигу 1930. Од 1931. радио је у Копенхагену са Нилсом Бором, а 1935. емигрирао је у Сједињене Државе и 1939. придружио се тиму Енрика Фермија. на Универзитету у Чикагу, где се бавио истраживањем у области нуклеарне физике. Од 1943. био је укључен у тим за производњу атомске бомбе Менхетн пројекта, под Робертом Опенхајмером. Едвард Телер је радио на развоју хидрогенске бомбе (Х-бомбе), чији је први експеримент изведен 1952. Од 1982. до 1983. био је саветник председника Роналда Регана на пројекту Ратови звезда, као стратешкој одбрани. система.

Физички ефекат водоничне бомбе је неупоредиво већи од дејства атомске бомбе, потенцијално чак хиљаду пута. Пре него што је атомска бомба направљена, Телер се залагао за употребу Супер бомбе (Х-бомбе), чији је ефекат заснован на фузији (процес супротан нуклеарној реакцији атомске бомбе, фисији, цепању атома). Енрико Ферми је први пут предложио ову идеју Едварду Телеру 1941. године, описујући да се атомска бомба може користити као прајмер, да би се створила довољна температура и притисак да изазове термонуклеарну реакцију изотопа водоника, са много већим ефектом. Телер је одмах прихватио дату идеју и иако је радио у тиму за атомску бомбу, тврдио је да треба да иде на Супер бомбу. По завршетку Другог светског рата рад на Х-бомби је настављен, као престижу над Совјетским Савезом. Зато Американци сматрају Едварда Телера оцем Х бомбе. Америчка војска и данас у свом арсеналу има хидрогенске бомбе за које се тврди да су хиљаду пута јаче од атомских бомби.

ПАВЛЕ САВИЋ (1908-1994), српски физичар

Павле Савић је рођен у Солуну у Грчкој, а студирао је физичку хемију на Универзитету у Београду. Од 1935. до 1939. радио је у Француском институту за радијум (Институт де Радиум), који се у то време сматрао најбољим у свету у области нуклеарне физике. Радио је заједно са Инером Кири, ћерком Марије и Пјера Кирија, у домену атомске фисије (цепање атома) и за постигнуте резултате за длаку им је измакла Нобелова награда. Од 1945. године Павле Савић је професор Универзитета у Београду, а од 1946. члан Српске академије наука и уметности САНУ и њен председник од 1971. до 1981. Оснивач је Института за нуклеарна истраживања ВИНЧА. а њен директор од 1960. до 1966. Напустио је функцију када се није слагао са југословенским политичарима и вратио се на универзитет. Остао је активан у науци до своје смрти 1994. Године.

ВИЛИЈАМ ШОКЛИ (1910-1989), амерички физичар

Вилијам Сокли је рођен у Лондону, а студирао је у Калифорнији и Масачусетсу, где је и докторирао 1936. Радио је у Беловој телефонској лабораторији од 1936, а током Другог светског рата као директор истраживања у противподморничком одељењу америчке морнарице. . 1947. направио је први транзистор, а од 1960. фаворизовао Американце за

трка у шпијунажи. Заједно са Џоном Бардином (1908-1991) и Волтером Хаузером Братеном (1902-1987) добио је Нобелову награду за физику 1956. године.

Од 1948. Сокли је радио на квантној теорији полупроводника, где је унапредио своја открића у области технологије минијатуризације. Године 1955. направио је први силицијумски транзистор, који се показао бољим од германијума, а потенцијално и јефтинијим. Своју компанију је лоцирао у Сан Франциску, где је рођена чувена Силицијумска долина. Од 1965. године Сокли се посветио истраживању наследне интелигенције. Дошао је до закључка да су народи са подручја Кавказа најинтелигентнији и јавно је захтевао да се народ са најнижим нивоом интелигенције (КИ) стерилише, како би се спречило разводњавање интелигенције људског рода. Тиме је изазвао гнев америчке јавности.

ДОРОТИ ХОЏКИН (1910-1994), енглески хемичар

Дороти Хоџкин је трећа жена добитница Нобелове награде за хемију 1964. Рођена је у Каиру, Египат, а студирала је на Оксфорду и Кембриџу. Она је супруга Томаса Хоџкина. Проучавала је сложеност органских молекула користећи рендгенску кристалографију. Овом методом одредила је структуре пеницилина, инсулина и витамина Б12. Она је прва у науци применила компјутерску анализу структуре сложених једињења, што јој је омогућило да добије дводимензионалне моделе. Она је једна од само две жене награђене британским орденом за заслуге.

ЖАК КУСТО (1910-1997), француски истраживач подводног света

Зак Кусто је прослављени истраживач подводног света. Његова телевизијска серија Подводни свет Жака Кустоа гледана је широм света. Најпре је радио у морнарици као истраживач, за време нацистичке окупације Француске, а од 1936. године окушао се у различитим техникама роњења и 1943. креирао „Подводна плућа“, уређај за дубоко роњење и подводно снимање. Од 1951. радио је на свом броду Калипсо у експедицијама по свим морима света

АЛАН ТУРИНГ (1912-1954), енглески математичар

Тјуринг је студирао на Универзитету Кембриџ, а 1937. описао је Тјурингову машину као хипотетички рачунар и 1940. године створио тзв. Бомбу, уређај за дешифровање немачких кодова. Био је визионар модерне ере и његово име остаје повезано са првим рачунаром. Његова основа је била базирана на дигиталном систему са могућностима читања, писања, брисања, памћења и слично, а све кроз математичка упутства. Прва производња овог типа уређаја почела је 1950. године.

Током Другог светског рата, Тјуринг је решавао алгоритме немачких шифрованих кодова, којима је прекидао поруке немачких подморница у бици за Атлантик. Тјуринг је то урадио на свом компјутеру тог времена, који је назвао бомбом. Тиме је спасао животе хиљадама морнара. После рата почео је да производи рачунаре, а такође је био укључен у стварање првог програмског језика. Веровао је да ће компјутери достићи савршенство само када имају меморију као људи, односно кроз реализацију весталске интелигенције.

ВЕРНЕР фон БРАУН (1912-1977), немачки научник

Фон Браун је надарен физичар, који се од малих ногу занимао за ракетну технологију. Током Другог светског рата радио је у немачком ракетном програму. Његово прво и веома значајно достигнуће била је ракета В-2. По завршетку рата, Американци су га одвели у Америку, где је радио са Робертом Годардом, америчким пиониром ракетне технологије. Постао је амерички држављанин 1955. године и учествовао је у развоју америчког свемирског програма у НАСА-и. Тамо су развили ракету Сатурн, која је касније коришћена за лансирање свемирских бродова Аполо и првог човека на Месецу.

ЏОНАС САЛК (1914-1995), амерички физичар

Др Салк је радио у Мичигену на пројекту имунизације против грипа, ау Питсбургу на развоју вакцине против грипа. Открио је вакцину против полиомијелитиса, која је 1955. проглашена безбедном. Започео је истраживање мртвог вируса до којег је дошао потапањем живих вируса у формалдехид. Утврдио је да постоје три врсте полиовируса. Прве експерименте извео је на мајмунима, а потом и на малом броју људи 1952. Дошао је до закључка да се антитела стварају без уочљивих нежељених ефеката. Своје налазе је објавио 1953. године, а затим је организовао тестирање на два милиона деце са великим успехом 1954. Следеће године вакцина је одобрена за употребу.

Након тога је Алберт Брус Сабин (1906-1993) створио вакцину против полиомијелитиса са живом културом, која је постигла још бољи успех, а узимана је орално. Масовно је тестирана у Русији и од тада се користи широм света, позната као Сабинова полио вакцина.

ФРАНЦИС КРИК (1916- ), енглески биолог

Франсис Крик је један од тројице добитника Нобелове награде, за рад на откривању ДНК, као носиоца виталних функција 1962. После Другог светског рата радио је на Универзитету Кембриџ, испитујући структуру органских молекуле. Године 1951. придружио им се Американац Џејмс Вотсон, који је сугерисао да је вредно испитати нуклеинску киселину (ДНК), која игра велику улогу у преношењу наследних особина. Тако су заједничким радом идентификовали структуру ДНК и процес репродукције ћелије, што је објаснило копирање гена, за шта су поделили Нобелову награду за медицину 1962. године.

            РИЧХАРД ФЕЈНМАН (1918-1988), амерички физичар

Ричард Фајнман је успоставио теорему квантне електродинамике, објашњавајући интеракцију између електромагнетног зрачења и наелектрисаних честица (протона и електрона). Завршио је студије на Технолошком институту у Масачусетсу, а после студија је радио на Менхетн пројекту и предавао теоријску физику на Универзитету Корнел, а потом и у Калифорнији. Развио је систем познат као Фајнманов дијаграм, који представља интеракцију

између честица и показао прелаз из једног оквира „простор-време“ у други. Добио је Нобелову награду за физику 1965. Године.

ФРЕДЕРИК САНГЕР (1918-), енглески биохемичар

Фредерик Сенгер је први научник на свету који је добио две Нобелове награде из исте области, за хемију 1958. и 1980. године, а трећи у свету који је добио укупно две. Студирао је у Кембриџу и дефинисао структуру молекула инсулина. За то је добио прву Нобелову награду 1958. године, а двадесет година касније добио је и другу 1980. за свој рад на ДНК. Одредио је редослед везивања (секвенца) молекула у ДНК.

 Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: